Gordana

O jednoj kuhinjskoj kecelji, matičnjaku, lavandi, prljavim sudovima i čistim suzama Pisano 5. maja 2010. Večeras mi se plakalo. Odavno mi se nije priplakalo za sudoperom. Nagon za plakanjem usred pranja sudova je poseban fenomen. Neko bi pomislio da sam tužna zato što moram da perem sudove, ili da su me naterali da ih perem, pa sam zbog toga besna. Ili da plačem zato što me bole ruke od pranja velike količine sudova. Neko ne bi pomislio ništa od ovoga, a baš je sve to meni palo na um. Možda samo meni. Možda bi trebalo da izanaliziram sve ove pomisli, ne bih li se još malo na prstima podigla do... Do čega, u stvari, treba da se popnem? Šta treba da dohvatim? Istinu? Tajnu? Ma ne dam sebi da se zavaravam. Ovo pisanje, bedno piskaranje, nije ništa više od potrebe vođene sujetom. Kao da ikome išta znači, kao da će pomoći nekome, kao da... Prekini, podviknula sam sebi! Dakle, suze. Plakalo mi se. Da vas odmah oslobodim napetosti, a sebe moguće smicalice sopstvenog uma, da od dileme „da li..

„Život je težak, i kada to shvatite, tada prestaje da bude težak.“ – Skot Pek, „Put kojim se ređe ide“. Kad sam otvorila tu knjigu, neke 1990. rekla bih, i pročitala prvu rečenicu, ostala sam zabezeknuta. Poželela sam da je odmah zatvorim, jer to nije bilo ono što mi je bilo potrebno u tom trenutku. Ma, ni u jednom trenutku. Takav zaključak, na samom početku, nije mogao da mi pomogne u rešavanju mojih problema. Nisam želela da mi neko tresne u lice ideju da je život težak, jer sam već shvatila da je težak. Privremeno i povremeno je bio težak. Tražila sam način da shvatim kako da mi više ne bude težak. Želela sam da mi neko iz knjige kaže kako da sebi olakšam taj sport, da mi da neka uputstva. Zapravo, najviše mi je bilo potrebno da naučim da izračunam kada će više dođavola prestati da bude tako težak. I onda mi se u trenutku sve smučilo – i to što je tako dramatično teško živeti i vući se kroz sva ta bodljikava polja koja, dok im prilazim, izgledaju primamljivo i obećavajuće, a on..

Mala sam ja i smotana da bih rekla nešto o Njoj. Mala spram svih onih koji su se približili Gospodu više nego što ću uspeti, verovatno više i nego što ću ikada pokušati. Smotana u odnosu na sve usredsređene, koji su snagom svoje vere mogli da zadrže dovoljno prisebnosti kroz sva iskušenja, jer moja je vera, iako mislim da se mnogo trudim – premala. A ipak, osećam potrebu da o tome razmišljam i pišem, da podelim misli i osećanja, tolicka kolicka su. Za veru je potrebno samo jedno – ljubav. Za ovo samo potrebno je mnogo. Pokušala sam da sagledam ljubav ove majke iz svog malog srca ovozemaljske majke i mislim, osećam da moja potreba ima smisla, mada ne mogu do kraja da dokučim taj smisao. Ali, čudni su putevi Gospodnji, a promisao je nama neshvatljiva. Već sam se bavila tim rekla bih neskromnim i neprikladnim upoređivanjem, kada mi se dogodilo nešto na liturgiji. Bila sam u našoj gradskoj crkvi. Bio je veliki praznik. Na liturgiji me svašta hvata, kao i sve nas. Svakakvi detalji mi ..

Danas sam se setila Kajzera Sozea. U međuvremenu, između prekopavanja cveća, pomaganja oko pravljenja bašte, određivanja preparata nekim ljudima koji ovih dana imaju tegobe (nije korona, homeopatija kod nas ne sme da se meša u lečenje korone, moglo bi da se pročuje da je leči), preko čitanja glupih izjava sugrađana i sunarodnika (ima i pametnih, ali njih mi nije muka da čitam) i još glupljih odluka da na njih reagujem, javilo mi se eto ono što je Kevin Spejsi tj. Rodžer Verbal Kint rekao u filmu. Pa mi pade na pamet da to možda nije izmišljeno za scenario. Kad ja tamo, a ono međutim. Stvarno nije. Prvo pronađem da je izgleda nešto slično rekao književni lik iz pera Šarla Bodlera. On je naime napisao priču koja je objavljena u pariskom listu „Figaro“ 1864. godine. Priča nosi naslov „Velikodušni kockar“, u originalu „Le Joueur Généreux“, a glavni lik se susreće i razgovara sa prikazom Đavola. Hm... zanimljivo je da je Bodler za Đavola koristio zamenicu „ona“ (time ću se možda pozabavi..

Bilo je leto 1976. godine. Letnji raspust posle završenog prvog razreda gimnazije. Nana me je poslala u „Mimozu“, da kupim doručak za nju, sestru i sebe: po dve pogačice i jogurt. Deka je umro prethodnog leta. U kući se još uvek osećalo nedostajanje. Mama je bila na poslu. Pored SDK sam išla po zidiću, jer iako sam imala već punih 15, mama je odbila moje molbe da mi dozvoli da počnem uveče da izlazim na Fontanu, pa sam se još uvek ponašala kao devojčica. Kod ulaza u Lepoticu sam prešla ulicu i polako hodala desnim trotoarom Njegoševe. Da li se i tada zvala Njegoševa? Prošla sam iza Crkve i zakoračila na početak Trga republike (da li se i tada zvala Trg republike?). Ko zna o čemu sam razmišljala, šta li sam zamišljala, koga sam se nadala da sretnem u pola 9 ujutro, kad se ispred mene stvori, kao da je pao sa neba – Čubi. Družio se sa mojim bratom Mirčetom i njegovim društvom: Sule, Neca, onaj plavi momak, oniži, koji se još tada zabavljao sa svojom budućom ženom, Čubi mlađi, Neška, Bo..

U ogromnoj prostoriji, od koje bi mogao biti napravljen stan osrednje veličine, postavljen je klavir – polukoncertni, crn, neznatno oguljenog desnog ćoška poklopca klavijature. Debeo prekrivač fine prašine meko i toplo ga je zaogrnuo, obgrlivši njegovu gornju površinu, čak pruživši se brižno do oblina nogu na kojima stoji – sam i dovoljan. U odaji se, osim klavira i ustajalog vazduha, nalazi jedna stilska stolica neodređenog stila - prekrivena, nekada belom, flanelskom presvlakom. Požutela belina flanela, mekota prašine, aristokratska visina prostorije, brazde u masivnom okviru velikog prozora čije okno odavno ne pušta unutra dnevnu svetlost niti noćnu tamu, tišina kojom odzvanja utroba klavira: sve to zajedno vratilo bi vreme jedan vek unazad, kada bi neko ušao i video taj prostor van vremena. Kako tu niko nikada nije ušao, ova odaja lebdi u vremenu van prostora, ne služeći ničemu. Čak ni nekom beznačajnom trenutku nečijeg budućeg sećanja na nepoznatu prošlost. Masivna vrata odavno s..

Uvek sam mislila da sam imala mnogo sreće. Svakako više nego pameti, ALI i mnogo više. Živela sam u okrnjenoj porodici, ALI ipak velikoj. Nisam odrastala sa tatom, ALI sam imala dvojicu ujaka koji su me obožavali, uvek bili tu i brinuli o meni. Mama je bila donekle smotana za ovozemaljski život i pretežno tužna, ALI je uveče svirala klavir i ponekad pevala, zbog čega sam se osećala kao princeza koja živi na dvoru. Tata je bio emotivno hladnjikav, ALI sam znala da će svakog raspusta doći i odvesti me kod sebe, gde mi je bilo pretežno lepo. Često nije bio kod kuće, ALI me je vodio na bazen i naučio da plivam kraul. Ženio se još dva puta, ALI ja i danas imam dve maćehe koje volim i koje mene vole. Imam dve sestre i brata. Na užas svoje porodice, napustila sam fakultet i odlučila da rodim dete i udam se, ALI oni mene, iako užasnuti, nikada nisu napustili. Nijedan od mojih brakova nije potrajao ’dok nas smrt ne rastavi’, ALI su mi ostale lepe uspomene. Ostala su i sećanja zbog kojih pon..

Pitala sam sebe jutros: „Dobro, da li ti od svega moraš da napraviš dramu? Ako je odgovor da, da li svaka od tih drama mora da ima baš toliko zapetljan zaplet? Ako mora, da li bi ponekad u tim zapletima moglo da bude radosti? Ako bi moglo, zašto je nema?!“ Nisam sebi odgovorila. Samo sam se popreko pogledala, u ogledalu – jer sam pitanja postavila u kupatilu. Popreki pogled presekla je kosa lika iz ogledala, pošto sam juče napravila dramatičnu promenu frizure. I da sam htela i mogla da odgovorim, ona koja me je gledala nisam bila ja. Izletela sam iz kupatila. Da zaboravim i nju i sebe. A o čemu se zapravo radi? E pa vidite, radi se o tome da ja ovih dana treba da otputujem. Daleko. Na duže nego što sam izbivala iz kuće od ne pamtim kada. Sama. Moji osećaji u vezi sa tim putešestvijem ravni su odlasku na robiju. Moje strepnje su pretpostavljam slične strepnji da li ću preživeti. Pretpostavljam jer ne verujem da u iskustvu nosim nešto slično. S druge strane, nemam neki strah od smrti, ..

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji. Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče: Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao stari..

Počela sam da pišem neke vodiče, kao smernice za razne stvari: postizanje ciljeva, prolaženje kroz krize, iznalaženje alternativnih rešenja (koja vam uzgred budi rečeno nude na svakoj popularnoj internet stranici), i to sam počela poodavno pa sam se predomislila. A naslovi stoje li stoje. I ideje. I iskustvo koje bi nekome možda dobro došlo. Sad, što se iskustva tiče, možda sam se baš zbog toga predomislila, kad sam shvatila koliko iščašeno može da zvuči većina situacija kroz koje sam prošla, načini na koji sam kroz njih prolazila, stavovi koje sam zauzimala, potezi koje sam preduzimala. Stanja u koja sam upadala, osećanja koja su me preplavljivala. Mislim da bi mnogo ljudi pomislilo da lažem. Oni koji bi mi poverovali, oni me više brinu. Plašim se da bi neko u datoj situaciji pokušao da uradi isto što i ja, a to ponekad, gledano očima prosečne osobe sa prosečnim životnim iskustvom – stvarno, ponekad, zvuči mnogo ludo. I kako onda ja nekoga da savetujem, makar samo deljenjem sopstve..