O kuhinjskoj kecelji

O jednoj kuhinjskoj kecelji, matičnjaku, lavandi, prljavim
sudovima i čistim suzama

Pisano
5. maja 2010.
Večeras mi se plakalo. Odavno mi se nije priplakalo za sudoperom.
Nagon za plakanjem usred pranja sudova je poseban fenomen. Neko bi pomislio da
sam tužna zato što moram da perem sudove, ili da su me naterali da ih perem, pa
sam zbog toga besna. Ili da plačem zato što me bole ruke od pranja velike
količine sudova. Neko ne bi pomislio ništa od ovoga, a baš je sve to meni palo
na um. Možda samo meni. Možda bi trebalo da izanaliziram sve ove pomisli, ne
bih li se još malo na prstima podigla do… Do čega, u stvari, treba da se
popnem? Šta treba da dohvatim? Istinu? Tajnu? Ma ne dam sebi da se zavaravam. Ovo pisanje, bedno piskaranje, nije ništa više od potrebe vođene sujetom. Kao da ikome išta znači, kao da će pomoći nekome, kao da… Prekini, podviknula sam sebi!

Dakle, suze. Plakalo mi se. Da vas odmah oslobodim napetosti, a
sebe moguće smicalice sopstvenog uma, da od dileme „da li će zaplakati?“
napravim jeftin zaplet: nisam plakala. Ali, opasno mi se priplakalo.

A sve je tu, za sudoperom, bilo u savršenom redu: stavila sam
omiljenu kuhinjsku kecelju; sudova je bilo onako, taman dovoljno – ni previše
ni premalo; nisu stajali predugo i ništa se nije usmrdelo; bojlerčić je radio
normalno, uobičajeno brzo je nestajalo vruće vode, pa je sve funkcionisalo k’o
švajcarski satić.

Suton. Siluete velikih stabala trešnje ispunjavale su kuhinjski
prozor, a kroz otvorena vrata, iz zadnjeg dvorišta obavijali su me gusti i
teški mirisi uzrelog proleća. Zova procvetala. Malo pre nego što sam stavila
kecelju, posadila sam tu iza matičnjak i majčinu dušicu i milovala ruzmarin,
lavandu i žalfiju, te su mi sa prstiju desne šake pomešani mirisi još po malo
slatkasto i ljutkasto štipkali vid.

Sve je bilo upravo divno: doba dana; kontakt vidom sa sadržajem
prozorskog okna; udisanje omiljenih mirisa začinsko–lekovitih biljaka – mojih
biljaka; svež osećaj malopređašnjeg dodirivanja zemlje; prijatni zvuci moje
muzike pomešani sa neprijatnim zvucima neke igrice na netu koju igra sin koga
volim – moj sin; misli o nekoliko osoba koje nisu ovde, ali mi nikada ne
nedostaju, jer su uvek sa mnom na neki način; sećanja na nekoliko osoba koje
odavno nisu ovde ni na koji način, ali sam baš večeras za sudoperom razmišljala
o tome, koliko je pogrešno reći : „Ona je bila moja majka.“ Kako „bila“? Kako
je mogla da ostane negde u prošlosti? Da li je to samo jezička vrdalama,
najkraći način da saopštimo da je osoba umrla? Pa šta i ako je umrla? Zar nije
rečeno: „Ako si nekoga jednom voleo, uvek ćeš ga voleti“?

Da li sam to pitanje postavila samo teoretski i da li su moje
misli vrludale samo tako, da prekratim vreme dosadnog pranja sudova? Ili zato
što već par nedelja razmišljam o tome, da sam upravo napunila godina koliko je
ona imala kad je umrla? Zar nije rečeno: „Ako žena preživi godinu u kojoj je
umrla njena majka, a muškarac godinu u kojoj mu je umro otac, onda se može
smatrati potpuno odraslom i zrelom, samostalnom osobom“? Da li to znači da mi
se priplakalo od straha?

Sve je bilo potpuno savršeno. Savršenstvo u meni rađa veliku
radost, a ja tako reagujem na stanje velike radosti – plačem. Ne mogu ništa
drugo. Potpuno sam nemoćna u stanju velike radosti i osećaja da je sve divno,
da je život jedno prelepo i strašno čudo, da osećam toliko veliku ljubav prema
svetu, da osećam koliko sam voljena, da će uvek i sve biti u najboljem redu, da
je već sada sve u redu.

Pomislila sam, kako sam upravo ponovo imala bliski kontakt sa
Univerzumom, Prirodom, Bogom. Sa sobom. Pomislila sam, kako je Marija Jovanović
svom romanu baš fino nadenula naslov „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, i bilo
mi je pomalo krivo što se ona setila da tako nazove ovo što ja upravo
doživljavam, ali sam udarila sebe po tim malim i zavidljivim krajičcima duše, a
pomislila sam i kako ovo kod mene nije spletkarenje, pa mi više nije ni bilo
krivo. Kao da je htelo da mi bude krivo što sam ja svom romanu nadenula naslov,
ali sam napisala tek četvrtinu, pa sam i tu prikočila.

U stvari, više nije bilo prljavih sudova, pa je možda zato ugasnuo
trenutak inspiracije za razgovor sa sobom. Ili su to bili prvi znaci nadolazeće
menstruacije. Pa, i to je divno. I ona je način na koji moje biće razgovara sa
mnom, ili moje telo razgovara sa mojim višim bićem, ili to praiskonska ženska
bit razgovara sa svojim delićem usađenim u mene kao jedinku.

Bolje da prekinem na vreme ovo spletkarenje koje to nije, da ne
bih rasplakala sebe sad pred spavanje, a to ne bi uopšte bilo pametno, jer bi
mi u tom slučaju očni kapci ujutro bili otečeni što krajnje ne podnosim, mislim
kad nisam zaplakala kod sećanja na nju i njene godine, i na sebe malu pred
sudoperom koja mi je u visini grudi a ne ispod struka kao sada, i kad mi suze
ne potekoše u senci onih trešanja koje liče na jednu trešnju na Jugovu, u nekom
dvorištu ne sećam se ni čijem… Pa vala, neće ni sada.

Sad me na nahtkasni pored kreveta čeka „Lečenje Šopenhaureom“, iz
zvučnika se čudnim ritmom javlja „Sea Wolf“, na soliteru preko puta moje kuće
zagasitožuto svetli samo jedan prozor na nekom devetom ili desetom spratu,
svetli u gluvo doba noći onim svetlom kao kada imate tek rođenu bebu u kući, svetli
baš takvom zagasitom strepnjom, kao kada…

Dosta!

Januar 2020.

Ne
sećam se da li sam prestala da vrtim misli. Ne sećam se da li sam stvarno pred
spavanje čitala „Lečenje Šopenhaureom“, ne bi me čudilo da jesam. Što bi rek'o
moj sin, kojeg pominjem u tekstu kako igra igricu, kad me zatekne da radim
nešto tako nedolično, kao slušanje džeza ili čitanje teške literature: „Mama,
što se ne upucaš? Zašto se tiho i polako ubijaš?“ Ljubi ga majka, nije da nema
istine. A meni i to milo, što primećuje, što mu je stalo.

Sećam se da sam u to
vreme slušala „Sea Wolf“ (sad ću i pesmu da pronađem, rekla bih da se radi o
nekoj zimi, a slušala sam je u proleće, nema logike).



Ne
sećam se da li sam, pošto sam objavila tekst, na kraju
ipak zaplakala. Volela bih da jesam.Original Article

(Visited 12 times, 1 visits today)