Uvek sam mislila da sam imala mnogo
sreće. Svakako više nego pameti, ALI i mnogo više.
Živela sam u okrnjenoj porodici, ALI
ipak velikoj. Nisam odrastala sa tatom, ALI sam imala dvojicu ujaka koji su me
obožavali, uvek bili tu i brinuli o meni.
Mama je bila donekle smotana za
ovozemaljski život i pretežno tužna, ALI je uveče svirala klavir i ponekad pevala,
zbog čega sam se osećala kao princeza koja živi na dvoru.
Tata je bio emotivno hladnjikav, ALI
sam znala da će svakog raspusta doći i odvesti me kod sebe, gde mi je bilo
pretežno lepo. Često nije bio kod kuće, ALI me je vodio na bazen i naučio da
plivam kraul. Ženio se još dva puta, ALI ja i danas imam dve maćehe koje volim
i koje mene vole. Imam dve sestre i brata.
Na užas svoje porodice, napustila sam
fakultet i odlučila da rodim dete i udam se, ALI oni mene, iako užasnuti,
nikada nisu napustili.
Nijedan od mojih brakova nije potrajao ’dok nas smrt ne rastavi’, ALI su mi ostale lepe uspomene. Ostala su i
sećanja zbog kojih ponekad plačem, ALI čak i tada moje srce je puno ljubavi i
topline.
Imam decu iz dva braka, zbog čega sam
često strahovala, ALI su oni ipak postali ekipa snova, kao što sam želela.
Nekoliko puta sam doživela emotivni,
finansijski i zdravstveni krah, ALI sam se podizala, nastavljala dalje i najzad
postala ovo što sam sada.
Od detinjstva sam imala neizlečivu
bolest koja me je mnogo ometala, ALI sam posle nekoliko decenija izlečena.
Napustila sam onda onaj fakultet, ALI
sam u svojoj pedesetoj godini upisala drugi i završila ga.
Ako bih nastavila da nabrajam, ne znam
kada bih završila. Ne bih ni mogla da završim, jer svakog dana naletim na novo
ALI.
Kažem vam, mnogo sreće! I toliko ALI.
Koliko vi imate svojih ALI, koje
’devojci sreću NE kvari’?
