Nije fer plašiti se

Pitala sam sebe jutros: „Dobro, da li ti od svega moraš da napraviš
dramu? Ako je odgovor da, da li svaka od tih drama mora da ima baš toliko
zapetljan zaplet?
Ako mora, da li bi ponekad u tim zapletima moglo da bude
radosti? Ako bi moglo, zašto je nema?!“
Nisam sebi odgovorila. Samo sam se popreko pogledala, u ogledalu – jer
sam pitanja postavila u kupatilu. Popreki pogled presekla je kosa lika iz
ogledala, pošto sam juče napravila dramatičnu promenu frizure. I da sam htela i
mogla da odgovorim, ona koja me je gledala nisam bila ja. Izletela sam iz
kupatila. Da zaboravim i nju i sebe.

A o čemu se zapravo radi?

E pa vidite, radi se o tome da ja ovih dana treba da otputujem. Daleko.
Na duže nego što sam izbivala iz kuće od ne pamtim kada. Sama. Moji osećaji u
vezi sa tim putešestvijem ravni su odlasku na robiju. Moje strepnje su
pretpostavljam slične strepnji da li ću preživeti. Pretpostavljam jer ne
verujem da u iskustvu nosim nešto slično. S druge strane, nemam neki strah od smrti,
makar ne izraženiji od ostalih ljudi.

Pomislio bi neko, kad bi mogao da zaviri ispod ovog oklopa, da vučem
teške traume iz detinjstva. Ili da sam preživela nešto užasno, nešto što je
nemoguće preboleti. Zato je i nastao oklop od prividne sigurnosti, ne bi li
zavarao i mene i druge. Doduše, previše je znatiželjnika, a i nije sve za
pokazivanje. Mada, za ono što ne treba svakome da se pokazuje, postoje i
elegantniji paravani od verižnjače. Nije se imalo vremena tada, kad je sve
delovalo, a možda i bilo, k’o rovito kuvano jaje.

Ali! To nije ono ALI. Ovo je ali koje
upravo sreću kvari. I rekla bih da samo tome i služi – da zamuti radost, da ne
dozvoli da se zavalim u fotelji i podignem noge na šamlicu, bez misli, bez
osećanja, bez ičega. Onako: nit’ brige nit’ pameti.

Pišem ovo i razmišljam, ima li smisla. Ako ga i napišem, jer gura
iznutra, ima li smisla objaviti ga? To su sve sami strahovi, slabosti,
nepoverenje, neverovanje, lenjost duha. Ukratko – moja bruka i sramota.

Ovih dana treba da otputujem na jedno lepo putovanje. Na lepu
destinaciju. U zagrljaj jedne bliske osobe koja me voli i koju neizmerno volim.
Da sa njom provedem vremena koliko nikada nismo provele zajedno. Da raskošno
podelimo sve ono što smo do sada delile na kašičicu, jer: nisu bili uslovi,
nije se imalo vremena, i tako bih mogla da nabrajam sto i jedan izgovor. I
uprkos svim vrdanjima glede deljenja, eto nam se pruža prilika.

Ali, neizvesnost.

Veče je. Malopre pogledah u kalendar i setih se jedne februarske večeri,
pre nešto godina. Scena je bila ovakva: stojim na pragu kuhinje i gledam u
uplakane oči svog tadašnjeg muža. Iza mene, u sobi je dvoje dece. Ne smem da
razmišljam o čemu razmišljaju. Ujutro rano, muž će me voziti na neurohiruršku
kliniku. Tamo ću ostati i narednog dana ću biti operisana. Ishod operacije –
Bog zna. Ja verujem u Boga i to meni nepoznato znanje i zato kažem mužu, koga
mi je žao, ali sam istovremeno i ljuta na njega: „To nam sada nije potrebno
(mislim na suze). Biće sve u redu. Da li to znači da ću umreti na operacionom
stolu, ostati invalid ili se vratiti kući zdrava, ja to ne znam. Ali znam da će
sve biti u redu.“ Momentalno je prestao da plače. I zaključio, po ko zna koji
put, da nisam normalna. Samo što mi tog puta to nije rekao.

Sutra ću se truditi da me ne uhvati putna histerija.
Obećavam sebi da ću se od jutra prisećati svakog trenutka ondašnjeg 12.
februara – Sveta Tri jerarha, kada sam operisana i nisam umrla na operacionom
stolu. I nisam ostala invalid. Vratila sam se kući zdrava i prava.

Jer, ako dozvolim strahovima da me i ovog puta obore, onda će stvarno
biti bruka i sramota. A to mi se uopšte ne sviđa. Ne bi bilo fer prema svim
mojim momentima hrabrosti.

Jutros sam sebi postavila neka pitanja. Večeras odgovaram: „Provanso, eve
me! Sister, stižem! Tešiću te što si uganula nogu neposredno pre one operacije.
Zamisli, te dane ove godine ćemo provesti zajedno. Nećemo pričati o njima, ali
ćemo slaviti život. Plačući, dakako, jer to smo ti i ja.“

Original Article

(Visited 2 times, 1 visits today)