Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan

 

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće
valjda jasno do kraja.)

Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan?

To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog
programa Radija 202.
To je pitanje za milion dolara koje nećete dobiti, ali možete
dobiti satisfakciju da znate tačan odgovor. Naime, svaki odgovor koji date je
tačan. I onaj koji ne date, takođe je tačan. Ali, samo pod uslovom da ste vi –
prosečna srpska radna žena. Ostali ne znaju da takvo biće uopšte postoji.
Zašto? Pa, zato što za njih i ne postoji. Zvuči nelogično? Logika je
precenjena.

Ja bih odgovorila ovako: prosečna srpska radna žena nije žena. Ona
je biće iz petorazrednog naučnofantastičnog filma; ona je kiborg u izradi; ona
zapravo NIJE. Da, to je odgovor na pitanje: šta JE prosečna srpska radna žena?
Odgovor: ona nije, tj. ni JE, što znači da ona NIJE.

Zašto prosečna srpska radna žena NIJE? Prvo: ona nije srpska. Ma,
uopšte neću da objašnjavam niti pokušavam da bilo kome dokažem da je to
kategorija koja ne postoji. Srpska žena? To ne postoji – NIJE.

Zatim: radna žena. NIJE. To što ova žena obavlja, od pokušaja
preobražaja devojčice u ženu, to jednostavno NIJE moguće.

Ko god bi gledao taj film u kome bi prosečna srpska radna žena,
kao glavni i potpuno izmišljen lik, samo ukratko ispričala: kada se budi svakog
jutra, šta uradi do izlaska iz kuće, kako dolazi do radnog mesta, šta i koliko
radi na poslu, kada i kako se vraća kući, gde sve svraća i šta donese kući,
kako se po ulasku u kuću samo presvuče i nastavi da radi, kako istovremeno
obavlja poslove kuvanja, pranja, peglanja, čišćenja, maženja sa članovima
porodice, pomaganja pri učenju pojedinih pomenutih, slušanja i komentarisanja
delova istog tog dana ali iz ugla drugih (detalja koji uvek imaju prvenstvo u
odnosu na detalje njenog dana)… izvin’te, ja se izgubih samo nabrajajući
aktivnosti ovog kibernetičkog organizma sa veštačkim srcem (pravo ljudsko srce
ne bi izdržalo sve ovo, pa se zato biću nazvanom prosečna srpska radna žena kao
prvo izvadi to jadno kilavo ljudsko srce i ugrađuje se veštačko).

Nastavak 18. februara 2018. („Bože, ima li te?“ – upitala bi ova
što ne postoji a piše, dok je bila mlada i neiskusna.)

Ček’ da se prebrojim šta se sve promenilo za bezmalo osam godina.
Sve! Moj organizam, biološki gledano, prošle godine već nije bio isti. Ama ni
jedna jedina ćelija nije ostala ista u odnosu na maj 2010. Znači, to uopšteni
nisam bila ja.

Statusi: zaposlenja, braka/veze/prijateljstava – jedva da je nešto
ostalo, i to kad se osvrnem da pogledam gomilicu pepela. Ni to ne postoji.

Deca, Bogu hvala! Samo što ni tu više ništa nije, ja uopšte više
nisam za njih ono što sam bila. Štrikliraj: nema.

Ova sad, koja nije više u braku, nije zaposlena, radi neke skroz
leve stvari u odnosu na onda.

I da sad ne nabrajam, mnogima bi možda bilo i zanimljivo, ali meni
NIJE, mogu samo da zaključim: da se u potpunosti slažem sa stavovima sebe koja
nije, iz prethodnog pasusa. Iako sve opisano više ne obavljam, jer naprosto
nema potrebe, ostajem pri tome da je istinito. Žene koje u opisu prepoznaju
sebe, sa svim aktivnostima koje kao motor na turbo pogon obavljaju, složiće se
da NISU.

Prosečna srpska ženo, ne zamaraj se svojim bivstvovanjem. Mi
NISMO! To ne može da postoji.Original Article

(Visited 1 times, 1 visits today)