Gordana

U polutami sobe, u prizemlju posleratne zgrade, u ulici platana kroz čije je krošnje svetlost teško nalazila put, ispod drvenih polica sa knjigama prekrivenim debelim slojem fine prašine, stajao je kauč. Na njemu su, jedna pored druge, sedele dve žene. Taj prizor: tamni tonovi i duboke senke, nepomične ženske siluete koje uspravno sede jedna uz drugu – mogao bi biti prenet na platno i izložen u nekoj slikarskoj galeriji. Dve žene različitih godina sede mirno, kao da se pre tog momenta nije dogodilo ništa i kao da za njim ništa ne sledi. Nikakav pokret, zvuk. Kada bi čovek pogledao tu sliku na platnu, na nekom zidu, stajao bi pred njom pokušavajući da dokuči njenu priču. Svaka slika ima svoju priču. Svaka slika ima onoliko priča koliko ima posmatrača. Evo jedne priče: Nešto ranije, mlada žena je ušla u hladnjikav ulaz zgrade, popela se uz nekoliko stepenika, zastala ispred vrata, duboko uzdahnula i pritisla taster kojim je najavila svoj dolazak. Druga žena, koja je izgledala kao stari..

Po pravilu se ne osvrćem. Nemam vremena. Osvrtanje zahteva pogled iza, a ja imam mnogo posla ispred. Ono može biti i opasno, jer dok gledam pored čega sam prošla, ne vidim u šta mogu da upadnem. Nije što se plašim da upadnem u nešto, nego me više mrzi da se izvlačim iz koječega. Nije to samo da se izvučem, već obično upadnem u nešto štrokavo. Da bih se oprala, moram da napravim pauzu, da preispitam sve okolnosti: zašto sam bila tako smotana; da li je bila smotanost ili pogrešna procena; da li sam se saplela ili sam verovala; kome i zašto sam verovala; kakav sam interes imala (ups!). Mnogo je to pitanja. Nemam zbog čega da se osvrćem. Pazim kud’ idem i trudim se da za sobom ne ostavljam đubre. Uglavnom uspevam da za mnom ostanu lepi tragovi, da oni koji su sa mnom prešli deonicu puta, rado naiđu na poneki trag mog negdašnjeg prisustva, da im ne zasmrdi lukavstvo, da ne zapnu za tešku reč koju sam nesmotreno bacila pored staze. Ako bih bila neobazriva, dešavalo bi se da me neko s’ prav..

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće valjda jasno do kraja.) Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan? To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog programa Radija 202. To je pitanje za milion dolara koje nećete dobiti, ali možete dobiti satisfakciju da znate tačan odgovor. Naime, svaki odgovor koji date je tačan. I onaj koji ne date, takođe je tačan. Ali, samo pod uslovom da ste vi – prosečna srpska radna žena. Ostali ne znaju da takvo biće uopšte postoji. Zašto? Pa, zato što za njih i ne postoji. Zvuči nelogično? Logika je precenjena. Ja bih odgovorila ovako: prosečna srpska radna žena nije žena. Ona je biće iz petorazrednog naučnofantastičnog filma; ona je kiborg u izradi; ona zapravo NIJE. Da, to je odgovor na pitanje: šta JE prosečna srpska radna žena? Odgovor: ona nije, tj. ni JE, što znači da ona NIJE. Zašto prosečna srpska radna žena NIJE? Prvo: ona nije srpska. Ma, uopšte neću da objašnjavam niti pokušavam da bilo kome..

Išla sam ulicom i videla mladu majku koja tuče dete. Devojčica, mala... nema više od tri godine, nešto neće. Ili nešto hoće. Tako majušna, još ne razume sve reči i ne zna zašto ne može da dobije ono što hoće, baš tada tog trenutka, jer ako ga ne dobije odmah, ona misli da neće nikad; i ona misli i iskustvo joj govori da je to nešto mnogo važno. Ona još uvek ne zna da malo šta u životu ne može da se odloži do malo kasnije ili da je neispunjena želja neće uništiti. Ona to ne zna, ali bi njena mama trebalo da zna. A mama je vucara za ručicu, već pocrvenelu od stiska i trenja, jer ko zna koliko dugo mama vuče i drma ručicu, možda je uvek tako vodi kroz grad, kroz vreme, kroz život - kao teret koji mora da vucara sa sobom. Možda ni ona sama ne zna kada se to detence pretvorilo u tegobu koja neće da ode, koja se prilepila uz nju i njen život i ne ostavlja je na miru. Nikada je neće ostaviti na miru i ona nikada više neće živeti slobodno, bez obzira koliko možda nikada i nije živela tako, ali..

- Ma ne dolazi u obzir! Sto puta sam ti rekla da neću da ostanem prekovremeno zbog tuđe gluposti! Šta „tuđe“?! Misliš da se plašim da kažem? Misliš, a? E, pa...reći ću ti! Šta me gledaš?! Misliš da ne smem?! Evo: zbog tvoje gluposti! Eto ti! Bio je to moj glas. Vrištao je iz mojih razjapljenih usta i parao, pored ostalih, i moje bubne opne. Bila je to moja ruka. Mlatarala je ispred mog lica, baš sam je u nekoliko navrata propratila pogledom. Bile su to i moje misli i osećanja, objedinjene u tom rikanju. Poznavala sam ih, dugo su rasle u meni kao kiselo testo. Bio je to i moj šef ispred mene. Nikako nisam mogla jasno da vidim njegovu facu. Kao da je onaj moj vrišteći glas stvarao oko njega maglu koju je ona moja mlatarajuća ruka pokušavala da razgoni. U stvari, nisam želela da vidim njegovo lice. Više sam volela da zamišljam kako me zabezeknuto gleda, otvorenih balavih usta. No, nekako mi se priviđalo da ga posred te zblanutosti obasjava anđeosko bela svetlost pakosti i dok mi se ruka ..

Tog prohladnog septembarskog jutra, košava se razigravala i štipkala tešku i umornu površinu Dunava. Jezici sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežem kamenju, oblizujući sa njega još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je ovlaš dodirnula muževljevo rame, okrenula se od njega i odsečnim koracima, udarajući po pločniku, presecala sopstvene jecaje. Đurađ je ispod oka pogledao za njom, pa je okrenuo stušten pogled baš u onom času u kome je Mara ušla u kočiju Saradži-paše. slika: https://www.novosti.rs/ Kada je poslednji list poleteo sa dudove grane, bivši austrijski podoficir Đorđe Petrović primio je iz ruke dizdara Muharema Guše ključeve poslednje srednjovekovne srpske prestonice. Listić je nekoliko trenutaka lebdeo nad svečanim skupom, a onda ga je, krhkog i uvelog, pokidao nalet mahnite novembarske košave. slika: National Geographic Srbija Učitelj Jovan Rančić prolazio je između tri klupe, sa osmehom posmatrajući temena petnaestak đačića prve srpske škole...

Razmišljam nešto: ja nikad nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam. Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.) Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kad bi se napio „k’o majka“ (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno). Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i balavo ljubio. U stvari, nikad nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala oči, pa sam se zato i u njenom zagrljaju osećao loše. Kao da sam otežavao teret koji je nosila. Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali sam zaključio..