Gordana

Moje blisko okruženje zna koliko volim svoj rođendan. Logikom malog Perice, obožavam april zato što sam rođena u aprilu. Nebitno je što su tolike pesme ispevane aprilu. Nije važno što se svake godine događa eksplozija života, što to svi gledaju i uživaju, što većinu ljudi opčinjava i nadahnjuje. Pa ta brojka! Koliko je samo čudesna kombinacija te dve cifre. Svaka za sebe je neugledna, ali kad se spoje, bilo napisane ili izgovorene, pa to je melodija. U koji god dan da padne, taj dan postaje čaroban. Nekada je tako bilo jer sam bila centar univerzuma. Mama je to činila, raskošnim tortama, punjenim jajima koja se nimalo nisu razlikovala od pečuraka u bajkama, stavljanjem uštirkanog stolnjaka od damasta preko stola i ne možete da zamislite kako precizno postavljenog escajga. Ujaci su to činili, svojim obožavanjem i preuveličavanjem svega u vezi sa mnom. I svi ostali članovi naše male porodice, ušuškane u bezgraničnu, sumanutu posvećenost i ljubav. Kasnije, kad su sa neba sletela deca, za..

Uvek sam mislila da sam imala mnogo sreće. Svakako više nego pameti, ALI i mnogo više. Živela sam u okrnjenoj porodici, ALI ipak velikoj. Nisam odrastala sa tatom, ALI sam imala dvojicu ujaka koji su me obožavali, uvek bili tu i brinuli o meni. Mama je bila donekle smotana za ovozemaljski život i pretežno tužna, ALI je uveče svirala klavir i ponekad pevala, zbog čega sam se osećala kao princeza koja živi na dvoru. Tata je bio emotivno hladnjikav, ALI sam znala da će svakog raspusta doći i odvesti me kod sebe, gde mi je bilo pretežno lepo. Često nije bio kod kuće, ALI me je vodio na bazen i naučio da plivam kraul. Ženio se još dva puta, ALI ja i danas imam dve maćehe koje volim i koje mene vole. Imam dve sestre i brata. Na užas svoje porodice, napustila sam fakultet i odlučila da rodim dete i udam se, ALI oni mene, iako užasnuti, nikada nisu napustili. Nijedan od mojih brakova nije potrajao ’dok nas smrt ne rastavi’, ALI su mi ostale lepe uspomene. Ostala su i sećanja zbog kojih pon..

Razmišljam nešto: ja nikad nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam. Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.) Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kad bi se napio „k’o majka“ (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno). Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i balavo ljubio. U stvari, nikad nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala oči, pa sam se zato i u njenom zagrljaju osećao loše. Kao da sam otežavao teret koji je nosila. Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali sam zaključio..

Po pravilu se ne osvrćem. Nemam vremena. Osvrtanje zahteva pogled iza, a ja imam mnogo posla ispred. Ono može biti i opasno, jer dok gledam pored čega sam prošla, ne vidim u šta mogu da upadnem. Nije što se plašim da upadnem u nešto, nego me više mrzi da se izvlačim iz koječega. Nije to samo da se izvučem, već obično upadnem u nešto štrokavo. Da bih se oprala, moram da napravim pauzu, da preispitam sve okolnosti: zašto sam bila tako smotana; da li je bila smotanost ili pogrešna procena; da li sam se saplela ili sam verovala; kome i zašto sam verovala; kakav sam interes imala (ups!). Mnogo je to pitanja. Nemam zbog čega da se osvrćem. Pazim kud’ idem i trudim se da za sobom ne ostavljam đubre. Uglavnom uspevam da za mnom ostanu lepi tragovi, da oni koji su sa mnom prešli deonicu puta, rado naiđu na poneki trag mog negdašnjeg prisustva, da im ne zasmrdi lukavstvo, da ne zapnu za tešku reč koju sam nesmotreno bacila pored staze. Ako bih bila neobazriva, dešavalo bi se da me neko s’ prav..

Posvećeno mojim roditeljima i uspomeni na njihovu ljubav U drvenoj baraci opremljenoj oskudnim nameštajem bilo je toplo samo pored usijane dudnjare. Za omanjim radnim stolom, po čijim su ogrebotinama na tabli još milela sećanja na Veliki rat (skoro da su se mogli videti obrisi mapa i planova za partizanske akcije u sukobima sa Nemcima), sedeo je mlad muškarac. Nedavno je dobio posao sa svojom diplomom rudarskog inženjera u ovom, do patetike pustom i beživotnom rudarskom naselju. Bosna. Svuda okolo visoka brda, leti obučena u tamnozelenu šumovitu čoju, a u jesen su se po goluždravim proplancima vetrovi poigravali strpljenjem i izdrzljivošću meštana. Drveće nije imalo kud. Ljudi takođe. Suočeni sa takvom istinom, saživeli su se. Tako su stanovnici u tim kasnonovembarskim večerima ličili na siluete ogoljenih drveta u ranim sumracima. Žena je stajala pored stola. Noktom palca urezivala je nekakve šare u drvo. Gledala je čoveka koji je mirno trpeo svoj nemir na oguljenoj stolici. Sve je v..

Počela sam da pišem neke vodiče, kao smernice za razne stvari: postizanje ciljeva, prolaženje kroz krize, iznalaženje alternativnih rešenja (koja vam uzgred budi rečeno nude na svakoj popularnoj internet stranici), i to sam počela poodavno pa sam se predomislila. A naslovi stoje li stoje. I ideje. I iskustvo koje bi nekome možda dobro došlo. Sad, što se iskustva tiče, možda sam se baš zbog toga predomislila, kad sam shvatila koliko iščašeno može da zvuči većina situacija kroz koje sam prošla, načini na koji sam kroz njih prolazila, stavovi koje sam zauzimala, potezi koje sam preduzimala. Stanja u koja sam upadala, osećanja koja su me preplavljivala. Mislim da bi mnogo ljudi pomislilo da lažem. Oni koji bi mi poverovali, oni me više brinu. Plašim se da bi neko u datoj situaciji pokušao da uradi isto što i ja, a to ponekad, gledano očima prosečne osobe sa prosečnim životnim iskustvom – stvarno, ponekad, zvuči mnogo ludo. I kako onda ja nekoga da savetujem, makar samo deljenjem sopstve..

Ovaj tekst sam napisala oktobra 2010. godine, malo pošto sam započela svoje prvo zvanično obrazovanje u homeopatiji. Tada sam ga objavila na blogu na kome sam u to vreme redovno objavljivala. Kao što ćete videti, napisan je sa dosta emocija. Bila sam vrlo uzbuđena što sam upisala tu školu. Nisam znala kako će se dalje odvijati moje putešestvije kroz homeopatiju, pa ni život, kao što to nikada i ne znamo. Nadam se da vam moje iskustvo može pomoći, da krenete za nekim svojim neostvarenim snom, ambicijom, talentom; da otvorite zatvorena vratanca koja je prekrila paučina svakodnevnog života, uđete tamo i pogledate – možda otkrijete davno zaboravljena blaga. Ako to učinite, može vam se dogoditi nešto slično kao meni. Ako ne učinite, nikada nećete znati. Anđelka Elezović je to rekla na svoj način, kratko, jasno, maštovito i istinito: „Kad čovek ostvari san, san ostvari čoveka.“ Oktobar 2010. Trinaest godina sam u homeopatiji. Ušla sam na neka mala vrata, na 1100 metara nadmorske visin..

Ovu pričicu iz života izazvala je jedna sveža situacija, direktno povezana sa milijardu sličnih, a sva ta brojčana sitnica odnosi se na moju decu. Samo na jedan aspekt pojave MOJA DECA. Moram o njima da pišem nejasno jer su osetljivi na MOJE iznošenje u BILO KAKVU javnost NJIHOVE privatnosti. Znači, nema imena, nema pola, nema godina niti logičnog rasporeda, kako ne biste shvatili o kome se radi. Oni imaju privatnost i zahteve glede iste, ja imam misli i osećanja. I nagon za pisanjem. I objavljivanjem! Ima tu i događaja, pa se vi čitaoci snađite, a ja ću biti što preciznija ali tako da budem maksimalno maglovita i uopštena. Neka nam je svima Bog u pomoći. Doduše, folder u koji stavljam ovakve pričice iz života tako precizno sam i nazvala: „Bemliga“. Jedno živi malo dalje, jedno drugo je mnogo bliže, treće jedno je nastanjeno tu blizu, jedno četvrto je takođe mnogo bliže od onog koje je trenutno najudaljenije – sve to se naravno odnosi na njihovu fizičku udaljenost, daljinu merenu kil..

O jednoj kuhinjskoj kecelji, matičnjaku, lavandi, prljavim sudovima i čistim suzama Pisano 5. maja 2010. Večeras mi se plakalo. Odavno mi se nije priplakalo za sudoperom. Nagon za plakanjem usred pranja sudova je poseban fenomen. Neko bi pomislio da sam tužna zato što moram da perem sudove, ili da su me naterali da ih perem, pa sam zbog toga besna. Ili da plačem zato što me bole ruke od pranja velike količine sudova. Neko ne bi pomislio ništa od ovoga, a baš je sve to meni palo na um. Možda samo meni. Možda bi trebalo da izanaliziram sve ove pomisli, ne bih li se još malo na prstima podigla do... Do čega, u stvari, treba da se popnem? Šta treba da dohvatim? Istinu? Tajnu? Ma ne dam sebi da se zavaravam. Ovo pisanje, bedno piskaranje, nije ništa više od potrebe vođene sujetom. Kao da ikome išta znači, kao da će pomoći nekome, kao da... Prekini, podviknula sam sebi! Dakle, suze. Plakalo mi se. Da vas odmah oslobodim napetosti, a sebe moguće smicalice sopstvenog uma, da od dileme „da li..

Pisano 24. maja 2010. (Zašto tekst nije završen istog dana? Biće valjda jasno do kraja.) Kako prosečna srpska radna žena provodi svoj dan? To je pitanje koje je upravo izgovorila voditeljka prepodnevnog programa Radija 202. To je pitanje za milion dolara koje nećete dobiti, ali možete dobiti satisfakciju da znate tačan odgovor. Naime, svaki odgovor koji date je tačan. I onaj koji ne date, takođe je tačan. Ali, samo pod uslovom da ste vi – prosečna srpska radna žena. Ostali ne znaju da takvo biće uopšte postoji. Zašto? Pa, zato što za njih i ne postoji. Zvuči nelogično? Logika je precenjena. Ja bih odgovorila ovako: prosečna srpska radna žena nije žena. Ona je biće iz petorazrednog naučnofantastičnog filma; ona je kiborg u izradi; ona zapravo NIJE. Da, to je odgovor na pitanje: šta JE prosečna srpska radna žena? Odgovor: ona nije, tj. ni JE, što znači da ona NIJE. Zašto prosečna srpska radna žena NIJE? Prvo: ona nije srpska. Ma, uopšte neću da objašnjavam niti pokušavam da bilo kome..