Ostali smo sami


Ovu pričicu iz života izazvala je jedna sveža situacija,
direktno povezana sa milijardu sličnih, a sva ta brojčana sitnica odnosi se na
moju decu. Samo na jedan aspekt pojave MOJA DECA. Moram o njima da pišem
nejasno jer su osetljivi na MOJE iznošenje u BILO KAKVU javnost NJIHOVE
privatnosti.
Znači, nema imena, nema pola, nema godina niti logičnog rasporeda,
kako ne biste shvatili o kome se radi. Oni imaju privatnost i zahteve glede
iste, ja imam misli i osećanja. I nagon za pisanjem. I objavljivanjem! Ima tu i
događaja, pa se vi čitaoci snađite, a ja ću biti što preciznija ali tako da
budem maksimalno maglovita i uopštena. Neka nam je svima Bog u pomoći. Doduše,
folder u koji stavljam ovakve pričice iz života tako precizno sam i nazvala:
„Bemliga“.

Jedno živi malo dalje, jedno drugo je mnogo bliže, treće
jedno je nastanjeno tu blizu, jedno četvrto je takođe mnogo bliže od onog koje
je trenutno najudaljenije – sve to se naravno odnosi na njihovu fizičku udaljenost,
daljinu merenu kilometrima (kilometri su u pitanju!).

Kad je prvo jedno prvi put za ozbiljno odlazilo od kuće, da
studira u dalekom svetu, 45km od kuće, bilo je stvarno dramatično. Možda ne bi
bilo baš toliko da sam se ja nekako pripremila. Problem je što ne možeš da se
pripremiš. Ne postoji pripremna nastava za taj ispit. Ja sam u stvari mislila
da se pripremam. Kad je došao dan preseljenja, osećala sam se spremnom. Malo me
je plašilo kako će ONO to da prebrodi. Imam običaj… da nemam nikakav običaj,
nego da stvaram iluziju kako imam običaj da nešto radim na određeni način. (To
sad znam, onda nisam.) Stvari smo prenosili iz par puta i ostalo je da istim
autom a sa ostatkom stvari prenesemo i dete. Tako sam ja to sebi predstavila.
Bilo je logično: zavrnem rukave i odradim posao. Posle? Sve je u redu, pobogu!
Sve sam to znala i očekivala. Od trenutka kad sam GA donela kući iz
porodilišta, tokom svih godina svega što smo proživeli/le zajedno (a većma
onoga što sam preživela sama u vezi sa njom/njim), znala sam da to vodi ka
jedinom normalnom i zdravom ishodu: da ONO jednog dana ode, opremljeno:
ljubavlju, sigurnošću, toplinom, podrškom, snagom, sposobnošću i svim onim
ostalim što mu je potrebno da se OSAMOSTALI. Cilj: osamostaljivanje. Ono što
malčice pravi problem je to što na tom putu, dok NJEGA opremaš svime što će mu
biti potrebno, ne osetiš da si delimično obangavila, pa kad se nađeš pred
ciljem i taman da zajedno prođete kroz njega, shvatiš da ti nešto kao fali, k’o
da imaš dve leve noge i dok pokušavaš da i dalje držiš korak – ONO prođe kroz
cilj a ti ostaneš s ove strane. Jer: tebi i nije mesto tamo nego ovde. Ali to
već znaš! Sve vreme si znala. Šta se sad odjednom desilo s tvojim mozgom? Pa
nećeš valjda s detetom u NJEGOV dalji život?

Ovde nastupa pauza koju ću popunjavati raznim sadržajima,
kad god me nešto katapultira pa u meni počne da šišti k’o ekspres lonac. Tad
zavrnem rukave i lupanjem po tastaturi dajem odušak pritisku (dva naliv-pera su
pokrivljena, moraću ipak da se pomirim sa hemijskim olovkama).

Danas je ono što živi najdalje otišlo po ko zna koji put
(mamicu im njihovu više sa odlascima, k’o da može da se ode!). Jedno drugo koje
takođe uglavnom nije ovde je došlo na kratko, tako da su otišli zajedno. Sreća
moja! Oni se vole, zajedno su, jedno drugo razvozaju gde kome treba i svašta
rade zajedno i jedni za druge, i ja sam tome doprinela, i ovo i ono, i sve. Pa
zašto onda gutam suze dok ih grlim, i gledam kao sumanuta dok auto ne nestane
iza krivine, i mašem iako znam da pričaju i ne vide me, i zašto..? Nema ni
jedne knjige sa toliko zato koliko je u meni zašto. A u stvari, sve je u redu, i
ja nemam nikakve nedoumice, samo ponekad imam utisak da bi mi dobro došla neka
takva nepostojeća knjiga.

Progutala sam suze jer je ono jedno koje još nije trajno
otišlo bilo pored mene. Ali zna baksušče da se u meni nešto dešava po tom
pitanju, iskustvo je čudo, pa kad smo zajedno prošli kroz kapiju, kaže – citira
me: „Ostali smo sami.“

Kad je ono prvo onda onomad otišlo, pa se dogodilo prvo
„jutro posle“, tumarala sam po kući, sve sam radila kao i obično, ispijala kafu
pred odlazak na posao, ostali su se budili ili spavali, sve lepo i mirno, kad
sam odjednom shvatila da to jedno neće sići iz svoje sobe, da neću čuti baš te
papuče niz stepenice, da me tog jutra neće pogledati baš te bunovne okice, da
se ta pidžama sad šeta kroz neko svoje jutro, daleko od mog pogleda i…
uhvatila me je panika! I to je bio osećaj: OSTALI SMO SAMI! Svi mi smo ostali
sami. Sad smo ovo jedno i ja ponovo ostali sami, a u međuvremenu su razna
brojčana stanja ostajala sama, i uvek je isto. I nikad nije isto. Kao da mogu
da ostanem sama. Kao da neko može da ode. Ma ajte molim vas.

Ne znam zašto mi se sve vreme ova pesma vrti po glavi, ali
kad je već tako uporna, neka je u ovoj priči:

Original Article

(Visited 18 times, 1 visits today)