Uvod u vodiče

Počela sam da pišem neke vodiče, kao smernice za razne stvari: postizanje
ciljeva, prolaženje kroz krize, iznalaženje alternativnih rešenja (koja vam
uzgred budi rečeno nude na svakoj popularnoj internet stranici), i to sam
počela poodavno pa sam se predomislila.

A naslovi stoje li stoje. I ideje. I iskustvo koje bi nekome možda dobro
došlo. Sad, što se iskustva tiče, možda sam se baš zbog toga predomislila, kad
sam shvatila koliko iščašeno može da zvuči većina situacija kroz koje sam
prošla, načini na koji sam kroz njih prolazila, stavovi koje sam zauzimala,
potezi koje sam preduzimala. Stanja u koja sam upadala, osećanja koja su me
preplavljivala.

Mislim da bi mnogo ljudi pomislilo da lažem. Oni koji bi mi poverovali,
oni me više brinu. Plašim se da bi neko u datoj situaciji pokušao da uradi isto
što i ja, a to ponekad, gledano očima prosečne osobe sa prosečnim životnim
iskustvom – stvarno, ponekad, zvuči mnogo ludo.

I kako onda ja nekoga da savetujem, makar samo deljenjem sopstvenog
iskustva? Da na kraju svakog teksta pišem upozorenje da to što sam vam
posavetovala nikako ne pokušavate u svom životu? Šta će vam onda takvi saveti,
šta će meni takva muka?

A ljudi me gurkaju, žene posebno. Kad me pritisne iznutra do te mere da
više ne mogu da kočim, kad više ne mogu i ne želim da sve to svoje lično
pakujem u glave, misli i snove likova u izmišljenim pričama i romanima, koji
takođe stoje nezavršeni, pod radnim naslovima, usudim se da napišem i objavim
ponešto. Onda dobijem reakcije, te gurkajuće. Najslađa mi je izjava, molba,
vapaj jedne prijateljice sa kojom sam podelila neke teške momente, a bogme i
ona svoje sa mnom, kad mi je rekla: „Piši bre Gole, piši molim te, piši nam o
tome kako si odgajila četiri mala Betmena. ’Oću da i moj sin jednog dana bude
mali Betmen!“

Kaže mi mlađa jedinica pre neki dan, kako moram da odlučim koju priču
pričam. Dete zna, bavi se takvim poslom da jednostavno zna, da ako hoću u
nečemu da uspem, moram da budem sa sobom načisto šta radim, kome se obraćam.
Koju priču pričam. A ona mnogo želi da ja uspem u nečemu što radim.

Starija jedinica, pak, kaže mi da treba redovno da pišem i da objavljujem,
i to baš ono što ja ne bih da iznosim pred javnost. Zna dete, em se školovala
em se time bavi, zna šta je pisanje i veoma dobro zna kako moje pisanje deluje
na ljude. Ona baš želi da ja uspem sa pisanjem.

Stariji jedinac mi je svojevremeno rekao da nikako ne treba da pišem tako
da čitaocima bude jasno da se radi o meni, već treba da radim ono iz gornjeg
pasusa. I to dete zna, pisac je, i to mnogo dobar pisac. On kaže da ja umem
vrlo lepo da profilišem likove, a ja mislim da što se pisanja tiče, ne mogu ni
da se merim sa njim. On želi da ja uspem kao književnica.

Moj mlađi jedinac je vrlo praktičan momak. On ume da mi kaže da batalim svoje
ideale da menjam svet ili parče sveta i da se toliko maltretiram za opšte
dobro. „Radi nešto obično; evo reci šta ti treba, ali nešto konkretno, i ja ću
da ti obezbedim.“ On bi mnogo voleo da se bavim nečim po ceo dan, da me to
ispunjava ali i da zarađujem. Želi da me vidi uspešnu, u onom elementu u kakvom
sam bila nekada, kad je bio mali.

Kad god mi neko od njih kaže tako nešto pametno (jer, moja deca samo
pametne stvari kažu; nije što su moji – Betmeni su to), ozbiljno se zamislim i
u stanju sam da ostanem tako zamišljena danima.

Onda se prenem posle nekog vremena. I evo šta tada obično uradim: počnem
u sebi da im psujem majku blesavu, da se svađam sa svakim od njih pojedinačno,
pa sa sve četvoro zajedno, da ih lupam po nosićima kako neće oni meni da sole
pamet, izvlačim sto i jedan argument ne znam ni sama za ni protiv čega. Obično
me u tome neko od njih pozove telefonom. Često se to dešava. Onda ja glasom
glumim kako sam u normalnom stanju, ali prdavci osete da nisam, i ako padne
pitanje, a obično padne: „Mama, jesi dobro?“ – obavezno pokušam da kažem da je
sve u redu i onda počnem da plačem. To se događa za mene neočekivano, to da
počnem da plačem. Stalno se događa i uvek je meni neočekivano. A njima, kažu,
očekivano. I nije im jasno kako ja ne očekujem, kad svi znamo kako to ide.

Pa to oni znaju, jer su oni mali Betmeni. Imaju sva oruđa i super–moći
normalnih superheroja.
Ja sam samo obična majka.

Ovo je ujedno i početak prvog vodiča. Za sada ima samo radni naslov.
Vremenom će se otkriti za šta je taj vodič.

A to što ga objavljujem na blogu koji sam nazvala „Pisci su veliki
lažovi“ – neka i to bude još jedna nelogičnost. Priča pod tim naslovom napisana
je pre petnaestak godina. Jedna skoro završena zbirka priča jednog lepog dana
će biti objavljena pod tim naslovom.

Vodiči su priče iz života i u njima je sve istinito.

Original Article

(Visited 2 times, 1 visits today)