Život je težak. Pa šta?

„Život je
težak, i kada to shvatite, tada prestaje da bude težak.“ – Skot Pek, „Put kojim
se ređe ide“.

Kad sam
otvorila tu knjigu, neke 1990. rekla bih, i pročitala prvu rečenicu, ostala sam
zabezeknuta. Poželela sam da je odmah
zatvorim, jer to nije bilo ono što mi je bilo potrebno u tom trenutku.

Ma, ni u jednom trenutku. Takav zaključak, na samom početku, nije mogao da mi
pomogne u rešavanju mojih problema. Nisam želela da mi neko tresne u lice ideju
da je život težak, jer sam već shvatila da je težak.

Privremeno i
povremeno je bio težak. Tražila sam način da shvatim kako da mi više ne bude
težak. Želela sam da mi neko iz knjige kaže kako da sebi olakšam taj sport, da
mi da neka uputstva. Zapravo, najviše mi je bilo potrebno da naučim da
izračunam kada će više dođavola prestati da bude tako težak. I onda mi se u trenutku sve smučilo – i to
što je tako dramatično teško živeti i vući se kroz sva ta bodljikava polja
koja, dok im prilazim, izgledaju primamljivo i obećavajuće, a onda kada na njih
zakoračim, sve odjednom posivi, onaj miris koji sam osećala iz daljine počne da
bazdi i polje na kome sam verovala da ću udahnuti, odahnuti i prileći, bude
iznenada puno opasnosti i prepreka. I sad mi još neko otkriva kako je život
težak. Dugo sam se zadržala na tom prvom delu rečenice, jer se sve
u meni bunilo protiv mogućnosti da to prihvatim kao činjenicu. Nisam htela. To
je bio potpuni paradoks. Ako bih prihvatila da je život sam po sebi težak, značilo
bi da sam se predala i krenula upravo putem kojim se češće ide, jer pobogu
vidim kako je svima teško, kako se svi muče i samo o tome pričaju. I svi se s’
pravom bune protiv toga. Verovala sam da postoji neka tajna, skrivena od te
većine, i htela sam da je otkrijem. Ovo mi neće pomoći, pomislila sam
razočarano.

Ipak, nešto mi
nije dalo da odustanem, te sam tako prešla na drugi deo rečenice. Koliko nisam
imala muke da razumem prvi deo, toliko mi nije bio jasan drugi. U čemu je
poenta, pitala sam se. Zaintrigiralo me je da shvatim, šta je pisac hteo da
kaže. Zato sam odlučila da se pozabavim, tek koliko da mi bude jasno, i da
odmah posle toga batalim taj posao. Nastavila sam da čitam, kroz prste sam
virila u sledeće rečenice, mršteći se. Posle nekoliko stranica sam se malo
opustila, jer me je zainteresovalo da saznam kako je čovek bio glup (to mi se
svidelo), da bih nakon nekoliko desetina stranica pomislila: Pa gde si ti bio
celog mog života?

Da, život je
zaista težak. Sto muka nas pritisne dok još ne shvatamo gde smo, a tek kad
shvatimo (pri čemu tada, kada shvatimo, nemamo pojma da smo sve pogrešno
shvatili), tada tek budemo u velikom problemu. Teško je uopšte održavati
ravnotežu, zbog sile Zemljine teže (ako nešto ima težinu, mora da bude teško);
teško je disati, ako o tome počnemo da razmišljamo; teško je svako malo se
hraniti; da ne idem sad predaleko i podsećam na sve fiziološke potrebe koje bi
zasigurno bilo veoma teško obavljati, samo ako bismo imali na umu da je to
teško. Teško je našoj duši, beskonačnoj i svega svesnoj, da boravi u telu koje
je u svemu ograničava.

Ako bismo o
tome stalno razmišljali, bilo bi nemoguće da uopšte živimo. Ali, mi ne
razmišljamo i radimo to bez svesne želje. Zašto onda postavljamo pitanje da li
život treba da bude težak? Šta uopšte znači: težak i lak? Živeti zahteva
određeni napor. Život je akcija, a nema akcije bez sile. Zašto mi ne želimo da
uložimo silu, zakonima Prirode i Vasione određenu, da bismo živeli aktivan
život? Moj odgovor (jedan od) je da smo lenčuge. O tome je doduše pisao neko
(možda i više njih) od psihologa, sociologa, sada ne mogu sa sigurnošću da se
setim. Čovek je jedino živo biće koje sebi može da dozvoli luksuz da bude
lenjo. Posmatrajući ljude sa svim njihovim odlikama i ponašanjem, bez suda ili
bilo kakvih opaski, zaključila sam da najveće zlo dolazi od tih lenjih, kojih
je najviše.

Ja sam po
prirodi buntovna. Sve bih nekako po kratkom postupku: ako nekome nešto nije
jasno, ja bih mu časkom objasnila; ako je neko bezobrazan, klepila bih ga par
puta a posle bismo zajedno pevali Hare Krishna; ako neko nekoga maltretira,
izmaltretirala bih ga na isti način, kol’ko da oseti kako je to, istresla posle
tog postupka ruke i dušu i hajd’mo dalje, ima toliko toga na svetu da se radi. Nisam
rođena za lenčarenje, nije mi dato. Zato ne razumem ljude koji ne čine ništa da
poprave išta. Ne razumem zašto je lakše ne činiti nego činiti. Ne shvatam, kako
je lakše potrošiti toliko energije za opravdavanje nečinjenja nego opraviti
bilo šta. Sebe, na primer? Bilo koji svoj stav, preispitati; postaviti
milijardu pitanja i biti srećan ako se na samo jedno nazre odgovor? Istresti
sopstveno srce na sto i brkati po njemu, distancirano, sa naučničkim žarom, dok
ne pohvatamo neke slabašne konce?

Zar je to
toliko teško? Izgleda da jeste. Sudeći po broju onih koji to čine, mora da je
teško. Sada, par decenija pošto sam otvorila onu knjigu pomenutu na početku
teksta, ja znam da je život težak, znam šta je pisac hteo da kaže i znam još
nešto: da zaista vredi svakog grama svoje težine, svakog preživljenog bola,
svakog usplahirenog trenutka kada sam postavila pitanje i ostala bez odgovora.
Vredi život više od napora koji ulažemo.

Ovaj tekst je napisan pre skoro deset godina. Čitam ga i razmišljam koliko sam se ulenjila. Sve sam lepo shvatila i očigledno je to radilo dosta dugo. Sad više ne radi. Da li ponovo da pročitam istu knjigu? Mislim da ne. Potrebno je nešto drugo, znam i šta, ali sam lenčuga da ga sprovodim sa žarom i do kraja.

Nastaviće se…

Original Article

(Visited 12 times, 1 visits today)