Ona je LJiljana Lašić. Želela je da studira književnost. Nije, ali piše. Htela je da promeni svet. Nije, ali njene drame ga rasanjuju. Bila je u politici i tučena i hapšena i sama je izišla iz nje. Kao prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta morala je u penziju, da izbegne tegobu glumice u nemilosti upravnika, ali igra u svojim predstavama pred punom salom, na Slaviji i po svetu. Protivnik je braka, a nekoliko decenija je udata za scenografa Vladislava Lašića. Samo jednom je uradio scenografiju za njenu predstavu. „Jeste, ali za džabe!“ NJe nema među 78 njegovih filmova. Sad je tu i strah. „Kad vidim foto-aparat, kao da sam kod zubara. Zato odbijam da radim, odbijam serije. Bojim se kamere. Dešava se to u životu.“
Majka joj LJubostinja i otac Mihajlo zagazili u devetu deceniju. Tata je u Kragujevcu, a mama u starom kraju, na Neimaru. „Nisam imala bolne gubitke, mladi su nas rađali, veliki gubici me tek čekaju. Ali, neka ide po redu.“ Bila je štreberka i hipi devojka, studentkinja i majka, arhitekta bez diplome, glumica sa diplomom i pisac sa pesmama i dramama. I Tina u „Pozorištu u kući“. Ne voli tu ulogu. NJen jedini sin đorđe, umetnik je. Oženjen. „Obožavam snaju. Oki je arhitekta. Divna je. Nije od ovih novokomponovanih žena.“ Kruna njenog života je unuka Jovana. NJoj prenosi bogatstvo duha, svoje talente, obrazovanje i ljubav prema ljudima, Srbiji i Kosovu koje se vidi kao na dlanu iz njene kuće na Kopaoniku.
Veliki bol
– Veoma poštujem našu crkvu. Mnogo sam se bavila Bogoslovijom u Prizrenu, to je moj veliki bol. Skoro sam doživela šok. Otvorila se Bogoslovija u Nišu. Piše: Srpska bogoslovija Kirilo i Metodije Prizren, povlaka Niš. Zar to nije bolno. Ona je bila naš svetionik dole.
Nema idealnog braka
Kao izrazito lepa žena, kako je primila prvu svoju boru, taj dug životu?
– Sam izgled mog lica me nije preplašio, čak kad kažu, gde mi se denula lepota, nisam ja bila nikakva lepotica, bila sam lepuškasta, ali sam se pripremala za to. Kad sam odlučila da na sceni više ne budem lepa, postala sam glumica. Igrala sam u predstavi Slobe Selenića i rešila da se totalno unakazim. Kad sam shvatila da će doći vreme kada više neću biti ni ljupka, ni lepa, ni tako živahna, ja sam počela da pišem. Ne bojim se starosti što se tiče bora, nje se bojim zbog nemoći. Znate, ne plašim se smrti, plašim se umiranja. Protivnik sam velikih korekcija jer mozak ne mogu da operišem. A da je mladost lepa, lepa je. I da sam još jedanput mlada, živela bih 150 na sat, bez obzira na to šta bi svet govorio.
– Sećam se da sam u srednjoj školi imala hiljade kompleksa jer sam morala da izgovorim: ja sam dete razvedenih roditelja.
Zbog Miloševića u zatvoru
– Ja sam bila veliki protivnik Miloševića, zbog njega sam na kraju krajeva bila u zatvoru, ali, verujte mi, kako se Hag odvijao, ja sam postajala njegov pristalica. Pa, ako mu se sudi, da mu se sudi u njegovoj zemlji.
To što sam u braku koji nije idealan, ako uopšte takav postoji, to je zato što nisam želela da moj sin bude dete razvedenih roditelja. Ali, ne može se sve. Ne možete biti i dobra žena i domaćica i majka i dobar prijatelj i ćerka, glumica. Udala sam se jako mlada, stvorila porodicu, volela svoju svekrvu, zaslužnu što sam završila fakultet u braku. Bila je moj veliki prijatelj. Mislim da sam joj često zagorčavala život, ne iz želje, nego iz mladosti svoje, sa mini-suknjama, sa diskotekama, izlascima. I sad često, kad odem na groblje, na Zadušnice, kažem: „E, mama Jelo, sad bih ja znala kako da se ponašam.“ Što se tiče odnosa s roditeljima, mislim da nisu prepoznali moje talente jer bih sasvim sigurno studirala komparativnu književnost. I dan-danas čitam, zacrtano, tri knjige nedeljno. Sve me je u životu izneverilo, knjige, nikad.
– Bili smo jako siromašni. Bila sam preplašena kakva ću biti majka. Mislim da sam bila premlada, ne što sam imala samo 22 godine, nego zato što je moj posao tražio da celi dan budem na Akademiji. Danas mi je žao što nemam još jedno dete. Kao mlada nisam bila bog zna kakva majka, moja svekrva je to kompenzovala. Sada, kad je đorđe odrastao, ja sam odlična majka, zato što sam moderna, liberalna.
Otkud čedi Kosovo
– Imam malo sagovornika, a i to moramo u pola glasa da govorimo jer odmah se podigne sve živo, odijum skoči na noge, to su srpski nacionalisti, kažu za nas. A ja eto pitam, u čije ime čedomir Jovanović daje Kosovo? Ko je njega ovlastio da da deo moje otadžbine?
Bez recepta za život
– Suprug Vladislav je sjajan scenograf, stvarno, koliko nagrada ima, ali on ima svoj profesionalni život, ja imam svoj. Sad nam je unuka sve, to je kruna našeg života, naša Jovana. Od svih mojih talenata, najlepši je talenat za život. Strašno volim da kuvam. čim sam nervozna, odmah nešto seckam. To me smiruje. Ja svog muža poznajem od svoje devete godine. Mi smo deca iz iste ulice. On je od mene stariji osam godine. Veliki sam protivnik braka. Šta to znači, taj papir? Ono što je naše brakove očuvalo je što, izgubivši jedno drugo, gubimo veliki broj prijatelja jer smo svi iz iste ulice, tako da ako se razvedem od Laše, neću da izgubim samo njega, nego i sve njegove drugove s kojima sam isto odrastala. Živeli smo kao u rodovskoj zajednici.
– Kod nas se stalno ruši. U mom komadu „Kafana kod zajedno“, koji je napisan kao omaž ovom gradu i kafanama, ima rečenica: „Guske su spasle Rim, gusani će da unište Beograd.“ đorđe Bobić, glavni arhitekta grada, na koga sam inače kivna jako, to je onaj „gusan“ iz moje priče, imao je „mercedes“, kad smo bili mladi. Imali su i atelje, slavili su Svetog Savu kad se to nije smelo. Hram Svetog Save, onaj mali, dosta je odredio naše živote. Tu je bila garaža, mi smo se tu jurili, i dobijali od roditelja batine. To moje društvo je moja velika radost. Laša nije bio uvek moja radost, moj muž, ali moje društvo jeste. Fizička vernost mi u životu ništa nije značila. Mnoge ljude sam sablažnjavala što to govorim. Mnogo mi je bilo važno da volimo iste stvari, da imamo isti pogled na religiju, na politiku, umetnost. Ja sam energična žena, ne prepuštam se da me ponese bujica, da potonem, a Vladislav je dosta smiren. Dakle, nemam recept za život.
Žuto pile demokratsko
– Sećam se da su Borisa Tadića i mene gađali nekim žutim pilićima. Onim iz kutije. Vodili smo miting 1996. godine. LJig je bio u pitanju, oni uzmu ono pile malo i gađaju nas, a oni jadni samo lepršaju krilcima…
Moje glavno kajanje
– Završila sam arhitektonsku školu i dve godine arhitektonskog fakulteta i kao sve devojke koje maštaju da budu glumice, uobražavajući da će to biti crveni tepisi, Holivudi i „Oskari“, otišla sam na Akademiju i to je moje glavno kajanje u životu. Počela sam da pišem i imam nagrade i kao pisac. „Jasmin na stranputici“ je dobio nagradu za najbolji tekst, „Kuća sa prozorom“ je takođe nagrađena, tako da sam ponosna. Publika voli moje drame. „<đŽ>ene balkanske“, koje su bile i u Frankfurtu, odigrane su 260 puta. Ja zbilja ne volim glumu. A šta da radim kad sam taj fakultet završila? Meni je najvažniji život. Radim onoliko koliko mi treba da pristojno živim. I sada umem da uzmem ruksak, čizme i da odem po 10 kilometara u kopaoničke šume. Volim da se osamim.
– Užasavam se licemerja. Što kaže naša crkva, sve časno i čestito bilo. Zbunjena sam kako ljudi pokleknu pred novcem, kako se moralnost gubi. Kako to svi članovi „Otpora“ danas imaju firme, štamparije,ofise, brendove, kako li se to već zove. Celog života radim, Vladislav celog života radi, a tu kuću na Kopaoniku su mi sazidale „karneks“ paštete zato što nisam trošila tih 250 evra nego skupljam, skupljam, pa zovnem majstora. čak i u SPO stranci, samo sam jednom dobila honorar od 300 franaka. Bili smo u Cirihu, imala sam veče poezije. Verujte mi, mene i dan-danas ti franci peku. Sećam se kada smo preuzeli opštinu Vračar, na moja vrata je došao čovek i rekao: „čujem da treba da se čisti tapison u opštini, ja za to tražim 5.000 maraka, 2.500 meni, 2.500 vama.“ Ja mislim da se najgora psovka prolomila jer ja umem da opsujem… U LJigu sam bila, vodili smo miting, baš na pijaci, sa Borisom Tadićem. U Šapcu, u Zrenjaninu, sa Vojom Koštunicom. Sa Vukom Draškovićem da vam ne kažem gde sam sve bila. Nikad nisam okrenula telefon da kažem, e, slušaj, ja bih postavila svoju dramu u Beogradskom dramskom.
LJudi iz biznis klase
– Teofil Pančić kaže da u Guču idu samo svinje, molim vas! Pa, ja u životu nisam bila u Guči, ali kakva je to odrednica? Dajte nam komad zemlje u ovoj Srbiji, da kažemo: „E, zemljo, volimo te.“ A kad to kažeš, jao, ti si seljanka, konzervativna, šovinista, nacionalista! Jesam srpski nacionalista, dičim se tim. Nikad ništa nisam ukrala iz ove zemlje, pokušavam da je ulepšam na svaki mogući način i mislima i fizički, pa šta je tu loše? U životu pušku nisam držala. Ja sam žena koja živi potpuno evropski. Obrazovana sam, mnogo više nego žena moga ranga negde na Zapadu. Biljana Srbljanović kaže da su homoseksualci hiljadu puta bolji od sveštenika SPC! Da li bi to smela da kaže u Francuskoj za katoličku crkvu i da to okači na Notr Dam? čim volite ovaj narod, čim ste borac za održavanje kulture, manastira, jezika, ćirilice, svrstaju vas u niži rang ljudi, u neke neobrazovane, tupave, sa opancima. Zato volim kad neko pogleda moje komade.
– Putovala sam u Pariz sa predstavom. Tada je načelnik Generalštaba bio general Branko Krga, on je putovao ekonomskom klasom, LJiljana Blagojević i ja takođe, a Nataša Kandić je sedela u biznis klasi. Ko to plaća? Po ovoj zemlji vršlja kako ko hoće.
– Nisam se nikom zaklela na vernost do kraja života ni muškarcu, ni stranci. Ponosna sam na tu izjavu. Ja sam se venčala u Sabornoj crkvi 1965. godine. Imala sam jako mnogo problema zbog toga. Ja sam u stranci bila kada je ona imala nacionalni predznak. Kada je postala nadnacionalna, kad su po Vuka i Danicu Drašković dolazili avioni gospođe Miteran, a mi imali 120 momaka u zatvoru, u Padinskoj Skeli, ja sam iz SPO-a izašla. A bila sam osnivač. Imam nekog anđela čuvara. Ne da mi da pogrešim…
Sedimo pod ikonom
– Udala sam se u nepunoj 18. godini. U jednom sam atipičnom braku. Ne bih volela nikakve stege u smislu ljubav do kraja života, nisam taj tip, ali ono što mi je vrlo značajno, to su dom i porodica. Evo gde sedimo, pod ikonom. Mislim da mene nema da bi se moja porodica raspršila kao maslačak, zato što držim do tradicionalnih vrednosti. Moj sin đorđe je arhitekta dizajner. NJega nikada nisam ni vodila u pozorište. Pružili smo mu jedno valjano obrazovanje. On ima svoju firmu, bavi se poslom koji voli, dobro od toga živi i što je najvažnije, ostao je u svojoj zemlji. Najveća vrednost koju imam u životu, van mog sina i moje unuke, su moji prijatelji, još iz obdaništa. Sad, kad smo stari, to pruža osećaj sigurnosti. I dan-danas se u ovom stanu skupimo nas 14 drugarica iz ulice. Imali smo kafanu „Stari Beograd“. Srušena je. Volim da pevam. U pola noći dođe hor Narodnog pozorišta i ako mi je nečeg žao, zbilja mi je žao atmosfere koja je otišla sa tom zgradom. Moj veliki prijatelj je veliki advokat Branislav Tapušković, tako da od njega učim. Godine donose nostalgiju za drugačijim Beogradom, čuburskom ulicom gde smo se sankali, klizanjem na Tašmajdanu… Bilo je lepo, bili smo mladi. Imam 62 godine. Uh, mogu da zamislim kako je onima od 82!
Otpisala Crnu Goru
– Bila sam na Gazimestanu. Mene se uopšte ne tiče da li je to organizovao Milošević, Koštunica, pokojni đinđić. To je veliki datum moga naroda. I kad je Studenica slavila osam vekova postojanja, naravno da sam išla. Kažu, ma ne, ona je retro, konzervativna. Nisam. Ali, strašno sam usamljena u nekim htenjima da se narod stavi na noge. I u porodici sam usamljena u tome koliko mi znači taj kontinuitet istorije. Ja u životu neću da idem u Crnu Goru, zato što, kad su se odvajali, kao da su se oslobodili vavilonskog ropstva. Pa, Vojvodina, i čanak verovatno hoće da ode negde, dosadi mu u Novom Sadu. Malo mi se smučilo i u Beogradu: nemoj da pričaš, evo ga Hrvat, nemoj da pričaš, evo ga Albanac, nemoj da pričaš, eno ga Mađar, aman, ljudi, mogu li jednom da kažem šta mislim, a da se ne obazirem?
– Mnogo sam igrala u inostranstvu. Skoro da se niko ne pojavi iz ambasade. čak i ljudi koje sam poznavala u Beogradu kao što je Vladeta Janković bio u Londonu, kao što je Dragan Maršićanin bio u Cirihu, nisu se pojavili da vide ko su ljudi koji su došli na predstavu. U Beču isto, 600 ljudi u sali, nigde ambasadora Mihajla Kovača.
Zašto su oni tamo? Da zapišu da su bili ambasadori! Šta je radila Vesna Pešić u Meksiku? Mi smo imali konzula u Milanu, Milorada Ivanovića, u gradu gde nemate klasičnu dijasporu, već mahom ljude umetnike. Konzul je osnovao pozorišnu scenu u okviru ambasade da bi ljude okupio. Smenili su ga. Onda se neki postavljaju po prijateljskoj liniji: ginekolog ode u Siriju, psiholog tamo, pisac ovamo…
– A kada sam ja u pitanju žao mi je što će nestati jedna velika kragujevačka porodica. Nisu imali dečake, a moja baka je imala sedmoro dece, sa mnom nestaje jedno prezime, Aleksijević. Ja to ne govorim zbog sebe, nego zato što nam narod polako nestaje sa lica zemlje. Na Kopaoniku ima jedno brdo, zove se Treska. I kad se popnemo na to brdo, Kosovo je na dlanu. Moja Jovana je imala tri godine, sad ima sedam. Odvedem je i kažem joj: „Jovana, sve što dole vidiš, to je Kosovo.“ I kad pitam Jovanu čije je Kosovo, ona kaže: „Nano, moje!“
