Postoji realna mogucnost da nasa dijaspora, preko Saveta Evrope, deluje na srpsku vlast da u novi ustav unese jasno definisana prava dijaspore, kako su ona definisana u svim evropskim zemljama, i po kojima su gradjani u rasejanju potpuno izjednaceni sa onima koji su ostali u zemlji, ukljucujuci i pravo da biraju i budu birani. U nizu pritisaka koji se svakodnevno vrse na nasu zemlju, pritisak Evropskog saveta u recenom smeru bio bio jedan od retko pozitivnih i dobrodoslih. Ima li dijaspora u tom pogledu neke realne sanse, pogotovu sto nasi u rasejanju tvrde da se sadasnja vlast ponasa kao i prethodne?
O ovom i drugim problemima dijaspore, u emisiji „Pitanja i odgovori“ jagodinske TV „Palma plus“, govorila je dr Mila Aleckovic-Nikolic, psiholog i pisac, clan Inicijativnog odbora Kongresa Srba Evrope, koja zivi u Francuskoj i cije pojedine stavove prenosimo:
– Prvo je bila narodni neprijatelj, pa „sumnjivo lice“, pa dousnik i pomagac, zatim lobista promena, pa opet sumnjivi konzervativni element, kriv za mirenje „starih“ i „novih“, pa patriotski finansijer, emotivni humanitarac, iracionalni ulagac, poznati knjizevnik i sportista i, na kraju, „ekonomski partner bez povlastica u odnosu na druge strance“. To je otprilike „psiholoska karta“ dijaspore, odnosno lica u rasejanju, koje je, i za stare i za nove vlasti, sve samo ne deo istog srpskog naroda, kao i onaj unutar granice. Pravo na politicki glas dijaspore ne prestaje da biva trazeno i obecavano, kao da to pravo treba dobiti. Kao da nije rec o oduzimanju prava koje vec postoji. Dijaspora prosto kaze: nemojte nam davati nikakvo pravo, samo nam ne oduzimajte ono koje vec imamo! Jezicka preciznost nalaze: rec je o oduzimanju.
Prvo su postojali „jugoslovenski klubovi“, zatim „zajednice Srba“, po mogucnosti sto brojnije i sto posvadjanije. Specijalne ekipe tajnih i javnih „servisa“, brinule su se o tome. Retki pisci i duhovnici koji su iz matice obilazili svet recitujuci sami sebe, spajali su rasejanje iskonskim instinktom izgnanika, a politicke sluzbe matice su ga, preko afektivno labilnih, histericnih, neobrazovanih i nesrecnih ljudi, uglavnom razbijale. Vodila se prava dijalekticka borba izmedju svetla i tame, dobra i zla. U vreme embarga i kazne matici, svako ko nije hteo da pomogne ili je prosto retoricki pitao „kuda ide moj novac“, bio je zlotvor. Naravno, takvo stanje se dalo psiholoski opravdati. Zatim je doslo Sentandrejsko osvescenje, okupljanje, pomoc promeni i anonimnim, hrabrim, momcima iz senke.
Vreme je procurilo. Odavno to vise nisu „hrabri i anonimni momci“. Postali su tromi, nezainteresovani za rasejanje, ali njegova brojnost jos im podize kateholaminsku reakciju. Koliko su brojni ti ljudi? Pa sta oni hoce, zar im nismo vec sve obecali? Smanjimo malo te cifre kad vec nemamo procenu birackog tela! Zar i oni hoce vlast? Zar ne znaju da ovde svi hoce vlast?
„Treba li da me rastrgnu oni Seseljevi navijaci?“ – kaze predsednik jedne danas vazece stranke. „Dijaspora mora dobiti pravo politickog glasa, tamo gde zivi“ – kaze drugi. „Priznajem, nema konsenzusa oko prava glasa dijaspori“, iskreno kaze treci.
Dijalekticka borba jos, tri i po godine posle promene vlasti, traje. U eri u kojoj se u Evropi glasa elektronskom postom preko zasticenog koda, vlasti u matici jos raspravljaju kako da se to „tehnicki izvede“ i ko ce kome na noge da dodje. Mozda im se jos najvise dopadaju virtuelne pocepane vrece iz kojih ispadaju „istorijski papirici“.
Proziveli smo savete dijaspore kao SMIP-ovska tela u kojima cesto sede ljudi iz vise rezima, tj. oni veciti i „neodmenjivi“, proziveli smo „spontane skupstine“ koje organizuju konzulati (daju salu, odredjuju vreme i brzinu glasanja, a mozda i nesto drugo), sada nam se na trzistu kapitalisticki zahuktale matice nudi „agencija za dijasporu“. Zvuci neoliberalno i uopste „neo“. Jedan brat iz Svajcarske vec je primetio: Zasto agencija, nismo mi roba!
Tu je upravo sustina. Jer, mozda, u stvari, jesmo roba. Evropska, americka, austrijska, azijska. Ko nama garantuje da nismo roba? Mozda samo nasi rodjaci-prosjaci, od kojih su nas odsekli hirurskim rezom bespravnosti.
Sve smo, dakle, iznova proziveli, samo ne sudbinski povratak najjednostavnije od svih ideja koje postoje: vratiti ono sto je ukinuto, ministarstvo za dijasporu. Kad nema konstuktivne i inteligentne maste, bolje je drzati se prosecne inteligencije i iskustava drugih zemalja.
Dakle, nama treba ministarstvo sa resorima svih oblasti, sa specificnostima evropskih, americkih, australijskih, azijskih Srba, kako bi svako preneo matici ono najbolje iz sredine u kojoj zivi. Srbi iz Australije – poreska resenja. Srbi iz Amerike – visoke tehnologije. Srbi iz Evrope – zdravstvo i skolstvo. Mi jesmo ujedinjeni, ali znamo gde sta u svetu valja, odnosno ne valja. Treba li uopste reci da to zivotno znamo samo mi?
Dakle, nama treba ministarstvo, u kome cemo biti vecina, bez turnirskih procenata i laznih simetrija. Ministarstvo u kome ce raditi nasi ljudi, od nas istinski izabrani, oni koji to hoce i mogu, ili oni koji odluce da se vrate u maticu. Ministarstvo koje ce razmisljati s kojim ce politicarem i sa kojim sluzbama u matici razgovarati, a ne obrnuto. I naravno, ministarstvo koje nece zaboraviti da povremeno pita dijasporu sta joj treba.
Kratko receno, nisu nam potrebne ambasade spolja. Neka one rade za drzavu, ako drzave ima i ako umeju za nju da rade. Nama treba jedino nasa velika ambasada u matici. Treba nam nesto sto ce biti trajno, kao sto su trajne sve dobre vanpartijske institucije. Jer, kada se sve demokrate i nedemokrate izvrte na vrteski sprskog politickog vasara, mi, Srbi sveta, cemo i dalje postojati. Postojace nase seobe u dva pravca: rasejanja i skupljanja.
Kako da vremenim ljudima objasnimo da smo upravo mi deo vecnosti?
SVEDOCE SOPSTVENIM ZIVOTIMA
– Sve se ovo desava u doba u kome vise nema klasicnog suvereniteta, nema granica, u kome nijedan sef drzave ne vlada, vec vladaju mocne svetske oligarhijske finansijske grupe, i u kome svetska dijaspora, odnosno izmesteni ljudi svih nacija, postaju politicki subjekt broj jedan. Zato, jer deluju svuda, jer svedoce sopstvenim zivotima, jer imaju bar dva politicka legitimiteta, a cesto jedan, jedinstven, arhetipski, patriotski cilj – rekla je dr Mila Aleckovic-Nikolic.
