Lirska poslanica Otadzbini

Kakvo je to knjizevno vece bilo, ovo poslednje u Kolarcevoj zaduzbini, duhovnom sredistu Beograda, tesko je recima opisati. Jer bi trebalo preneti, a to je gotovo nemoguce, sva ta silna osecanja, iskazana i prigusivana, koja su, skoro do eksplozije, prepunila atmosferu. Cela skala, u prepletu radosti i sete, povezujuci u zajednicki otkucaj zvezdu veceri, Djordja Nikolica, srpskog pesnika iz Amerike, iz Cikaga, i njegovu predanu, mnogobrojnu publiku. Beograd takvo vece odavno ne pamti. Pre dva-tri dana su se navrsile 33 godine otkad je Djordje Nikolic kao politicki emigrant otisao u ezgil, 27. maja 1970.

Otisao kao sedamnćstogodisnjak u Ameriku, Djordje Nikolic je sada ponovo prvi put dosao u Srbiju. “Nisam dosao u posetu. Za mene je ovo hodocasce. Ja sam dosao u svetu zemlju Srbiju, koju smatram metohom srpskog manastira Hilandara, koji su Srbima na upravljanje i cuvanje ostavili najveci srpski domacini Sveti Simeon Mirotocivi i njegov sin, najveci srpski svetac Sveti Sava”.
Djordje Nikolic, rodjen u Rabrovcu kraj Oplenca, knjizevnu slavu stekao je u Americi, i to u maternjem jeziku izrastao u tudjem svetu. O tome su, sa istim uzbudjenjem kao i pesnik i cela sala, govorili, po redu te veceri, akademici Predrag Palavestra, Matija Beckovic i Nikola Milosevic.
Djordje Nikolic je objavio sedam knjiga pesama, od kojih prve cetiri u egzilu. Prvu od njih “Three Slavic Poets” (Tri slovenska pesnika), raskosno bibliofilsko izdanje na engleskom jeziku, objavio je sa izgnanim ruskim nobelovcem Josifom Brodskim i poljskim izgnanikom Timoteusom Karpovicem, 1975…
Evo, konacno, docekao je objavljivanje svojih knjiga i u Srbiji. Tri su mu izisle, povod i ovoj lepoj veceri: dve u izdanju Srpske knjizevne zadruge – “Srpska glava”, sa pogovorom Predraga Palavestre, 2000. godine i “Dopis”, sa pogovorom Matije Beckovica, 2001, dok je “Nebeski vrt”, iste, 2001. godine, objavila “Prosveta”.
Uz “Srpsku glavu”, vrstu antropoloske poezije, lirski spev koji se odnosi na nasu noviju istoriju, tragediju vozda Karadjordja, Predrag Palavestra kaze da Djordje Nikolic u srpsku rodoljubivu poeziju unosi duh izvesnog kritickog patriotizma, koji nije svojstven ni nasim pesnicima ovde, a jos manje onima udaljenim od otadzbine. “Srpska glava”, kaze Palavestra, uvodi Djordja Nikolica u glavne tokove savremene srpske knjizevnosti.
Ili, prema recima Matije Beckovica: “Djordje Nikolic je otisao u ,zemlju obecanu’ kao pesnik koji obecava, a vratio se kao pesnik koji je to obecanje ispunio. Tudjinujuci nekoliko decenija, pevao je kao da nikud nije odlazio, pisuci uvek za one citaoce koje je ostavio tamo odakle je otisao”…
“Srpska glava” i “Dopis” su pesnikova lirska poslanica otadzbini, istice Matija – koji je Djordja Nikolica upoznao jos krajem 60-tih u Beogradu, i objavio mu, kao gimnazijalcu, dve pesme…
Dok, Nikola Milosevic, do sada, ne samo da nikad nije video Djordja Nikolica, nego nikad nije ni cuo za njega. Sto bi se moglo reci i za Srbiju, u celini uzev.
O poeziji Djordja Nikolica, nadnet nad stihom “Svecu pali, sveca mu se gasi”, Nikola Milosevic kaze da “on peva o sudbini ovog naroda, i svih ljudi pod kapom nebeskom, kao niko pre njega”…

Sala je upijala svaki pesnikov stih, a kad je, na kraju te “neovdasnje veceri”, kako bi rekla Cvetajeva, citao svoju pesmu “Molitva”, obracanje Bogorodici da jednom rukom cuva svoga prvenca, Svedrzitelja, Sina Bozijeg, drugom zakloni pravoslavnu Rusiju, “A trecom spasi svoju Svetosavku/ – Moju namucenu majku/ Srbiju” i tu se zagrcnuo, iz mnogog oka kanula je suza.