Lavinija i Mišel Ozborn iz južnog Londona imaju 49 godina, a pre nekoliko godina saznale su da su potpuno drugačije od drugih blizanaca.
One nisu jednojajčane bliznakinje.
Dele iste upečatljive oči, ali su im donji delovi lica različiti.
Razlikuju se i njihove ličnosti: Mišel sebe opisuje kao „kućni tip“, koji radije slavi rođendan uz svećicu na običnom kolaču, dok Lavinija, samoproglašena „ekstrovertna“ bliznakinja, želi da provede noć na kubanskom kabare šouu.
Blizanci mogu postojati na različitim polovima, kaže Lavinija.
Ona je otišla da živi u Barselonu u svojim ranim dvadesetim; Mišel se ubrzo nakon toga preselila na Island.
„Ja sam se preselila u toplu zemlju, ona u hladnu, ali smo ipak otišle otprilike u isto vreme.“
Obe su pokrenule veoma različite poslove u razmaku od nekoliko godina: Mišel ima firmu za šivenje, Lavinija vodi platformu za žene koje rade u blokčejnu.
različiti očevi
Uprkos razlikama, Mišel i Lavinija dele dve stvari koje će ih vezivati do kraja života.
Prvo, njihovo nesigurno detinjstvo, u kojem su premeštane iz kuće u kuću, iz škole u školu, od staratelja do staratelja, a jedino što su sigurno znale bilo je da imaju jedna drugu.
I drugo, gotovo nezamislive okolnosti koje su ih donele na svet, a koje su izašle na videlo pre samo četiri godine, kada su imale 45 godina i obe uradile DNK testove genealoške firme Ancestry.
Rezultati tih testova otkrili su nešto što nikada ranije nije dokumentovano u britanskoj istoriji. Lavinija i Mišel su bliznakinje koje su rasle u istoj materici, rođene od iste majke, u razmaku od nekoliko minuta – ali imaju različite očeve, piše britanski Gardijan.
KAKO JE MOGUĆE DA BLIZANCI IMAJU RAZLIČITE OČEVE
„Heteropaternalna superfekundacija“, izuzetno redak biološki proces kojem Mišel i Lavinija duguju svoje postojanje, komplikovan je termin i neverovatan koncept za razumevanje.
Dešava se kada se niz veoma malo verovatnih događaja poklopi u tačno pravo vreme.
Žena mora da otpusti više od jedne jajne ćelije tokom istog menstrualnog ciklusa.
Mora da ima više od jednog partnera tokom plodnih dana.
Više od jedne jajne ćelije mora biti uspešno oplođeno spermatozoidima različitih muškaraca, a dobijeni embrioni moraju preživeti dovoljno dugo da postanu bebe.
Mišel i Lavinija su u isto vreme bliznakinje i polusestre.
MANJE OD 20 SLUČAJEVA IKAD
Manje od 20 takvih slučajeva je dokumentovano širom sveta.
Nemoguće je znati stvarni broj, jer slučajevi izlaze na videlo tek kada oba blizanca urade DNK testove.
Čak i dvojajčani blizanci obično pretpostavljaju da će, ako jedan uradi test, rezultati biti gotovo isti za drugog, jer bi trebalo da dele isti udeo majčinih i očevih gena.
Dvojajčani blizanci bi mogli da urade DNK testove iz zdravstvenih razloga, da vide da li jedan nosi određeni gen koji drugi nema – ili zato što sumnjaju u svoje poreklo.
Lavinija i Mišel nisu znale da je moguće da blizanci imaju različite očeve kada su dale uzorke pljuvačke na analizu.
Testove su uradile nakon što je Mišel postala odlučna da pronađe odgovore na pitanja koja su je mučila celog odraslog života.
Zašto je imala tako malo zajedničkog sa čovekom za kojeg im je majka rekla da im je otac?
Šta je nateralo njihovu majku da tako lako odsustvuje iz njihovih života?
Zašto je bilo tako malo fotografija nje i Lavinije kada su bile male?
Njihovi Ancestry rezultati su srušili sve što su mislile da znaju o svom zajedničkom identitetu i otvorili još više pitanja. Šta se dešavalo u životu njihove majke kada su začete?
Lavinija i Mišel su rođene 1976. godine u Notingemu, od 19-godišnje samohrane majke. Rođene su prevremeno, hitnim carskim rezom.
„Trebalo je ja da se rodim prva, ali je pupčana vrpca bila obmotana oko Mišelinog vrata, pa su nju prvu izvukli“, kaže Lavinija.
„Ja sam zapravo minut starija“, objašnjava Mišel uz šeretski osmeh. „Drago mi je – to što bi ona bila starija bila bi tortura.“
Kada su bliznakinje imale oko pet godina, njihova majka je dobila mesto na univerzitetu u Londonu. Lavinija i Mišel su ostavljene u Notingemu kod majke najbolje prijatelje njihove majke – žene koju su zvale Baka.
„Kada niste krvni srodnici, niste uvek prioritet“, kaže Mišel diplomatski. Lavinija je direktnija. „Bile smo potpuno svesne da nismo njeni pravi unuci. Postojao je taj osećaj nedostatka, bezvrednosti.“
Kada su imale oko 10 godina, majka ih je pozvala da joj se pridruže u Londonu: bila je u novoj vezi i rodila je njihovu polusestru.
„To je bilo donekle srećno vreme, jer nas je mama vratila pod svoje okrilje“, kaže Mišel.
Ali to nije potrajalo. Novi partner njihove majke odbio je da odgaja decu drugog muškarca, pa su poslate da žive kod jedne od njenih bivših hraniteljki.
Selile su se nazad u Notingem, živele kod različitih rođaka ili ljudi iz majčine crkve.
OTAC DŽEJMS
Majka im je uvek govorila da se njihov otac zove Džejms.
„On je bio mamin dečko, pretpostavljam“, kaže Lavinija. „Prema onome što mi je rečeno, kada je mama ostala trudna, on nije bio srećan.“
Nisu ga poznavale dok su bile male, ali se vratio u njihove živote kada su imale 14 godina, mada povremeno.
„Uvek je bio jednom nogom napolju“, kaže Mišel. „Mislim da mu je majka šaputala na uho: ‘Te devojčice nisu tvoje.’“
Džejms je došao na nekoliko školskih predstava i priredio im proslavu 18. rođendana, koju Lavinija opisuje kao „jedan od najgorih rođendana u životu – bilo je prosto neprijatno“, ali je na kraju nestao iz njihovih života.
Mišel kaže da je uvek sumnjala da je Džejms njihov otac, ali Lavinija se prepoznavala u njemu.
I kada bi tražila potvrdu, njihova majka je uvek bila kategorična. „Rekla bi: ‘Da, on je tvoj tata. Hodaš baš kao on i imaš nos kao on.’ I ja bih bila u fazonu, okej – to je naš tata.“
To je umirilo Laviniju, ali Mišel nikada nije bila ubeđena.
Do 2010. godine, Lavinija i njena majka su postale bliskije.
„Kao odrasla osoba, gledajući unazad i razumevajući njene okolnosti, mogla sam da joj oprostim. Bile smo u dobrim odnosima. Počela sam da gradim odnos s njom kakav sam zaista želela – nije bio savršen, ali je bio dobar.“
„Onda se razbolela i ponovo sam je izgubila.“
KAKO SU OTKRILE
Sa 54 godine, njihova majka je pokazala znake rane demencije.
„Kada je mami postalo loše i nije više mogla da daje razumne odgovore na moja pitanja, videla sam Džejmsovu sliku“, priča mi Mišel.
„Nisam ga videla jako dugo. I samo sam pomislila: ti ne ličiš ni na šta moje. Nema tu sličnosti. Neću ovo da trpim. I kupila sam sebi set za testiranje.“
Na drugi dan Božića 2021. godine, Mišel je uradila Ancestry DNK test.
Nije joj palo na pamet da će, radeći test za sebe, pronaći odgovore i za Laviniju.
„Nisam mislila ni na koga drugog. Htela sam da odbacim celu tu ideju da je taj čovek moj otac jer, duboko u sebi, ne verujem da jeste. A onda mi je sinulo da će i Lavinija saznati da taj čovek nije naš otac. A ona želi da on to bude.“
Lavinija je bila sa Mišel dok je pljuvala u plastičnu bočicu.
Prvobitno ju je zanimalo šta bi Mišelin DNK mogao da otkrije: koji procenat ovog ili onog porekla imaju.
Ali onda je Mišel objasnila da radi test jer ne veruje da je Džejms njihov otac.
„To me je iritiralo“, kaže Lavinija.
„Zašto bismo osporavale ono što je naša majka rekla? Mislim da deo mene takođe nije želeo da ulazi u tu ‘zečju rupu’ jer smo znale da je bilo seksualnog zlostavljanja u majčinom detinjstvu. A ona je umirala.“
rezultati analize
Dana 14. februara 2022. godine, njihova polusestra je nazvala da kaže da je majka umrla. Bliznakinje su otišle da je vide.
„Stajala sam nad njom, poljubila joj ruku i upijala trenutak. Onda mi je telefon pištao“, kaže Mišel.
Samo nekoliko sati nakon majčine smrti, stigli su rezultati DNK testa.
Mišel je izašla u hodnik, potpuno svesna da je to dan za obaveštavanje porodice o tužnim vestima, a ne za otkrića o ocu, ali nije mogla da odoli da ne pogleda.
U rezultatima je videla imena drugih ljudi koji su radili testove i delili DNK s njom.
Odmah je videla da se Džejmsovo prezime ne pojavljuje u njenoj očevoj liniji.
Ali ime koje se pojavilo bilo je veoma blisko imenu očuha njihove majke – čoveka koji je zlostavljao njihovu majku.
„Ponekad ljudi promene prezimena ili način pisanja kada se sele iz jedne zemlje u drugu. Sličnost između imena bila je nešto što nisam mogla da ignorišem“, kaže Mišel.
„Stvari su mi se kovitlale u glavi. O moj Bože. Jesam li ja zaista plod ovoga?“
RASPETLJAVANJE PORODIČNE LINIJE
Mišel je postala opsednuta raspetljavanjem svojih rezultata kako bi njeni najgori strahovi bili potvrđeni ili demantovani.
Aplikacija je pokazivala udeo DNK koji deli sa drugim ljudima.
Pronašla je žensku rođaku sa očeve strane koja je izgledala kao tetka, ali ona nije odgovarala kada joj je Mišel pisala preko aplikacije.
Jednojajčani blizanci dele praktično 100% svog DNK. Dvojajčani blizanci dele oko 50% – isto kao i svi drugi rođeni brat ili sestra.
Ali u Lavinijinim rezultatima, Mišel je delila samo oko 25% njenog DNK. Polusestra.
„Čim sam to videla, znala sam da je moguće. Znala sam da je istina. Bila sam šokirana, tužna, besna. Bila sam besna na Mišel što me je naterala da prolazim kroz ovo, jer ja to jednostavno nisam želela – nisam želela ovu stvarnost.“
TRAŽENJE DRUGOG OCA
Lavinija nije želela da sazna ko joj je otac, ali je Mišel je istraživala do tri sata ujutru, upoređujući imena sa Ancestry aplikacije sa Fejsbuk profilima.
Lavinija je bila u srodstvu sa devetnaestogodišnjom devojkom iz Lidsa. Neposredno nakon Božića 2022. godine, Mišel je uspela da stupi u kontakt sa Nadin, majkom te devojke.
Preko telefona, Mišel je propitivala Nadin o njenoj porodičnoj istoriji, a kada je Nadin pomenula da se njen otac zvao Artur,
Mišel je osetila nalet prepoznavanja: najbolja prijateljica njihove majke pomenula je da se njihova majka jednom viđala sa nekim ko se zove Artur, poznat i kao Moon Foot.
„Artur Moon Foot?“ upitala je Mišel. Telefon je utihnuo. Moon Foot je bio nadimak Nadininog oca. Mišel je pronašla Lavinijinog oca. On je i dalje bio živ i živeo je u Londonu.
Nadin je rekla Mišel da sutradan dolazi iz Lidsa u London da upozna nju i Laviniju. „To je to“, kaže Mišel. „Kada nađeš svoj rod, ništa te ne može zaustaviti.“
Ali kada je Mišel nazvala Laviniju da joj kaže da je pronašla njenog oca, Lavinija je bila besna.
„Ne znam zašto je moja sestra to uradila. Baš sam popizdela“, priseća se svojih misli.
Omekšala je kada je razgovarala sa Nadin preko telefona. Ako se njena novootkrivena polusestra trudila da dođe u London da je upozna sa svojim ocem, onda će se i ona potruditi da ih sretne.
upoznavanje oca
Dana 29. decembra 2022. godine, Mišel i Lavinija su se odvezle do Arturove kuće u zapadnom Londonu.
Popele su se liftom do njegovog sprata, i kada su se vrata otvorila, njena polusestra ju je čekala. „Videla sam sebe u njoj“, kaže Lavinija širom otvorenih očiju. Zatim je ugledala Artura i saznala da on nju ne može da vidi: ima glaukom i slep je.
„Bilo je nadrealno.“ Jeli su zajedno; Mišel je najviše pričala, jer je Lavinija bila u šoku. „Nakon večere – ne znam zašto – ustala sam i poljubila tatu u obraz“, kaže Lavinija.
„Jednostavno sam se osetila prinuđenom. U glavi sam mislila: ‘Nije on kriv, Lavinija. Nije znao za tebe.’“
Nakon sastanka, Lavinijina polusestra je uradila DNK test koji je potvrdio ono što su već znale: da je Artur Lavinijin otac.
To je bio početak vrste odnosa kakav je Lavinija oduvek sanjala da ima sa roditeljem.
Viđa se sa Arturom svakih nekoliko nedelja, a Mišel im se često pridružuje. On im je obema rekao da mogu da ga zovu „tata“. „Moj tata me je 100% prihvatio“, priča mi Lavinija uz ogroman osmeh.
„Ja sam ćerka svog oca. On je ekstrovertan, preduzimljiv, prodoran, veći od života.“
Artur je dobio nadimak Moon Foot jer je bio lagan na nogama kao Majkl Džekson; Lavinija je oduvek bila poznata po svojim plesnim pokretima.
„Moj tata je veoma porodičan čovek – čim sazna da si njegova, to je to.“
Lavinijinih pet novih polubraće i polusestara i 15 nećaka i nećakinja prihvatili su i nju i Mišel.
„Rekle smo obema porodicama – mi dolazimo kao jedna.“
U razmaku od godinu dana, Lavinija je izgubila majku i svoj status „prave“ sestre svoje bliznakinje. Ali je toliko toga dobila.
„Kada pomislim na svog tatu, osećam se kao da sam pronašla mesto gde pripadam. Osećam se prijatno i bezbedno, i veoma sam zahvalna na tome. Da, bilo je teško, ali on je razlog zbog kojeg je sve to u redu.“
Mišel često viđa svog biološkog oca, ali u potpuno drugačijim okolnostima.
„Moja firma je u Brikstonu, a on je jedan od onih ljudi koji prose na pijaci, tražeći novac za drogu. Tako da, da, viđam svog oca stalno. Ali on me ne prepoznaje.“
izlaziće novi slučajevi
Takvi slučajevi su možda izuzetno retki, ali će ih verovatno više izlaziti na videlo sada kada je testiranje DNK postalo toliko uobičajeno da su setovi za kućno testiranje postali uobičajeni božićni pokloni.
Toliko neverovatnih istina se otkriva zbog ležernog načina na koji radimo ove testove.
„Imam tu izreku – sve što se uradi u mraku, izaći će na svetlo“, klima glavom Mišel. „To je uz pomoć Ancestry-ja i svih tih sajtova. Dela počinjena u mraku će jednog dana izaći na videlo.“
Bliznakinje ne znaju sa sigurnošću kako su začete. Njihova majka nije tu da na to odgovori.
„Znam da postoje tajne oko toga, što me navodi na verovanje da to nije mogla biti pozitivna stvar, ali nikada neću saznati“, kaže Mišel.
Kada su pitale Lavinijinog oca, on im je rekao da mu je njihova majka jednom, dok je živeo u Lidsu, pokucala na vrata u suzama.
„Rekla je da se nešto loše desilo“, kaže Mišel. „Otišla je kod njega jer nije bila bezbedna i bila je u šoku.“
S obzirom na to koliko je Lavinija slična Arturu, i koliko Mišel kaže da liči na Aleksa, pitam se da li je njihova majka znala da imaju različite očeve.
„To je sigurno izluđivalo“, kaže Lavinija, odmahujući glavom. „Mora da je nešto videla, nešto osetila, ali je to odbacivala jer je mislila – kako?“
„Osećam kao da je videla lica naših očeva u svojim bebama – zato je bila tako nemarna i odbacivala nas je“, kaže Mišel.
„To može biti tipično za priče kada začeće nije uvek pozitivno – barem je to moje viđenje situacije.“
Kada je njihova majka počela da pokazuje znake demencije, kaže Mišel, nije prestajala da se izvinjava.
„Izvinjavala se, obilno, tokom perioda od 18 meseci“, kaže Mišel.
„Govorila bih: ‘Mama, šta god da se desilo u prošlosti, u redu je: sve smo odrasle i dobro smo. Ne moraš da se izvinjavaš.’ Ali bez obzira koliko puta bih to rekla, grozničavo se izvinjavala. Tako da mislim da je tu nečega bilo. U pozadini svog uma, znala je.“
Da li žale što su uradile DNK testove?
„Ne“, odgovara Mišel odmah. „Znam stoprocentno ko sam. Mislim da smo i Lavinija i ja podjednako dobile više nego što smo ikada mogle da zamislimo. Ne osećam da sam bilo šta izgubila. Lavinija oseća.“
„Ne žalim što sam pronašla svog tatu – tako sam srećna što imam odnos s njim“, kaže Lavinija. „Oprostila sam mami za sve. Ali lagala me je o nečemu što je veoma, veoma važno. Saznam da mi je Mišel polusestra, pa saznam da osoba za koju sam mislila da mi je tata nije moj tata… To je mnogo.“
Mišel i Lavinija znaju da su šanse da obe uopšte postoje minimalne.
„Mi smo čuda. Mi smo posebne. I naša majka je takođe posebna.“
Lavinija se smeši.
„Znamo da je ova situacija veoma jedinstvena. I zbog te jedinstvenosti, i onoga što smo prošle, i činjenice da jesmo bliznakinje – uvek ćemo imati bliskost koja se ne može raskinuti.“
