Susret 43-godišnje Jagode Aleksandrović, supruge poginulog policajca iz Prizrena, koja u Kruševcu odgaja šestoro dece i 58-godišnje Vinke Širko, Kninjanke čije se izbegličko putovanje po svetu okončalo izborom Beograda za stalno boravište, ulepšalo je uskršnje praznike ovim ženama koje spaja mnogo više nego što se da uočiti na prvi pogled.
Veza je uspostavljena pre pet godina kada je Vinka Širko živela u Kamberi. Dogovorila se sa svojom zaovom Gordanom Rajić iz Sidneja da svakog meseca izdvoje po 100 australijskih dolara i pošalju samohranoj majci Jagodi koja će s tim novcem plaćati kiriju za iznajmljeni stan u koji se preselila iz staračkog doma, gde je smeštena leta 1999. godine, po dolasku iz Prizrena.
– Iz mnoštva tragičnih sudbina o kojima sam čitala ili slušala od naših sunarodnika koji su stigli čak do daleke Australije, mene je posebno pogodila priča o Aleksandrovićima. Mogla sam da zatvorim oči i vidim mladu ženu sa malom decom među starim, bolesnim i nepokretnim. U takvomambijentu teško bi sačuvali mentalno zdravlje i mališani koji nisu izgubili oca i prošli kroz traume kao ova siročad. Druga slika koja mi se ukazivala bila je panorama Prizrena. U tom gradu, moja porodica i ja našli smo spas jer smo bili primorani da napustimo Knin. Ekonomski razlozi naterali su nas da odemo dalje i tako smo se 1997. godine našli u Kanberi. Tamo smo vredno radili skoro deset godina. Namerno neću da kažem živeli jer u grudima, umesto srca, bila je ogromna praznina ispunjena bolom. Naša srca, onako raspolućena, ostala su ovde. Jedan deo u Kninu, gde su se članovi moje porodice vekovima rađali, rasli, školovali, venčavali i umirali, a drugi na Kosovu, duhovnoj kolevci svakog Srbina – seća se Vinka Širko dana kada je otpremljena prva donacija u Kruševac.
Rešenje o dodeli stana
– Dobila sam rešenje o dodeli državnog stana na korišćenje i potpisala ugovor na 10 godina. Jedva čekam da se uselimo, mada sam se nadala trajnom stambenom rešenju. Ali, šta je tu je – kaže Jagoda Aleksandrović, zahvalivši se svim čitaocima „Vesti“ na deceniji materijalne i moralne podrške.
Od tada pa sve do trajnog povratka u Beograd pre nešto manje od dve godine, ona je izdvajala dogovorenu sumu i slala posredstvom Redakcije „Vesti“ u Sidneju, a po njenom odlasku iz Australije, nastavila je to da čini njena zaova Gordana. I 200 dolara koje je Vinka uručila Jagodi dar su Gordane i njene porodice.
– Nedavno sam bila u Australiji. Tamo je mnogo naših sunarodnika, a među njima i bliskih rođaka. <đŽ>ive u pravno uređenoj zemlji, materijalno su zbrinuti kako ovde nikada ne bi bili s obzirom na svoj položaj, ali niko od njih nije u dubini duše blažen. Svaka veza sa otadžbinom, pa i putem donatorstva, mnogo im znači, baš kao i meni nekada. Evo, sa Jagodom se ništa češće ne čujem sada kada sam u Beogradu nego dok sam bila u Kanberi – nastavlja Vinka Širko, uručujući Jagodi pozdrave iz Sidneja i raspitujući se sestrinski za decu u Kruševcu.
– Dođi pa vidi! – šaleći se kaže Jagoda, čvrsto grleći svoju dobrotvorku i prijateljicu. – Svi su zdravi, hvala Bogu, kao da sam ih samomedom i mlekom hranila. Najstarija Brankica napunila je 22 godine i da je sreće već bi radila jer je završila krojački zanat. Ali, posledice preživljenih trauma na nju su ostavile najviše tragova koji se ne mogu sakriti, pa ni jedan poslodavac neće da je zaposli. Greše, verujte mi jer iza te devojke zbunjenog pogleda i usporenih pokreta krije se vešta i pedantna krojačica – priča Jagoda dok joj glas podrhtava.
Majci najviše
Kao i pri prvom susretu Jagode Aleksandrović i Vinke Širko, organizovanom u beogradskom Dopisništvu „Vesti“ pre godinu i po, bilo je mnogo razgovora, zagrljaja, osmeha, ali i poklona. Pored donacije Gordane Rajić kojim će Jagoda platiti kiriju, Vinka joj je uručila paket sa uskršnjim poklonima.
– Jedan je za tebe, a prepoznaćeš ga po najvećoj čokoladi. Namerno sam ti je kupila i spakovala jer sam sigurna da od onih koje su deca dobijala nisi ni kockicu pojela sve ove godine – rekla je Vinka, a Jagodin zbunjeni smešak govorio je da je donatorka u pravu.
Međutim, već u sledećem trenutku ona je ponovo odvažna žena i majka spremna na svaku žrtvu kako bi svojoj deci omogućila da se školuju zavisno od svojih mogućnosti. To je ona Jagoda koja jednom nedeljno putuje u Niš i nosi kutije pune raznovrsne hrane 21-godišnjoj Ivani, studentkinji psihologije u čijem indeksu nema manje ocene od desetke. Istog dana vraća se u Kruševac da bi najmlađeg sina dočekala ispred škole.
– Goran je imao tri meseca kad mu je otac poginuo. Ni video ga nije. U pelenama sam ga donela u Kruševac. Suze sam lila dok sam ga dojila, a on ih je sa mojim mlekom pio. Zbog svega toga, prema njemu sam bila slabija nego prema ostaloj deci, tako da je razmaženiji od braće i sestara. Sada to ispravljam, držeći ga pod budnim okom jer ako se dete vaspitno zapusti, godine su potrebne da se to popravi – kaže Jagoda Aleksandrović koja je svojoj deci i otac i majka.
Dok je sluša, u Vinki raste želja da vidi sve te dečake i devojčice u čijem odrastanju je i sama učestvovala. Opraštajući se od Jagode čvrsto obećava da će njihov naredni susret biti u Kruševcu i da će proteći u porodičnom druženju.
