Familija Savić gotovo šest godina je tražila mesto pod suncem, pošto je jedva izvukla živu glavu pred šiptarskim ubicama 1999. godine. Tatjana je sa ćerkom Anđelom, sada već bivšim suprugom i najbližom porodicom imala bukvalno deset minuta da napusti dom u Peći, u kojem je sve ostalo, i pobegne od sigurne smrti. Bekstvom u Srbiju nestalo je straha od šiptarskih terorista, ali nije bilo ni minimum uslova za život. Selidba iz grada u grad, boravak u nehumanim smeštajima za izbeglice, nerazumevanje nadležnih i niz drugih problema opteretili su Saviće koji su u međuvremenu dobili ćerku Milicu koja sada ima šest godina.
– Ni sami ne znamo u kojem gradu sve nismo boravili. Počeli smo od Kraljeva, pa sve do Beograda. Nigde nije bilo razumevanja niti pomoći, kako od vlasti tako i od okoline. Jednostavno, bili smo na ivici uslova za život – priča Tatjana Savić, koja je uz sve problema godinu dana posle rođenja Milice morala sama da se brine za decu. NJen suprug nije bio ni fizički ni psihički u stanju da se stara o porodici pošto je učešće u ratu ostavilo neizlečive posledice na njega.
Milica hoće kod dede
Budući da Zakon o azilantima nikome ne dozvoljava da napusti zemlju u kojoj je dobio boravak, tako ni tročlana familija Savić od 2005. godine nema pravo da izađe iz Austrije. To najteže pada maloj Milici koja se uželela dede u Srbiji. Redovno se s njim čuje telefonom i jedva čeka trenutak kada će moći da bude u naručju dede.
Svesna da će teško dobiti bitku da svojim ćerkama obezbedi minimum uslova za život, Tatjana je odlučila da traži azil za Austriju. Poslednji boravak u Srbiji pre tri godine takođe nije doneo nikakav napredak.
– Imala sam platu od 150, a stan u Kaluđerici je koštao 120 evra. Zaista je bilo nemoguće da preživimo. Imam prijateljicu u Salcburgu koja mi je rekla šta nas očekuje u slučaju da dobijemo azil. Nisam imala izbora – priča ova hrabra i sposobna žena.
Po odlasku iz Srbije porodica Savić smeštena je nedaleko od Bad Išla u Gornjoj Austriji u objekte za azilante.
– Boravili smo devet meseci kod Bad Išla gde je bilo još 13 muškaraca i to sve Albanaca. Uz to, žena koja rukovodi centrom je Albanka i mislim da sam ovime sve rekla – kazala je Tatjana.
Osobe sa statusom azilanta ne smeju da napuštaju objekte gde su smešteni i nemaju pravo na dodatni rad. Sve to su Tatjana, Milica i Anđela preživele i uspele da posle devet meseci steknu pravo da se osamostale.
– Odlučile smo da dođemou Salcburg. Deci je bila neophodna škola, odnosno vrtić. Anđela je normalno upisala školu, bez obzira što nije znala dobro nemački jezik. Milica je krenula u vrtić i već je položila testove za prvi razred tako da će i ona od septembra biti školarac – kaže Tatjana.
Pogrešan prevod
Po dolasku u Austriju Tatjana nije znala nemački. Albanka koja je rukovodila centrom za azilante u Bad Išlu očigledno je iz netrpeljivosti potpuno drugačije prevela sve što je Tatjana izjavila po dolasku u azil.
– Prosto sam ostala bez teksta kada sam kasnije čula šta sve stoji u zapisniku odnosno šta sam sve navodno izjavila pošto smo stigli u azilantski smeštaj. Ona je očigledno namerno sve drugačije prevela sudiji kada sam dala izjavu. To nam je, naravno, otežalo posao, ali su i u sudu shvatili da nisam rekla to kako je Albanka prevela – ističe Tatjana.
Izlaskom iz kolektivnog smeštaja nisu nestali svi problemi. Tatjana nema pravo da radi, a nadoknada za azilantski status je samo 560 evra, što je svakako premalo da bi se živelo u Salcburgu, jednom od najskupljih gradova u Austriji.
– Teško je i posle osamostaljivanja, ali ne gubimo nadu. Ima nekoliko ljudi koji su nam pomogli i dalje pomažu poput Mladena Krndića. U stalnom kontaktu smo i sa našim konzulom u Salcburgu Zoranom Jeremićem. Najviše nas brine naš status. Već treba da podnesemo molbu i tražimo redovan boravak u Austriji, ali to teško ide. Oni su neumoljivi i ne uzimaju u obzir ni činjenicu što smo se u potpunosti integrisali i što nemamo gde da se vratimo. Deca su se odlično uklopila u školu i u sredini u kojoj živimo. Ja sam išla na kurseve nemačkog jezika i sve plaćala iz svog džepa. Verujemo da ćemo dobiti pravo na normalan život kada već to nismo imale u svojoj domovini – pomalo ogorčeno zaključuje Tatjana.
