Ubrzo posle pada režima Slobodana Miloševića postalo je jasno da 6. oktobar ne postoji u kalendaru dotadašnje opozicije, okupljene u DOS-u. Smena vlasti se dogodila, ali je izostala obećana pravda za decenijsko čerupanje narodne imovine. Umesto uspešno okončanih istraga i suđenja usledile su afere u kojima su glavni akteri opet bili državni funkcioneri, ali iz redova stranaka DOS-a.
• Obećanja su neštedimice davana i kasnije da budu ludima radovanje, a jedino je Ministarstvo finansija koje je vodio Božidar đelić početkom 2001. godine učinilo ozbiljan napor i podnelo krivične prijave protiv niza ministara i činovnika Vlade Srbije iz SPS-a, JUL-a i SRS-a.
Fijasko na prvom koraku
Serije saslušanja osumnjičenih ministara i stotina svedoka rezultirali su spiskom od samo troje optuženih. Reč je o Milovanu Bojiću i Leposavi Milićević, koji su bili ministri zdravlja i Branislavu Ivkoviću, nekadašnjem članu vlade zaduženom za građevinu. Fijasko se dao naslutiti kada se posle samo nekoliko nedelja odustalo od krivičnog gonjenja nekadašnjeg ministra finansija Borislava Milačića, a zatim i bivšeg ministra sporta Zorana Anđelkovića Bakija i Ratka Marčetića, zaduženog za saobraćaj. Ostale istrage, ukoliko ih nije prekinula smrt osumnjičenih, ušle su već u osmu godinu i odavno su zaboravljene.
đelićeva akcija u startu se sukobila sa poslovično sporim srpskim pravosuđem, tada još okupiranim kadrovima sa sindromom ličkog pandura, koji su karijere započeli u vreme kada „nisu morali da se drže zakona kao pijan plota“ (Josip Broz Tito), a nastavili ih po istom principu i u vremenu vlasti Slobodana Miloševića. Tadašnji ministar pravde Vladan Batić, kaže da se osećao usamljen kao Don Kihot kada je predlagao da se takvo stanje promeni lustracijom, odnosno čistkom u pravosuđu.
• Na površinu tog mrtvog mora, međutim, posle smene vlasti isplivalo je i nekoliko istražnih sudija čiste savesti koji su promene u pravosuđu pokušali da izvedu neposrednim delovanjem kroz same postupke. Bivše SPS-ove ministre i funkcionere koji su se suočili sa njima to nije uzbudilo. Bezbrižno i samouvereno pojavljivali su se u beogradskoj Palati pravde. Po hodnicima beogradskog okružnog suda još se prepričava kako je Branislav Ivković, bivši ministar za nauku i tehnologiju, na jednom od suđenja spokojno doručkovao kiflu ili kako Bratislavu – Bubu Morinu nimalo nije zabrinuo obim njenog predmeta, uredno složenog u ćošku od poda do plafona kancelarije istražnog sudije. Reč je, naime o oko dva kubna metra dokumenata, prema slobodnoj proceni vašeg izveštača koji je uspeo da zaviri u njih.
• U dokumentu A. br. 83-02 (izveštaj o radu po krivičnim prijavama Ministarstva finansija), vidi se da su prijave podnete bez precizno navedene štete ili u odnosu na neutvrđene iznose kao u slučaju Tomislava Jankovića, bivšeg direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. U prijavi ministarstvo nije navelo na koji način je šteta počinjena, samo je sve okrivljene formalno sumnjičilo za zloupotrebu službenog položaja. Tužilaštvu nije dostavljena prateća dokumentacija, pa se kašnjenje dogodilo već na početku, kako bi se utvrdile adrese okrivljenih!
• Od tada je prošlo gotovo osam godina, i đelićeva prijava izbledela je pred aferama koje su usledile, da bismo sada bili svedoci SPS-ovog kadriranja u upravnim odborima javnih preduzeća. Iz sećanja su ih potisnuli činovnici iz novih „transparentnih i demokratskih“ vlasti: Marija Rašeta – Vukosavljević, Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, Mlađan Dinkić, Miroljub Labus… Uz njih su ruku podruku u središtu afera bili novi srpski kapitalisti poput Miodraga Kostića ili Vuka Hamovića u čijem slučaju nikome nije jasno zašto je bio neophodan u svojstvu posrednika u uvozu struje.
• Verica Barać, predsednik Saveta za borbu protiv korupcije kaže da pojava tajkuna uz političare nimalo nije čudna, pošto su oni na vreme uložili novac u „demokratske“ stranke i jedini spremni dočekali promenu vlasti i – privatizaciju.
