Više od sto Albanki iz Skadra i okoline spasava srpske porodice i zabita sela. Mlade su, poštene, odane porodicama, ništa im nije teško i ničega se ne libe
U POSLEDNjIH pet-šest godina, na Pešter se, udajom za ovdašnje neženje doselilo više od 100 mladih Albanki, mahom iz Skadra i okoline, koje su spasle mnogobrojne porodice, oživele mnoga sela i skoro zaustavile seobu Srba iz ovog dela Srbije.
– Selo Buđevo je bilo decenijama bez dečjeg plača, bez perspektive i bez šansi da se neko od ovdašnjih momaka oženi, jer devojke iz ovog kraja neće u selo i sve listom beže u grad. Dolaskom nekoliko Albanki, koje su izrodile više od desetoro dece, Buđevo živi novi život, o seobi više niko ne razmišlja, selo ima perspektivu… Slično je u Srčevu, Višnjici, Štavlju i još mnogim drugim selima – kaže Momir Kovačević, predsednik podružnice Udruženja Stara Raška u Sjenici.
Kovačević naglašava da ovo udruženje pomaže pri dolasku Albanki i njihovom uklapanju u ovdašnji život.
LAKO SA CRKVOM, SA DRŽAVOM TEŠKO
VEćINA Albanki je katoličke vere, a ima i pravoslavki. Crkva im ne pravi nikakve probleme, venčava ih i krsti njihovu decu. Mnogi više problema imaju sa državom, jer bez državljanstva ne mogu da ostvare nikakvo pravo. Poznat je slučaj Albanke Ljume iz Gubereva sa Golije, koja posle smrti muža bez papira ne može da brine o staroj svekrvi i dvoje maloletne dece. Ljuma je na pragu da dobije srpsko državljanstvo.
– Mlade su, poštene, vredne i odane svojim porodicama, ništa im nije teško i ničega se ne libe. Vole dobre domaćine, decu, pune kuće i posao na selu. Nadam se da će se trend njihovog dolaska nastaviti i da će oživeti još mnogi domovi za koje se verovalo da će se brzo ugasiti. Država bi morala da im pomogne, da im obezbedi državljanstvo i da ih integriše u ovdašnju zajednicu – ističe Kovačević.
Albanka Mirijeta unela je radost u život jednog Milanka.
– Bojali smo se da će se naš Milanko teško oženiti i da nećemo dočekati naslednike, jer naše Pešterke listom odoše u grad, srećom, stižu ovamo Albanke, odlične žene i domaćice, koje od propasti spasavaju mnoge kuće i cela sela. I Mirijeta je spasla naše domaćinstvo, šta bi mi bez nje, podarila nam je najveću sreću: unuke Novicu i Selenu, ako bogda, biće nas još više – kaže starina Veljko iz Višnjice kod Sjenice, Milankov otac i Mirijetin svekar.
Slično je učinila i Vera, koja je usrećila Spasoja…
– Moj Spasoje je napunio 40 godina, dobar je čovek i domaćin, ali to ovdašnjim devojkama nije ništa značilo. One su bežale od našeg velikog stada ovaca, 25 krava, traktora, vodenice…. Albanki Veri to nije smetalo, nije joj bilo važno ni što je znatno mlađa od Spasoja, odmah je videla da je dobar čovek i da ovde može lepo da se živi. Njenim dolaskom, ogrejalo nas je sunce, ona je predivna, već je naučila srpski, uklopila se u naš život i običaje, na putu je i beba i našoj sreći nema kraja – kaže Verina svekrva Rada, koja naglašava da bi, da nije bilo Vere, Spasoje morao, najverovatnije, da se seli negde u grad i da umesto dobrog i bogatog domaćina bude radnik i podstanar.
ŽENIDBA
RAčUNA se da je u Rašku oblast došlo oko 250 Albanki, a najviše ih je na Pešteru, Goliji i u starovlaškom kraju. U Sjenici je osnovano i Udruženje staroraških neženja, koje pomaže neoženjenim mladićima.
– Najbolje funkcioniše Ženidba preko veze. Sve Albanke koje su došle u naš kraj imaju komšinice, rođake, prijateljice… Već posle prvog susreta često pada dogovor o sklapanju braka – kaže Kovačević.
