Ocevici tvrde da je Mirjana Markovic predlagala da se sruši ograda i, kao u vreme napada na Zimski dvorac, oslobodi Sloba.
Branislav Ivkovic je preko megafona pozvao demonstrante da se razidu.
Živorad Igic je potom, takode preko megafona, rekao da ko hoce da ide – ode, ali ko hoce da spasava Slobu, to i pokuša.
Onda više nije bilo dovoljno ljudi, nije doduše bilo ni krstarice Aurore, pa je ideja o Zimskom dvorcu ostala samo jedna nova, još nenapisana, storija iz nekog buduceg dnevnika. Ako ga bude.
Branislav Ivkovic ovakve dogadaje ne komentariše, ali istice da je partija jedinstvena, da sve funkcioniše iako im je predsednik u zatvoru.
Kakva ce biti dalja sudbina partije koja je koliko do juce bila neosporno najmasovnija i najjaca, ostaje svima nama da vidimo. Ali, šta je bilo, kakve su to kockice iz mozaika koji bi mnogi najviše voleli da zaborave, kako je funkcionisala jedna autoritarna vlast iznutra, kakvi sve sukobi su razarali ono što je izgledalo nerazorivo, pokušavamo da saznamo iz samog srca SPS-a.
U višesatnom razgovoru sa potpredsednikom partije, šefom poslanicke grupe u republickom parlamentu, nije bilo pitanja bez odgovora. Kakvi su ti odgovori, sudice i citaoci i buduci dogadaji. A oni se ubrzavaju, neretko toliko da ni novine ne uspevaju da ih prate.
Miloševic više nije u Bacvanskoj, više nije ni u zemlji da bi mogao da održava sastanke sa drugovima, izdaje partijske direktive.
– Ni do sada predsednik nije izdavao iz Bacvanske ulice direktive o radu partije – tvrdi Branislav Ivkovic. – Miloševic je vrlo zreo i stabilan covek koji je jako dobro znao da zatvoren izmedu tri zida i cetvrtog od rešetki apsolutno ne može da ima dovoljno informacija za bilo kakav kvalitetni proces odlucivanja kad je vodenje patije u pitanju. Jesmo ga posecivali, ali samo na dvadeset minuta, kao drugovi, da mu damo podršku, da s njim razgovaramo o temama koje su aktuelne u našoj zemlji. Verujte mi, jako ga je interesovalo kako narod živi, šta je sa privredom, vrlo je bio neraspoložen zbog pada privredne proizvodnje, velikog rasta cena, pada standarda. Što se tice partije, on se interesovao kako je zdravlje nekih clanova, kakvi su meduljudski odnosi. Pošto je SPS u vrlo teškoj situaciji, verujte mi da nikada ovakvo jedinstvo nije vladalo medu nama kao danas.
Da li ste jedinstveni i da li je potreban novi kongres?
– Danas apsolutno ne razmišljamo ni o kakvom kngresu. SPS ima svog predsednika, on se zove Slobodan Miloševic, i imamo vrlo uhodan sistem rukovodenja partijom. Sada kada je Slobodan Miloševic nesretnom pozicijom srpskog naroda predat Haškom tribunalu, on je dobio podršku kao licnost. Ali, moram reci da je to uticalo i na porast uticaja SPS. To mi osecamo na svakom koraku. Kada sam nedavno gostovao na „Belami“ televiziji, od 57 pitanja gledalaca, 45 su bila upucena meni. Samo su dva bila u onom starom stilu: „Kako vas nije sramota da govorite, šta ste radili za ovih deset godina“. Sve drugo je bila podrška nama.
Da li to znaci da cete povratiti milion glasova koje ste izgubili izmedu septembarskih i decembarskih izbora? Po nekim analiticarima to je bila direktna posledica Miloševicevog poraza?
– Sigurno je da je srpski narod narod koji voli lidere, u istoriji se to pokazalo mnogo puta, i u tom pravcu treba razmišljati kada budu buduci izbori koje mi sada zahtevamo na svim nivoima.
Znaci, novi izbori ce iznedriti novog SPS lidera,
– Ponavljam: SPS ima svog predsednika Slobodana Miloševica.
Upravo dok razgovaramo cujemo vest da je protiv Dragana Tomica, vašeg naslednika na mestu predsednika Gradskog odbora, pokrenuta istraga? Nagoveštavaju se i neke druge istrage zbog zloupotrebe službenog položaja?
– U medijskom mraku koji je posle 24. septembra zavladao Srbijom koristio se metod medijskog linca, laži o korupciji i kriminalu, o tonama zlata, o milijardama dolara u Tadžikistanu, o svemu i svacemu. Nažalost, u tim pricama jeste bilo i istine. Neki ljudi su se i te kako izbrukali, iskoristili situaciju što su bili uz partiju na vlasti da se obogate. Ja ne želim da SPS prati ljaga zbog takvih. Stav partije jeste da svi oni koji su se licno obogatili, dok su bili na vlasti, i te kako treba da odgovaraju.
Kada ste se upoznali sa Miloševcem?
– Ja poticem iz relativno dobrostojece porodice izmedu dva svetska rata. I po majci, po Vladicima, i po Ivkovicima iz Bijeljine. To su bile dosta bogate, fabrikantske porodice. Moji roditelji su, i pored svega toga, u datom trenutku otišli u partizane. I bili su clanovi SK, studirali su, otac medicinu, majka književnost, i po prirodi stvari trebalo bi da sam i ja vaspitan u duhu socijalne pravde i solidarnosti. Medutim, moj otac je imao jedan težak period, izmedu 1977. i 81. godine. Tada se desila takozvana magnetofonska afera: optužen je da je psovao Tita i partiju i zato je protiv njega bio pokrenut postupak sa dokazom na magnetofonskoj traci. Ilija Radulovic, jedan u to vreme izuzetno hrabar covek, oslobodio je mog oca, a Vuk Draškovic je napisao knjigu „Sudija“ u kojoj je demaskirao u suštini šovinisticku borbu prema jednom od vodecih Srba u BiH. Po prirodi stvari ja nisam hteo da udem u Savez komunista. Posle, tokom studija i zahvaljujuci tome što sam zavoleo neke ljude, ušao sam u Savez komunista. Devedesete nisam bio u Beogradu i septembra kada sam se vratio sacekali su me otac i majka. „Formirana je nova Socijalisticka partija Srbije, vodi je Slobodan Miloševic. Mi mislimo da treba da budeš tamo, mi smo ti popunili prijavu, ti samo potpiši“.
Kada, medutim, ulazite u politiku?
– Ja sam i u Savezu komunista, i kasnije u Socijalistickoj partiji Srbije bio obican clan. Imao sam strucnu karijeru i politika mi nije padala na pamet. Godine 1993. sam pozvan da postanem kandidat za poslanika. Kada su ti izbori prošli, mandatar Mirko Marjanovic, koji me je znao kao profesora i gradevinskog inženjera sa nekih velikih projekata, ponudio mi je ministarstvo gradevine. Kada je održana proslava sto dana vlade Srbije, upoznao sam Miloševica i tada mu predao na poklon jednu svoju knjigu.
I kakav je utisak ostavio na Vas?
– Izuzetan. On je stabilan, širokogrud, on izuzetno mnogo zna. Posle sam se, naravno, po prirodi posla cesto sa njim sretao, i upoznao ga još bolje. On je, recimo, ministra poljoprivrede u drugoj recenici mogao da uhvati da nije stabilan u svom stavu, ministra gradevine da nije stabilan u svom predlogu. Postao sam svestan da ako idem kod njega da mu nešto predložim, to u mojoj glavi mora da je kristalno jasno, bazirano na cinjenicama i pouzdanim podacima.
Kako onda tumacite što je pocevši od 9. marta 1991, svaki naredni veliki gradanski bunt okupljao sve više ljudi protiv njega da bi ga na kraju gradanski bunt i skinuo sa vlasti?
– Samo da dodam da je rec o retko obrazovanom i informisanom coveku koji je vrlo dobronameran u razgovoru, širokogrud i koji ima harizmu. Neminovna posledica toga je da covek u razgovoru s njim polako pocinje da se oseca potcinjenim. To je Slobodan Miloševic. Što se tice pitanja, ono je u DOS-ovskom maniru da se zaboravljaju okolnosti u kojima je Slobodan Miloševic bio predsednik Srbije, onda i Jugoslavije. Kao što se zaboravljaju i okolnosti u kojima je 24. septembra poražen od politickih protivnika.
Dakle, Miloševic jeste jedna neosporno harizmatska licnost sa apsolutnom podrškom koja se istopila?
– Najpre moramo citaoce da vratimo u vreme raspada SFRJ. Jugoslavija se raspala jer je Republika Srbija želela da bude ravnopravna sa svim ostalim republikama. Da to nije bilo tako, moglo se videti na svakom primeru. Recimo, svaka republika imala je svoj prostorni plan, pre Slobodana Miloševica Kosovo je imalo plan sa rešenjima strateškog razvoja infrastrukture ka Albaniji, a ne prema unutrašnjosti Srbije, Vojvodina je imala plan sa veoma malo mostova na Savi i Dunavu prema Srbiji. Srednji deo Srbije nije imao plan jer je on mogao biti donet tek ako obe pokrajine daju svoju saglasnost. To je bila katastrofalno podredena pozicija Republike Srbije. Verujem da ni danas nema nijednog gradanina Srbije koji je protiv toga da Srbija bude ravnopravna sa svima ostalima. Zbog toga je lansirana prica o srpskom hegemonizmu, a lansirao ju je gospodin Genšer u žutom poluveru koji je hteo, na kraju i uspeo, da izazove secesiju i Slovenije i Hrvatske. Šta je problem bio kod Slobodana Miloševica i njegovog naroda. Što smo rekli, ako jedni imaju pravo da izadu iz SFRJ, onda drugi imaju pravo da ostanu.
Ali, baš ta politika je Miloševica lansirala u sam vrh?
– Da, ali i politika koja je ovom narodu, na teritoriji sadašnje SRJ, i svim Srbima van sadašnje SRJ donela ekonomski slom. To je politika koja je referendum u Bosni gde su glasali samo muslimani priznala. To je politika koja je dovela do izmišljenih Markala, do embarga, to je politika medunarodne zajednice koja je dovela do prekida svih finansijskih i robnih tokova, to je politika koja je neminovno dovela do pada standarda gradana Srbije, da samim tim Socijalisticka partija Srbije ne može da ispuni izborna obecanja.
Miloševic je govorio suprotno. Za njega su sankcije i embargo bili inspirativni?
– Znam da ce me zbog ovoga ponovo grditi neki drugovi koji su me grdili jer sam rekao da volimo Miloševica iako je grešio, ali, molim vas, da nismo grešili ne bismo 24. septembra izgubili izbore. Svako od nas je grešio u svom sistemu rukovodenja, pa i Slobodan Miloševic. Da se vratim onoj izjavi: rekao je da ce sankcije biti inspirativne za našu privredu kako bi podigle moral gradanima Srbije. Verovalo se da ce odnos snaga u svetu biti povoljniji za nas. Nažalost, nije bilo tako. Sledila je i agresija koja je imala samo jedan cilj: da ekonomski iznuri Srbiju. Tvrdim: opozicija je dobila izbore i zato što smo bili ekonomski iznureni.
Ali, Miloševic je proglasio pobedu i pocelo je besomucno deljenje odlikovanja?
– Rec o pobedi nad NATO je simbolickog karaktera. Zna se da smo pretrpeli ogromne žrtve, 32 milijarde je direktna materijalna šteta, posredno iskazana u gubitku proizvodnje dostiže i 100 milijardi dolara. Prema tome mi nismo vojno pobedili agresore, ali smo ih vojno nasamarili. Jer, štete nanete našoj vojsci deset ili pedeset ili sto puta su manje nego što su lagali Džejmi Šej i ostali. Dakle, rec je o moralnoj pobedi.
Ima se utisak da je sve bilo u najboljem redu i da je vašu partiju sa vlasti skinula svetska zavera?
– Suštinska greška je bila u nastupima perjanica JUL-a koji su podelili gradane Srbije na patriote i izdajice, iako su 1999. godine svi, bez obzira na politicka opredeljenja, jedinstveno branili ovu državu.
Ali, vi ste na najvišem nivou odlucili da se s njima družite?
– Što se tice JUL-a i ispravnosti odluke da se sa njima ide u koaliciju, o tome se izjasnio Glavni odbor SPS koji je posle poraza 24. septembra rekao da SPS više nikada nece ici na izbore u koaliciji. Postizborne koalicije, to je nešto drugo. Koalicije pre izbora su mnogo loše, i to se vidi i sada u DOS- ovskoj vlasti jer neka kljucna ministarstva drže minorne partije. To je i naše neprijatno iskustvo s JUL-om. Govoreci o njihovim perjanicama mislio sam pre svega na Milovana Bojica, onda Gorana Matica i Ivana Markovica, ljude koji su bili istureni jurišnici u medijima, koji su tumacili ekstremne i neprijemcive stavove što se na kraju odrazilo na njihove izborne rezultate u decembru.
Da li su, dakle, njih trojica krivi za sve, ili još neko, mislim da znate na koga mislim?
– Što se SPS tice, od formiranja JUL-a pa do razlaza rastao je animozitet prema Jugoslovenskoj levici i prema vodecim ljudima ove stranke. Socijalisticka partija Srbije ima najveci izbor kadrova za sve bitne poslove u državi. Ali, ima i gusto kadrovsko rešeto koje neki ljudi nisu mogli da produ. Oni su onda odlazili tamo gde su lako napredovali, dakle u JUL i cesto su to bili ljudi koji su stvarali najveci animozitet u partiji i najveci otpor u narodu. Uticaj Mirjane Markovic na rad JUL-a jeste sigurno bio odlucujuci, pa samim tim i na odnos clanova naše dve partije.
Kako se tu ponašao Slobodan Miloševic?
– On je bio u vrlo delikatnoj situaciji.
