U jeku skupštinske rasprave o odbrani i vojsci, poslanici, samozvani vojni analitičari i raznorazni „eksperti“ otvorili „još jedan problem“ – stanje morala u vojsci i stepen njene motivisanosti za odbranu zemlje.
Ko je tempirao priču o moralu oficira?
Početkom decembra, u jeku skupštinske rasprave o pravnim pamfletima o odbrani i vojsci, poslanici, samozvani vojni analitičari, raznorazni eksperti za vojna pitanja i čitava armija evroatlantista započeli su priču o moralu vojske, potencirajući posebno oficire. Imajući u vidu njihovu zasenjenost propagandnom slikom američke vojske, bezgranično udvorištvo prema njenim predstavnicima i činjenicu da malo ko od nabrojanih bilo šta zna o vojsci, postavlja se pitanje cilja ove iznenadne problematizacije morala pripadnika vojske, posebno ako se zna da je upravljačka struktura svojim reformama razbila podsistem za izgrađivanje i jačanje morala i rasformirala značajne vojne institucije koje su bile funkcionalno vezane za taj posao.
Sumnja u ciljeve rasprave o moralu oficira i vojske u celini ne znači nikako osporavanje značaja morala za ukupnu borbenu gotovost vojske. Jer, kada se govori o moralu onda se isključivo misli na ljudski potencijal, bez obzira da li je u sastavu vojske, drugih odbrambenih subjekata ili se radi o građanima kojima je u interesu da kvalitet vojske bude što bolji. Verovatno ni za evroatlantiste iz redova srpskog naroda koje su zapadni gospodari pozicionirali u vlast i vojnu upravljačku strukturu. Nije sporna uloga ljudskog faktora u izvršavanju zadataka odbrane zemlje, uključujući tu i oružanu borbu. Niko to do sada nije osporio ni u teorijskom niti u praktičnom smislu. To nisu učinili čak ni njihovi gospodari koji, zbog svojih ekonomskih mogućnosti, slab kvalitet ljudskog potencijala pokušavaju da nadoknade kvalitetom i kvantitetom borbenih sistema, računajući da njihove nepoznate destruktivne mogućnosti više obeshrabruju ljude za otpor nego bilo koja ljudska monstruoznost.
Male zemlje kakva je Srbija ne mogu adekvatno da prate vojske velikih država u naoružavanju savremenim borbenim sistemima, te zbog toga moraju da računaju na ljudski potencijal i da učine sve kako bi on bio osposobljen i maksimalno motivisan da brani zemlju od svih oblika ugrožavanja sa borbenom tehnikom koju ima na raspolaganju i koja se može obezbediti od saveznika.
Doduše, misaoni „biseri“ nato-vskih idolopoklonika, poput onog da se „srpska vojska ne priprema za oružanu borbu“ obesmišljavaju bilo kakvu raspravu o moralu vojske jer je dovedena u pitanje svrha njenog postojanja.
U svakom slučaju, zbog složenosti i karakteristika ljudskog faktora uvek je bilo teškoća u preciznom određivanju njegovog značaja u izvršavanju dobijenih zadataka bilo da je vojska subjekt odvraćanja ili da se zadaci realizuju oružanom borbom. Manje je problema oko kvalitativnih vrednosti jer se uvek znaju brojne veličine mogućeg angažovanja ljudstva, različite strukture kao što su starosna, obrazovna, nacionalna, polna, verska i druge… Potreban odnos snaga u borbi, mogući stepen neutralisanja ili uništenja i drugi kvantitativni parametri.
Međutim, problemi nastaju u određivanju značaja kvalitativnih svojstava ljudskog potencijala, odnosno onoga što se u javnosti označava moralom vojske. Zato jer su promenljiva, zavisna od velikog broja spoljnih činioca i teško ocenjiva unapred. Verovatno je to jedan od razloga što su se vojni teoretičari i vojskovođe često bavili fenomenom morala vojske, pokušavajući da ga sveobuhvatno definišu i ukažu na njegov odlučujući značaj na ishod svakog angažovanja vojske.
Otuda je zabeleženo na hiljade stavova o značaju ljudskog faktora i morala, počev od onog da će pobediti „onaj čiju vojsku, od vrha do dna, pokreće isti duh“ i da „moralne veličine spadaju medu najvažnije elemente u ratu. to su prevashodno duhovne moći koje prožimaju čitavu ratnu stihiju“, a najvažniji faktor „u stvaranju i održavanju efikasne vojne snage nije oružje i oprema već ljudski faktor. čovek je primarni element snage nacije i njenih oružanih snaga“, i „vojna strategija koja ne uzima u obzir moralno stanje armije, već se samo oslanja na nadmoćnost u materijalnim sredstvima, rizikuje da izgubi to preimućstvo“. Stoga je „moralni faktor iznad svega u organizaciji odbrane zemlje“.
Dakle, imajući prethodno u vidu, postavlja se pitanje šta je cilj kratkotrajne kampanje o moralu, pojavljivanja novog „vojskovođe“ u javnosti sa procenama „indikatora o ugrožavanju bezbednosti Srbije“ i naprasnog referisanja o stanju vojske? Koga to ohrabruju „eksperti“ za moral pričom o stabilnom moralu vojske? Da li je to ohrabrenje za srpski narod na Kosovu i Metohiji ili „smirivanje“ sopstvenog straha zbog onog što su učinili ljudskom potencijalu vojske? Je li to prikrivena pretnja ljudima koji neće bez otpora prihvatiti otimanje KiM? Kako i na osnovu kojih parametara su procenili da je moral vojske stabilan? Znači li to da će sadašnji sastav vojske mirno posmatrati kako natovsko-šiptarska koalicija proteruje preostalo stanovništvo srpske nacionalnosti iz pokrajine?
Bez obzira na valjanost odgovora na postavljena pitanja, teško će biti da se formuliše zaključak o ciljevima priče o moralu ako se znaju neki pokazatelji sa negativnom odrednicom i ako su sami učesnici kampanje izbegli da makar naznače njen cilj. U ovom trenutku bi bilo normalno da se svakodnevno plasiraju poruke da je vojska osposobljena i motivisana da brani teritorijalni integritet države i da će u tome biti odlučna bez obzira na snagu subjekata koji ga ugrožavaju. Naravno da bi cilj takve poruke bio da se motiviše prestrašeni narod na Kosovu i Metohiji i upozore građani Srbije da je rodna gruda napadnuta, gde nikakvi „troškovi“ i napori ne mogu biti preveliki, a s druge strane, da se natovsko-terorističkoj koaliciji jasno stavi do znanja da će Srbija braniti svoju teritoriju svim legitimnim sredstvima.
Ukoliko bismo prihvatili stavove Makijavelija, inače uzora vode petooktobarskog prevrata, da će „dobro uspostavljeni poredak bez vojne pomoći doživeti sudbinu prostorija u otmenoj kraljevskoj palati ukrašenih dragim kamenjem i zlatom koje ničim nisu zaštićene od kiše“ i da vojnike treba podržavati jer „nema vernijeg čoveka domovini od onog koji je spreman za nju umreti“, onda bi u vojsci vladala velika užurbanost kako bi bila što spremnija za akciju.
To znači da bi, pored strategijskog razvoja vojske i drugih odbrambenih subjekata, u vojsci bila u toku realizacija moralno-psiholoških priprema ljudstva za izvršavanje veoma teškog, složenog i opasnog zadatka sprečavanja otimanja Kosova i Metohije. A u društvu informativna kampanja kako bi podrška vojsci bila maksimalna.
Umesto toga, ministar odbrane je prihvatio ulogu portparola međunarodnih vojnih i policijskih snaga angažovanih u južnoj srpskoj pokrajini jer svakodnevno posreduje srpskoj javnosti njihova „uveravanja“ da će očuvati bezbednost. Što je u stvari, samo prikrivena pretnja srpskom narodu da mora biti miran kada teroristička organizacija proglasi svoju državu „nezavisno Kosovo“ i kada njeni natovski saveznici počnu slavodobitni pohod na Prištinu.
Što se tiče uloge vojske, u tim za posredovanje poruke natovsko-terorističkoj koaliciji da se vojska Srbije, ili ono što se samo tako zove, neće angažovati kako bi zaštitila svoju teritoriju i građane uključio se i „vojskovođa“. Kako je on poručio pripadnicima srpske nacionalnosti u pokrajini, teroristima i njihovim saveznicima „povodom mogućnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, vojska nije dobila zadatak da se borbeno angažuje ni da to isplanira“ jer „nema indicija da će se pogoršati bezbednosna situacija“. „Percepcija ljudi koji vode politiku zemlje nije takva da se predviđa ozbiljno angažovanje vojske“.
Sigurno je da se povodom prethodno navedenih „mudrosti“ upravljačke strukture može svašta zaključiti. Počev od toga da se preci prevrću u grobu imajući u vidu kakvi su i šta rade potomci.
Međutim, pošto većina iz upravljačke strukture nema prošlosti na teritoriji Srbije niti emocija za bilo koji kraj Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju, moraju se postaviti ozbiljna stručna pitanja. Šta još treba da se dogodi da bi najava jednostranog proglašenja „nezavisnog Kosova“ i njegovog priznavanja postala indicija ugrožavanja bezbednosti Srbije? Imaju li nove „vojskovođe“ bilo kakve planove ili to sve zavisi od nekakve percepcije? Od kada je to percepcija ljudi koji vode politiku zemlje postala jedini kriterijum za ozbiljno angažovanje vojske? Zar to ne uslovljavaju neki drugi ozbiljni parametri? Kada smo već kod percepcije, da li je „vojskovođa“ mislio na ljude iz Vlade i Skupštine ili isključivo na ljude iz jednog dela koalicione vlasti? Da li oni stvarno misle da će ih gospodari zaštititi kada dođe vreme odgovornosti ili su zaista ubeđeni da su građani Srbije glupi i da ne razumeju ništa, što se tiče odbrane zemlje i mesta i uloge vojske u tome?
Ipak, odgovori na prethodna pitanja, bez obzira što bi bili interesantni i značajni, neće rasvetliti stanje morala vojske u sadašnjem trenutku niti razjasniti ciljeve iznenadne priče o tome u javnosti.
• Ako razmotrimo uticaj nekih spoljnih činioca na moral vojske, onda je lako zaključiti da je stanje morala vojske katastrofalno loše.
• Da li su pripadnici vojske spremni da se bore za srpsko tranziciono društvo u kome je izvršena nezapamćena pljačka narodne imovine, veća, sveobuhvatnija i okrutnija nego bilo koja u okupacionim vremenima?
• Hoće li to učiniti za društvo u kome su kriminalci merilo uspeha a korupcija pravilo ponašanja?
• Mogu li se motivisati oficiri i podoficiri kao ljudi sa socijalnog dna da se žrtvuju za društvo u kome aparatčici iz upravnih struktura javnih preduzeća, institucija vlasti i raznoraznih agencija primaju pedesetostruko veće plate od proseka?
• Veruju li uopšte pripadnici vojske ljudima iz državne i vojne upravljačke strukture ako su ih baš oni bezbroj puta ponizili i ako su bivše ratne protivnike proglasili za saveznike?
• Može li rodoljublje eliminisati sve negativne uticaje na moral koji dolazi iz društvene sredine?
• Može li bilo ko pomenuti borbene tradicije ako je vojna upravljačka struktura učinila sve da se one maksimalno omalovaže i zaborave?
• Kako pripadnicima vojske objasniti ciljeve strategije nacionalne bezbednosti i odbrane kada Srbija takvih dokumenata nema?
• Imaju li pripadnici vojske poverenja u političko i vojno rukovodstvo ako znaju da se ono nečasno ponelo prema onima koji su učestvovali u odbrani zemlje od natovske agresije eliminišući ih iz vojske, izručujući ih Hagu i vodeći propagandnu kampanju protiv njih?
Dakle, preko sličnih pitalica mogli bismo problematizovati sve društvene, psihološke, prirodne materijalno-tehničke i situacione činioce koji, u manjoj ili većoj meri, utiču na moral vojske.
Možemo slobodno potvrditi da njegovo trenutno stanje ne obezbeđuje izvršavanje namenskih zadataka, bez obzira koliko se ko trudio da dokaže suprotno. Zbog toga se priča o moralu može tumačiti kao pokušaj prikrivanja stanja elemenata borbene gotovosti bez koga je nemoguća bilo kakva priča o spremnosti vojske.
Samo oni koji imaju jasan stav oko odbrane Kosova i Metohije svim sredstvima mogu raspravljati o moralu pojedinaca, grupa i sastava koji su spremni da se suprotstave natovsko-teroristickoj koaliciji. Sve ostalo je besmisleno.
Po definiciji: Svest pripadnika o odbrambenim ciljevima
Ima veliki broj definicija borbenog morala, ali je u svim zajednička odrednica da je borbeni moral vojske najznačajnija kvalitativna vrednost ljudskog faktora. To je oblik svesti o ciljevima odbrane zemlje, uključujući i vođenje rata, što podrazumeva odnos neposrednih učesnika odbrane prema ciljevima odbrane. To je karakteristična manifestacija borbenog morala spremnost ljudi na žrtvovanje za slobodu i otadžbinu a određuju ga i uslovljavaju mnogobrojni činioci.
Najjednostavnije rečeno, moral vojske je svest njenih pripadnika o ciljevima odbrambenih aktivnosti i spremnost da se oni ostvare, bez obzira na uticaje i posledice
Kako je oslabilo poverenje građana?
Priča o dobrom stanju morala vojske može se tumačiti i kao svojevrsna poruga zapadnih gospodara pripadnicima vojske, ali i srpskom narodu u celini, jer „ovdašnji šefovi“ ništa ne rade sami bez njihovog odobrenja. Oni tačno znaju kako su stvarali uslove za slabljenje morala vojske. Takođe, tačno znaju zašto je bilo potrebno da stepen poverenja građana u vojsku bude doveden na beznačajnu veličinu. Naime, izvorište morala vojske je bilo u narodu, njegovom poverenju i podršci. Zbog toga je svaka priča o moralu vojske u ovom trenutku nemoralna, posebno ako su naratori oni koji su učestvovali u njenom onesposobljavanju ili sve to nezainteresovano posmatrali.
Predizborni reklamni defilei
Sadašnji obilasci kontrolne zone bezbednosti, Tadića, Šutanovaca, i Ponoša su pretnja praznom puškom (pošto su je pre toga dobro ispraznili) i čisto zavaravanje naroda onime što je još ostalo od vojske. To je i svojevrsno udvaranje narodu kao i porodicama oficira i vojnika pred predstojeće predsedničke izbore.
Realna vojna moć Srbije je nepovratno i planski razorena za dugi niz godina a osnovni sadržaj je upravo taj moral nacije o kome delom govori tekst generala Milena Simića. Posebno opterećujuća mrlja na moral vojske predstavlja Hag.
Kako mogu pripadnici vojske imati poverenja u sadašnje političko i vojno rukovodstvo ako znaju da se ono vrlo nečasno ponelo prema onima koji su učestvovali u odbrani zemlje od Nato agresije. Ne smemo zaboraviti da se dva naša načelnika generalštaba i masa oficira nalazi u Hagu samo zato što su časno i veoma uspešno branili zemlju od neuporedivo jačeg neprijatelja. Kada je naše političko rukovodstvo olako i bezuslovno isporučivalo naše oficire Hagu nije se vodilo računa da će to biti ozbiljan demotivirajući faktor za vojsku i buduću odbranu zemlje. Koji će ozbiljan komandant verovati sadašnjem političkom vrhu zemlje i biti sprema na žrtvovanje i bezuslovnu odbranu zemlje? Sve ove činjenice vrlo ozbiljno utiču na moralnu spremnost vojske pa i nacije za odbranu i potpuno je degutantno govoriti o bilo kavom zadovoljavajućem moralnom nivou vojske i oficira.
Dobro naoružanu i obučenu vojsku vredi imati i samo kao pretnju, odnosno „kao faktor odvraćanja“ ako mislimo da nas Svet ozbiljno shvata. U tom spektru „faktor odvraćanja“ moral i motivisanost vojske je ključni faktor jer njega ne možete kupiti kao savremeno oružje, niti vam ga iko može izbaciti padobranom, kao što je to moguće sa oružjem.
Element borbenog morala je i stepen obučenosti. O tome kava je stepen obučenosti počnimo od prvokomadujućeg. Načelnik GŠ „general“ Ponoš je sramota za vojsku Srbije, jer se prvi put u istoriji vojske na njenom čelu nalazi komandant koji nikada nije komandovao ni četom a kamo li korpusom ili armijom. To je „dvorski oficir“ čiji nivo vojnog znanja ne prelazi čin majora, ali je zato pokazao veoma veliku podaničku snishodljivost prema zapadnim i nato mentorima. Prema njegovom uzoru ostvarena je i niža, najgora moguća kadrovska selekcija, što od vojske čini samo paradnu grupu bez sposobnosti za bilo kakav vid odbrane.
Ako svemu ovome dodamo da je Sadašnja generacija rukovodilaca Srbijom je „civilnim vojnim rokom“ lišila sve te mladiće prava da se obuče za elementarnu odbranu i učešće u bilo kakvoj borbi. Pod borbom se ne podrazumevam samo oružana već i spremnost vojske da u elementarnim nepogodama i katastrofama prva deluje kao najorganizovanija formacija u društvu.
Kod nas je odgajen udvorički duh i duh „ropskih duša“ tako što je proglašena ,,besmislenost oružane borbe,, sa jačim protivnikom. Ko je od koga jači će se vidi tek na kraju a nekad posle kraja uzevši u obzir termin ,,Pirova pobeda“. Sad ima gomilu klinaca i mladih ljudi pa i aktivnih političara, koji kao vrlinu ističu dezerterstvo, predaju zemlje, odsustvo svakog motiva i interesovanja za njenu odbranu i celokupnost. Došlo je do opšteg poremećaja sistema nacionalnih vrednosti što će na kraju imati teške posledice.
To je trenutna „budućnost“ Srbije sve dok se ne digne „grupa paravojnih“ i ne sredi svu tu političko-vojnu mangupariju u državi, kao što to obično biva i što je u ovakvim situacijama neminovnost. Tada će se uspostaviti realni sistemi vrednosti, izdiktirati nova pravila ponašanja i poređati institucijalne kockice u jedino mogući državni mozaik. Znači čeka nas još jedna turbulencija najmanje, a možda i više njih povezanih.
Prema svim relevantnim pokazateljima Evropa se ne razoružava i ne smanjuje vojsku, ve naprotiv. Ona se ne sprema da nas primi u svoje redove, već pokušava da nas stavi na spisak svojih kolonijalnih teritorija koje će svakako kontrolisati vojskom ali svojom. S toga i nam predstoji ozbiljna obnova vojske koja će moći da odgovori svim bezbednosnim izazovima shodno prilično neprijateljskom okruženju. Samo što tu novu vojsku sa obnovljenim moralnim vrednostima sigurno neće stvarati postojeća krajnje nemoralna (da na koristim grublje reči) politička i vojna vrhuška već neki novi moralno i državotvorno svesni ljudi. Ova su sve svoje kvalitete već pokazali.
Komentar i dopunu gornjeg teksta general Simića
Napisao pukovnik VOA
