Bio jednom jedan vic: Kina zaratila sa Sovjetskim Savezom. Sto miliona kineskih vojnika prešlo je granicu i totalno iznenadenim Rusima nije ostalo drugo nego da se brzo povuku prema Evropi. Ural je bio prva velika prepreka nadirucim kineskim trupama. Druga, gotovo odsudna prepreka bila je stara, dobra Volga. Povucene sa poljske granice, sveže sovjetske snage izvršile su jak protivnapad, zadržale Kineze i opkolile ih na dvadesetak mesta u evropskoj Rusiji. Posle mesec dana, radio Moskva objavila je da je zarobljeno gotovo sto miliona neprijateljskih vojnika.
Istovremeno, još dve stotine miliona Kineza prešlo je granicu i posle tri nedelje doživelo istu sudbinu kao i prvih sto miliona. Zahvaljujuci modernoj ratnoj tehnici Rusi su ih sve zarobili.
U tom trenutku, sveže kineske rezerve, novih tri stotina miliona vojnika, ušle su na teritoriju Sovjetskog Saveza i brzo stigle na evropsku stranu SSSR-a. No, i njih su docekali ruski rezervisti i zarobili ih.
Uz marš-muziku Radio Moskva saopštila je svetu da je sve zajedno zarobljeno 600 miliona kineskih vojnika i da je Sovjetski Savez prinuden da kapitulira.
Nadam se da se (vic) istorija i pouka ove price danas ne ponavlja. Jer, upravo sam dobio najnovije statistike svetskih migracionih kretanja iz kojih proizilazi da je za poslednjih deset godina gotovo milion Jugoslovena zatražilo azil što u zapadnoj Evropi što u Kanadi, Australiji i Americi. Iskreno se nadam da sve to nije rezultat jednog davoljeg plana nacionalistickih perjanica velikih Srbija, Hrvatski i Albanija da na nacin na koji su u vicu Kinezi naterali Ruse da dignu ruke od zarobljavanja i priznaju poraz ostvare svoje istorijske vizije. Najzad, zašto emigranti najviše biraju Kanadu i Australiju, ogromne zemlje bez mnogo stanovnika i vojnika ili neutralnu, malu Švajcarsku, u srcu Evrope? Milion naših ljudi koncentrisanih u zemljama kao što su Švajcarska, Luksemburg, Lihtenštajn, ili, budimo ozbiljni, kao što je Švedska, dovoljno je da se tu preuzme vlast i organizuje jedna vrsta svetog rata za ostvarenje najludih snova iz oblasti velike fantastike!
Ako je logicno što se Jugovici po politickom i ekonomskom nevremenu sklanjaju u Nemacku (njih 472 hiljade) ili u Austriju (31.000, valjda zbog dobrosusedskih odnosa), manje je jasno zašto je 472 Jugoslovena u poslednjoj deceniji cc veza zatražilo azil u Bugarskoj, 499 u Kneževini Lihtenštajn, gotovo cetiri i po hiljade u Luksemburgu, 615 u Irskoj i 40 (i slovima cetrdeset) na Malti. Preko 400 nosilaca jugo-pasoša zatražilo je utocište u susednoj Rumuniji, mada je ta zemlja takode medu prvim izvoznicima izbeglica. Jedino objašnjenje za ovo ekumensko odlaženje naših gradana je njihov demokratski duh i odsustvo osecanja nacionalne i rasne mržnje.
Severna Evropa privukla je 133.000 Jugoslovena, 55.000 Bosanaca pa cak i 4.600 Hrvata, dok je u Južnu Evropu otišlo jedva 12.000 naših ljudi. Što znaci da je naš svet tražio bezbednost a ne sunce. Madarska je pružila utocište hiljadama Jugoslovena, u Belgiji je zabeležen jugo- priraštaj od 27.000, a trinćst naše gore listova završilo je na dalekom Islandu.
E, sad, šalu na stranu. Milion ljudi – to je mnogo izbeglica! Postoji li šansa da se bar deo vrati?
Odgovor je uslovan: postoji, ali je sigurno da rešenje nece pasti s neba. Ljudi koji su u procesu snalaženja nece sesti u avion, voz ili automobil da bi rizikovali nezaposlenost ili loš prijem. Volter i Ruso koji su se u svoje vreme sklonili u Švajcarskoj vratili su se u Francusku tek kada su se u Francuskoj uslovi promenili. A, Albert Ajnštajn nikada se u Nemacku nije vratio. Jeste, oktobarski dogadaji dvehiljadite skinuli su politicku prepreku povratku i naši ratovi prestali su, ali prilike još nisu takve da ce na stotine hiljada muškaraca, žena i dece nagrnuti preko noci.
Posle Drugog svetskog rata, tadašnji jugoslovenski režim pozvao je iseljenike da se vrate, organizovao im je jednosmerne plovidbe brodom „Radnik“ iz Montreala, na primer, i dobrom delu putnika omogucio manje ili više pristojan posao i život. Edo Jardas, španski borac i jedan od iseljenickih lidera u Kanadi, postao je predsednik jedne velike i lepe opštine na jadranskoj obali a „crveni pop“ Maletic brzo se snašao u starom kraju.
U Americi, u vreme velike krize u prvoj polovini prošlog veka, verovatno najbolji predsednik koga su SAD imale, Franklin Delano Ruzvelt, izmislio je Nju dil, jednu vrstu mamutskog ekonomskog programa za preobražaj zemlje. Milioni su dobili posao i Amerika je vrlo brzo, od jedne gotovo siromašne i gladne zemlje, postala država broj jedan na svetu.
Danas je situacija takva da najbolji umovi moraju da krenu u akciju. Ne samo kod nas vec i drugde. U Nemackoj gde izmedu ostalih živi i gotovo pola miliona Jugoslovena, ima cetiri miliona nezaposlenih! Mašta mora da proradi kod svih iole pametnih ljudi kako bi se našla nova i dosad možda i nepoznata rešenja.
Bez obzira na to, moramo da budemo svesni da svi naši Jugovici nece odluciti da se vrate. Izbor je njihov. No, rešili oni da dodu ili da ostanu, u svacijem interesu je da povratnici dobiju šansu a da se oni koji budu rešili da ostanu tamo gde su docekani raširenih ruku, pridruže milionima iseljenika koji predstavljaju našu dijasporu i postanu jugo-ambasadori tamo gde su. Ukljucujuci tu i daleki Island.
