Jedan mlad poslovan covek posle desetogodišnje karijere sticane u svetu, u poznatoj multinacionalnoj kompaniji, vratio se u zemlju. Sada je siguran da bismo procvetali i kada bi to uradilo više mladih ljudi koji su otišli iz ko zna kojih razloga. Jer, „za nekoliko godina 10.000 klinaca ce biti nov i drugaciji poslovni svet Srbije“.
Srdan Janicijevic (roden 1965. godine) diplomirao je na beogradskom Pravnom fakultetu 1990. godine. Još kao student poceo je da radi za svetsku multinacionalnu kompaniju „Filip Moris“. Prvi zadatak za tada još studenta trece godine bio je da oblepi 300 kioska plakatima te firme. Ali „tako se stice odlicno iskustvo potrebno svakom menadžeru. Upoznaješ ljudsku prirodu i narav svakog prodavca“.
„Filip Moris“ se potom zainteresovao za fabrike u Bosni i Hercegovini i Sloveniji, a Janicijevic je sa inostranim poslovnim svetom obilazio gradove u nekadašnjoj otadžbini. Ucestvovao je u izradi studije od 1.500 strana koja je potom prezentovana rukovodstvu firme u Lozani.
A onda je zazvonio telefon.
Ogledni kunic
„Da li bi došao u Švajcarsku? Imamo neki plan za tebe“, culo se sa druge strane žice.
– Tako sam januara 1992. godine otišao na menadžment trening u Švajcarsku, ali su se odredeni delovi programa realizovali po potrebi u Belgiji, Virdžiniji, svuda gde „Filip Moris“ ima svoja predstavništva i gde, kada odeš, bez obzira na to što još uciš, postaješ deo tima. Sankcije su bile prepreka da ta multinacionalna kompanija ovde nastavi posao. Tako sam se našao u marketing timu za centralnu Evropu – objašnjava Srdan Janicijevic i dodaje. – To sam radio tri godine u Lozani, tamo mi se rodila cerka Andelija, a u zgradi gde je bila smeštena moja kancelarija radili su ljudi razlicitih boja i vera – ukupno 43 nacionalnosti. Na drugoj strani zemlja mi se raspadala. Ali, vreme cepanja Jugoslavije podudarilo se sa ekspanzijom velikih multinacionalnih kompanija u zemljama istocne Evrope. Prvi smo u tim zemljama radili jedan Madar i ja, bili smo ogledni kunici, da vide kako cemo da obavimo posao – dodaje u šali.
Kada mu je u Švajcarskoj „postalo pretesno“, Janicijevic krajem 1995. godine postaje prvi predstavnik jedne americke firme u Rusiji. „Tako je prodor Amerikanaca u Rusiju izvršen preko jednog Srbina“, kaže kroz osmeh i objašnjava:
– Leteo sam u Jekaterinburg, Samaru, Njižni Novgorod, za šest meseci otvoreno je 20 kancelarija „Filip Morisa“ u Rusiji. Tamo sam sreo klince koji su odlicno govorili engleski posle završene elitne vojne škole za prevodioce, ali bez ijednog dana provedenog u inostranstvu. Pitao sam ih kako im je to uspelo i cuo nesvakidašnji podatak: da svakodnevno po pet sati kao deo nastave prisluškuju medunarodne razgovore sa „Sputnjika“ i to beleže. Kao da rade za državnu bezbednost?! Takvi su im bili i izveštaji koje su mi predavali – evidentirali su sve sitnice, znate ono „broj registarske tablice, visina..“., podatke zaista nepotrebne.
– U Rusiji mi se 1996. rodilo drugo dete, sin Aleksej, koji je dobio ime po dedi moje žene Ljudmile. On je bio Rus koji je kao decak posle revolucije došao u Jugoslaviju. U šali su mi govorili da sam „najveci rusofil u svetskim multinacionalnim kompanijama“!
TV dvoboj za pamcenje
Stigla je onda i 1999. godina i agresija NATO snaga na Jugoslaviju kada je po recima našeg sagovornika „bilo zanimljivo biti Srbin u najamerickijoj od svih americkih kompanija i to usred Moskve“.
– Kada je pocelo bombardovanje, pozvao me je Sergej Bodrov, voditelj najgledanije TV emisije „Zgljad“. Ucestvovao sam u kontakt programu, nasuprot meni sedela su tri Amerikanca, poslovni ljudi, uspostavljen je tele-most sa Beogradom, odakle nam je prvi sagovornik saopštio: „Još uvek pijemo™koka-kolu i pušimo™marlboro“ – priseca se Janicijevic. – Brojne kolege iz firme ponudile su se da mi pomognu u daljim kontaktima ukoliko zatreba.
Usledio je potom još jedan izazov. Janicijevic je dobio ponudu da bude rukovodilac marketinga za Uzbekistan, Tatarstan i druge zemlje tog podrucja, sa centralom u Kazahstanu, u Alma Ati, gradu na 1.100 metara nadmorske visine i sa 300 suncanih dana godišnje.
Lovac na kadrove
Ali, sredinom 2001. godine Janicijevic dobija ponudu od „lovca na kadrove“ iz Londona da prede u Beograd za direktora predstavništva „Koka-kole“.
– Nisam odmah odgovorio, ali su me ta ideja i mogucnost povratka u zemlju neprekidno kopkale. Kada sam se konacno odlucio, u Atini sam sa ljudima iz „Koka-kole“ u toku jednog dana imao pet intervjua… I eto me sa porodicom od 1. septembra u Beogradu.
Jugoslovenski „Koka-kola“ tim je za 2001. godinu dobio priznanje za najbolju prodaju i profit u regionu.
– Uopšte, naši ljudi su izuzetno vredni, veoma zainteresovani da nauce posao i napreduju. Mislim da im nedostaje samo malo efikasnosti koja se vremenom stice i posledica je iskustva, rutine – kaže direktor „Koka-kole“ u Jugoslaviji Srdan Janicijevic i dodaje: – Ljudima ovde nedostaje i malo više poverenja u sistem. Bilo je na pocetku nepoverenja, kao „ko je taj, došao je da pokupi krem, a mi smo ovde krvavili gace..“. Ali, cim vide da i ti u njih imaš veru, ljudi se otvore, shvate da im pružaš ruku i nisi samo onaj koji nareduje. Jer, srešce vam se i deca u gradu jednog dana i ako si uspeo da nešto uciniš za dobrobit tih ljudi, to je zadovoljstvo.
Prema recima našeg sagovornika, Srbija je izgubila status regionalnog centra i tek predstoji borba da i naša prestonica što pre povrati staru slavu.
– Ovdašnji menadžeri moraju da imaju još jedan važan zadatak: da mlade ljude, obrazovane i sa vec stecenim iskustvom, vrate u zemlju, da klince zainteresuju za poslove u kojima ce pošteno i dobro zaradivati. Mislim da je to bolje nego da maštaju i bore se da imaju svoj kiosk na cošku! – zakljucuje Srdan Janicijevic.
