Godina na izmaku donela je velike, nedovoljno primećene i prihvaćene, promene u našoj politici. Naš državni program, koji smo i pored svih nedoumica, kriza i poraza uporno makar i u delovima sprovodili tokom 20. veka propao je tokom 2008. Kosovo je proglasilo nezavisnost,
UN u koje smo se pouzdali takvu odluku nisu poništile. Štaviše, na prvim izborima svi oni koji su želeli radikalizaciju naše politike izgubili su deo ranije podrške. Da paradoks bude veći, novoj vladi, čija je koalicija-okosnica pobedila zahvaljujući direktnom uticaju i posredovanju EU i SAD, prišla je i Socijalistička partija Srbije. Nedugo potom i radikali su se raspali. Tako, osim DSS-a koji i sam kopni i počinje da se prilagođava na borbu za cenzus i ostataka radikala koje će u parlament deganžirati možda tek Šešeljev povratak, na političkoj sceni više i nema protagonista starog, višedecenijskog državnog i nacionalnog programa. Ipak, 2008. nije postala prekretnica u našoj reformskoj politici ili uključivanju u EU. Naime, pokazalo se da vlada bez ozbiljne opozicije nije zainteresovana za brze i nepopularne reforme. Tako je kriza oko budžeta, opravdavana nesumnjivom parlamentarnom opstrukcijom opozicije, započela u samoj monolitnoj vladi, tačnije u koaliciji Za evropsku Srbiju. Budžet zato nije kasnio samo u skupštini, već ga je i vlada sa zakašnjenjem usvojila.
U 2008. smo, dakle, izgubili državni program koji je, koliko god neuspešan i koban, ipak objedinjavao veliki broj stranaka iz vlasti i opozicije, kao i većinu građana. Izgubili smo, makar privremeno, istinsku opoziciju koja je bila jedna od retkih političkih imanja naše mlade demokratije. Na izvestan način, izgubili smo i evropsku perspektivu. Naime, pola godine pošto je potpisan, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju još nije stupio na snagu! Nizozemska, koja je dozvolila njegovo parafiranje u vreme Koštuničinog kabineta i potpisivanje u predizbornoj kampanji, sada posle izbora poželjne vlade i isporučivanja Radovana Karadžića odjednom ima „ozbiljne rezerve“.
Spora i neinventivna u svemu ostalom, ova vlada je pokazala spremnost samo da započne novu istoriju našeg državnog lutanja i opadanja. Pod firmom regionalizacije u Skupštini AP Vojvodine donesen je statut čija se potvrda očekuje u Narodnoj skupštini Srbije. Ovaj statut ne samo da je donesen bez ozbiljnije javne rasprave, već je odredio buduću administrativnu podelu Vojvodine i najavio reviziju Ustava iz 2006. godine. Oprezne prema srpskom nacionalizmu, vajne vojvođanske demokrate stvaraju danas u pokrajini novu naciju i njenu državu. Srpske demokrate sve to trpe uverene da tako nagrađuju birokratsku pohlepu svojih kadrova, podrivaju autonomaške stranke koje statut kritikuju podigavši lestvicu autonomije za stepenik više i pogađaju se sa mađarskim poslanicima koji su im potrebni za većinu i smanjivanje ucenjivačkog kapaciteta drugih manjih koalicionih partnera.
I dok Srbija klizi ka federalizaciji, stoji na putu kao članstvu u EU i nazaduje kad je reč o reformama i demokratizaciji, ekonomija – u čijem će znaku na globalnom nivou biti 2009. godina – nalazi se u leru. Dve godine smo bili u izbornoj kampanji. Posledice ove kampanje su pola milijarde budžetskog deficita, obećane podele više od četiri milijarde privatizacionog novca građanima i demagoška bajka o „socijalno odgovornoj“ vladi koja će, bez obzira na rast proizvodnje i stvarne prihode, povećati penzije za skoro 20%. U susret globalnoj ekonomskoj krizi ova obećanja su korigovana ili zaboravljena. Ipak, političari koji su na njima gradili izborne pobede sposobni su za mnoge druge, ozbiljnije propuste.
Upravo zato je u vladajućoj koaliciji pravi mali rat. U svađi oko podele utanjenog budžeta počeli su da javnost gađaju astronomskim platama klijenata svojih koalicionih partnera-suparnika nagrađenih feudima u javnim preduzećima. Sada Tadić odjednom poručuje da mu je Nikolić otprilike omiljeni opozicionar, a da koalicioni partneri ako budu bezobrazni mogu na izbore i odatle u ropotarnicu istorije. Jer, ko ne pređe cenzus taj je šugica, nije lep, niko ga ne voli, loše igra basket i niko mu neće „baciti kosku“. Odgovorio je jedan ne manje spretan i graciozan sportista po imenu Mlađan Dinkić, koji kaže da nikada nije bio u goroj vladi. Pošto ovu neće da ruši, znači da njemu i nije stalo do toga da imamo dobru vladu nego da se domogne veće količine „životne ambrozije“, koju neki zovu kratko „vlast“.
U predvečerje globalne krize, koja će oblasti kakva je Balkan pohoditi kasnije, mi čini se nemamo hrabre kapetane i posadu koji će naš narodni i državni brod izbaviti iz zapenušale oluje potopa i dovesti ga do gore Ararta. Srbija više liči na „Titanik“, a vlada i opozicija na gomilu uspaničenih putnika koji su spremni da od dece i žena otmu čamce za spasavanje. Srećom, o našoj sudbini u krizi u većoj meri će odlučivati Savet ministara EU, Stejt department, Svetska banka i MMF.
