Medu novoimenovanim ambasadorima SRJ posle oktobarskih promena 2000. dve osobe se izdvajaju po necemu što je stvarni izuzetak u jugoslovenskoj diplomatiji otkako postoji država sa takvim nazivom. Profesor dr Dragoljub Popovic, diplomata broj jedan u Švajcarskoj, i dr Krinka Vidakovic-Petrov, koja predvodi naš diplomatski tim u Izrćlu, prvi su ambasadori iz – dijaspore. I dok je ambasador Popovic nastavio da živi u istoj zemlji, ali sada sa novim državnim zaduženjem, ambasadorka Vidakovic-Petrov došla je na službu posle više od decenije provedene u SAD.
Ova kadrovska zanimljivost, iz inace uvek provokativnog kandidatskog personalnog menija Saveznog ministarstva spoljnih poslova, leže kao svojevrsni „šlag na tortu“ na sve ucestalije polemike o stepenu uticaja našeg iseljeništva na izbor ambasadora u pojedinim zemljama. Povod za to su najmanje dva konkretna dogadaja. Jedan je kandidovanje, ali i neostvareno imenovanje Stojana Cerovica, novinara „Vremena“, za ambasadora u Vašingtonu, zbog javno izrecenog suprotstavljanja tamošnje srpske dijaspore, a drugo neproverena izjava šefa jugoslovenske diplomatije prema kojoj ljudi iz dijaspore ne mogu biti ambasadori SRJ, vec mogu imati samo „volonterske pozicije“.
Kako se imenuju ambasadori
– Ko ce biti ambasador, odlucuju nadležni organi. Po sporazumu DOS-a i koalicije „Za Jugoslaviju“, koji to reguliše na partijskom nivou, odredeno je koliko ambasadora daje Srbija, a koliko Crna Gora. Što se tice Srbije, kada DOS kandiduje svoje ljude, iza toga sledi odgovarajuca državna procedura preko SMIP-a, Savezne vlade i predsednika SRJ. Kada se okonca ta procedura, onda se traži agreman od države u koju se šalje ambasador – objašnjava preciznu partijsko-državnu proceduru pomocnik saveznog ministra spoljnih poslova Milan Kljajevic. On je zadužen za dijasporu i na celu je istoimenog sektora u zdanju u Ulici kneza Miloša, pa je kao takav pravi sagovornik za pitanja koja vec duže vreme kolaju javnošcu, cekajuci na odgovor.
Dobri poznavaoci odnosa u domacoj diplomatiji skrecu pažnju da se oba slucaja koja pominjemo kao povod aktiviraju upravo u danima kada se ocekuje da Savezna vlada prvi put u istoriji donese odluku o personalnom sastavu – po 11 ljudi odavde i iz rasejanja – prve zvanicne državne institucije koja ce se baviti dijasporom i maticom i koja treba da najavi i organizuje bitno drugaciji ambijent i pravila ponašanja u saradnji sunarodnika s obe strane granice.
– Ucešce dijaspore u rešavanju ovih i drugih pitanja bice znacajnije i legitimnije kada se reši pitanje državljanstva onako kako je to ucinio citav demokratski svet i kada se precizira tehnika koja obezbeduje ostvarenje prava glasa dijaspore – veli Kljajevic, ciji angažman upravo na ovim pitanjima prevazilazi uobicajeni profesionalizam i granici se sa strašcu.
Insistiranje na „slucaju Cerovic“, kome je, uzgred receno, deo americkih Srba uskratio poverenje najviše zbog njegovog navodnog antisrpskog stava i angažmana u proteklim cemernim vremenima, posebno za vreme bombardovanja, pojavljuje se kao ilustracija prakticno prevelikog i nacionalno ekstremnog uticaja dijaspore na one koji potpisuju ambasadorske odlaske u svet.
– Dogada se i da vec imenovanog ambasadora dijaspora osporava i kritikuje. Po pravilu, takvi sudovi nemaju neku legitimnu snagu da s pravom osporavaju ili smenjuju ambasadora. Ali, dobronamerni glas iz dijaspore obavezuje one koji odlucuju u državi da o tome vode racuna, jer to može da utice da dodemo do kvalitetnijih i boljih rešenja kad je rec o konzulima i ambasadorima – objašnjava naš sagovornik.
Ovim recima je na posredan nacin potvrdena i informacija iz „Politikinog“ izvora bliskog vrhu jugoslovenske države, prema kojoj je predsednik Koštunica uvažio primedbe iz Amerike kad je rec o imenovanju Cerovica. Prema ovlašcenjima šefa države i ustanovljenoj proceduri ništa neobicno i vredno posebne pažnje, smatra neimenovani izvor.
Bez euforije i dramatizovanja
Podsecanjem na navodnu Svilanovicevu izjavu još iz oktobra, za koju nisu sigurni da baš tako glasi, predstavnici srpske dijaspore sa americkog kontinenta podastrli su sebi zgodan šlagvort za tvrdnju suprotnu prethodnoj, koja „eksploatiše“ slucaj nesudenog ambasadora Cerovica, da bi se pokazalo kako se ništa nije primenilo i kako je takva politika „produženje zaostavštine titoisticke prošlosti i Miloševicevog režima“. Jednom recju, kako je uticaj dijaspore – nikakav.
Tim povodom, iz Kongresa srpskog ujedinjenja, krovne organizacije Srba u Americi, šefu jugoslovenske diplomatije odaslato je pismo sa zahtevom da se razjasni stav Vlade SRJ o tom pitanju.
– I ovde i u dijaspori Srbi bi hteli sve preko noci. Ipak, teško je ne videti promenu koja se dogodila, a za šta je ilustracija i imenovanje dva ambasadora iz dijaspore. Bice to dobri ambasadori i korisno je što smo tako nešto vec uradili. Jer, nije bitno ko je gde, nego šta ko ume da radi i koliko može da doprinese našem ukupnom državnom i nacionalnom cilju. O njima danas mi više ne možemo govoriti kao o pripadnicima dijaspore – cim su postali ambasadori, oni to više nisu. Važnije od toga je što je konacno otvoren proces naše medusobne saradnje posle više godina kada je medu nama bio „kineski zid“. Pri tome nam ne treba da cinimo ništa dramaticno i euforicno, jer efekti toga mogu da budu samo negativni, a to je najmanje što nam je potrebno u ovom trenutku – „spušta loptu“ u odnosu na uzavrele rasprave Kljajevic.
On podseca da je angažovanje ljudi iz rasejanja i u drugim oblastima, a ne samo u diplomatiji, opredeljenje koje se teško može argumentovano osporiti, barem kad je rec o pocetnim koracima koji se cine u ovom pravcu.
