Imao je samo 21 godinu kada se voz sa još 18 njegovih sunarodnika zaustavio u Ofenbahu na Majni. Bio je mašinbravar, ali u ofenbaškoj livnici „Roland“ tada su tražili varioce.
Devetnćstoro mladih, zdravih i snažnih mladica iz Bosne tog davnog dana 1971. stiglo je u Nemacku na taj poziv. Posle tri meseca sedamnćstorica nisu zadovoljila, dobili su otkaze i vraceni kucama. Izuzetno teške uslove rada izdržali su samo Mirko Bojanic, naš sagovornik i još jedan. Danas oni cine korpus od više stotina hiljada naših ljudi, „gastarbajtera“ u Nemackoj, cija je prica slicna kao jaje jajetu.
– Bio sam mlad, snažan i motivisan. Došao sam na godinu-dve da zaradim za porodicnu kucu. Radio sam i po šesnćst sati dnevno, nisam se plašio ni libio bilo kog posla, jer mi je cilj bio da što pre zaradim što više novca i vratim se u rodnu Krupu na Vrbasu. Ali vic i jeste u tome da je mogucnost zarade takva da te goni da radiš gotovo danonocno i opet uvek fali još maloda bi se svrha ispunila. Od konobara do poslovode
Kao na udici, taj cilj s kojim se krenulo neprestano se izmicao i tako, mesec za mesecom, poput najveceg broja onih koji su tih sedamdesetih godina trbuhom za kruhom došli u Nemacku, i Mirko Bojanic je vec napunio 31. godinu rada i boravka u Ofenbahu na Majni. Onom istom gde su se, u maglovito jutro, kao da je bilo juce, njih devetnćstorica iskrcali iz voza u nepoznato.
– Šest meseci sam radio u livnici „Roland“, a onda cetiri godine u drugoj firmi kao varilac. Ta firma je propala, pa sam dve godine vozio kamion za jednu pekaru u Ofenbahu. Vikendom, da ne dangubim, bio sam konobar u gostioni. Zatim sam dve godine dopunski na jednoj pumpi na autoputu prodavao gorivo. Na gradevini sam se obreo 1976. kao pomocni radnik. Brzo sam naucio i složenije poslove i posle cetiri-pet godina postao predradnik.
Pioniri
Kada su tih sedamdesetih godina prošlog veka naši „gastarbajteri“ poceli da dolaze u Nemacku, u njoj nije bilo nikog svog, nikog ko ce da saceka i pomogne. Oni su bili pioniri koji ce krciti put drugima koji do današnjih dana ovde stižu u potrazi za boljitkom. – Bilo je to neopisivo teško vreme, ali meni je od svega najteže bilo nepoznavanje jezika. Kako sam po citav dan radio duple smene, jedino vreme za ucenje bilo je uz obroke. Tako sam doruckovao i rucao uz udžbenik nemackog jezika. Zadovoljan sam kako danas vladam njime, jer mi ni na sudu nije potreban tumac – kaže Mirko i dodaje da je u pocetku bilo teško i zbog nedostatka društva.
Poslednjih petnćstak godina sam poslovoda – sabira kroz secanje svoju poslovnu biografiju Mirko Bojanic i odmah nas uverava da se ona gotovo poklapa sa životnom koju je ispunjavao rad, rad i opet rad, u više smena, da se ne dangubi, da se sakupi uštedevina i što pre vrati.
Nije u stanju da precizira momenat kada se i kako izgubio pocetni motiv, a on se našao na vrtešci bez jasnog smisla i kraja, koja je sama sebi svrha, jer je sve postalo puka navika.
– U pocetku sam radio i po 330 sati mesecno, što je duplo radno vreme. Za pet godina sam napravio kucu na roditeljskom imanju, položio vozacki ispit i kupio auto. Tu kucu sam onda dao bratu, a sebi izgradio još dve u Banjaluci… Vecina nas je napravila velike kuce u otadžbini i to je naša velika greška! Jer, isto živi i onaj što ima malu kucu kao i onaj u velikoj – tvrdi danas Mirko Bojanic, i dodaje da je „sve bilo mnogo teško i naporno“.
To, kako kaže, „i jeste i nije vredelo“.
– Tacno je da sam nešto stekao, ali trud i rad uloženi u to su mnogo veci nego što se da videti. Sa iskustvom koje nosim, nikome ne bih preporucio da ide u pecalbu, niti bih ja, da može sve da se ponovi, otišao sa svoga praga. Cak ni u ovoj teškoj situaciji u našoj zemlji. Puno sam zaradio i stekao, ali moglo je i dole da se radi i zaradi da je bila bolja organizacija.
Lakše u Nemackoj
Danas Mirko Bojanic ne mora više naporno da radi, ali je tako navikao, „istreniran sam“, kaže, pa i dalje radi puno radno vreme. Kada je pre trideset i jednu godinu, putem Biroa za rad, krenuo u Nemacku kao gost-radnik, kako bi na rodnom imanju stekao svoju kucicu-slobodicu, nije mogao ni da sanja da ce plan dvostruko prebaciti, a još manje da ce vremenom svrha izgubiti svoj smisao. Dve velelepne porodicne kuce u Banjaluci samo ce povremeno videti svoga vlasnika. U Nemackoj Mirko i njegova supruga nemaju nekretnine, stanuju pod kiriju, ali su odlucili da tu definitivno ostanu.
Žal za propuštenim praznicima
– Za sve ove godine gotovo da se nisam odmarao. Proputovao sam celu Evropu, ali svaki odmor sam godinama koristio da radim, dok nisam izgradio sve te kuce. Nisam više od pet puta bio za Božic kod kuce, mnogo puta sam ovde radio i na krsnu slavu. Žao mi je svih tih propuštenih praznika – kao kajanje izgovara i tiho još kaže: – Sve je nekako brzo prošlo.
– Ovde lakše i bolje funkcionišem, znam svoja prava, propise, red po kome se živi. Svi moji prijatelji su ovde, tamo je preostao tek po koji rodak – ne bez sete rezimira Mirko Bojanic, dok vodimo ovaj razgovor u Klubu „Jugoslavija“ u Ofenbahu, gde je gotovo svakodnevni gost.
– U starosti covek ne može da stvara nova projateljstva. Ovde se svi u Klubu družimo i lepo nam je – govori više za sebe i ne bez tragova gorcine covek sa kojim se život nekako pošalio. I možda malo prevario ovog pedesetogodišnjaka koji pre trideset i jednu godinu, stupivši na peron stanice Offenbah am Main nije slutio da je stigao na slepi kolosek.
