Tamara Prošic, Klara Ambruš, Olga Vujevic, Tanja Petrovic, Ksenija Jankovic, Mira i Ana Jancic, Olivera Fitzgerald, LJiljana Stojanovska i Nataša Anicic, sve predvodene dirigentom nekadašnjeg poznatog sarajevskog orkestra „Kolegijum artistikum“ – Sanjom Drljacom, donele su novi, svež dah pesme i lepih nota u pomalo ucmao kulturni život Srba u Melburnu.
Ove devojke objedinjene pod imenom „Balkanski glasovi“ vec neko vreme na raznim multikulturalnim festivalima dostojno prezentuju našu staru narodnu muziku, predstavljajuci nas i našu kulturu u svetlu kakvo, verujemo, i zaslužujemo.
Ženski hor „Balkanski glasovi“ 9. februara ce proslaviti svoj drugi rodendan. Otkud ideja o njegovom osnivanju, pitali smo dirigenta Sanju Drljacu.
– Pošto naši muževi i momci imaju svakog cetvrtka ‘slobodno’ vece, nas nekoliko je odlucilo da spoji ugodno s korisnim, te da uz kaficu i druženje pomalo i zapevamo. Prvo je, medutim, trebalo da se obezbedi mesto, gde bismo sesastajale i vežbale, pa nam je, nakon što je CŠO Sveta trojica u Bransviku odbila da nam izda svoju salu, Klara Ambruš, inace profesor klavira, ponudila svoju – kucu. Na samom pocetku bilo nas je dvanćst, od cega pola profesionalnih muzicara, a vec pola godine probe održavamo u prostorijama koje sami placamo.
Polemike oko naziva
• Naziv hora „Balkanski glasovi“ izazvao je razlicite polemike u srpskoj zajednici. Kako ste došli do tog imena?
– Da, to je bilo poprilicno zanimljivo. Imali smo raznorazne predloge, od „Kolegijum artistikuma“, preko „Bisera“ i „Školjkica“, što je sve naravno bilo – neprihvatljivo. Onda smo, cini mi se na predlog Tamare Prošic, odlucile da ne budemo ni Bugarke, ni Grkinje, ni Italijanke, nego da se nazovemo jednostavno „Balkanski glasovi“, pa nek nas onda svrstaju gde hoce. Ovakva odluka u prvom trenutku nije naišla na odobravanje u delu naše zajednice, iako je na našem repertoaru upravo – srpska muzika, ali se svugde drugde pokazala ispravnom, jer su se svi interesovali ko smo i odakle dolazimo.
Pravi smisao na nastupima
Ksenija Jankovic smatra da su probe hora pravo osveženje tokom radne nedelje.
– Kad ugledam draga lica mojih prijatelja, pa još kada zapevamo, nema lepšeg nacina da se završi dan. Ovu muziku koju mi izvodimo necete cuti nigde u Melburnu, osim Mokranjceve liturgijske muzike, koja se peva po našim pravoslavnim hramovima. Tek na nastupima, kada vidimo reakcije ljudi na našu pesmu, ovo naše druženje dobija puni smisao i dimenziju – smatra Ksenija Jankovic.
• Prve probe pocele su, kako devojke kažu, žestokim tempom.
– Da, probe su pocele veoma ozbiljno, tim pre što se neke od nas profesionalno bave muzikom, pa su tako neke devojke i odustale, jer im je sve to bilo prenaporno. Na kraju nas je ostalo osam, što cini – oktet, ali sada nas je ponovo dvanćst i uvek smo otvoreni za devojke koje lepo pevaju.
• Prica se da je u planu i snimanje CD?
– Definitivno je u planu i snimanje CD, a u trecoj sedmici februara napravicemo koncert kod clanice hora Tanje Petrovic, gde cemo pevati 45 minuta. Pevacemo, u stvari, u Tanjinoj kuci, malo neobicno, ali ce to biti pravi koncert, pa ce se i ulaz naplacivati. Sve to zapravo radimo da bismo se približili ostvarenju ideje o snimanju CD.
Život uz pesmu
• Šta predstavljaju „Balkanski glasovi“?
– Hor je nastao sa namerom da pomalo leci nostalgiju za onim tamo što smo ostavili, a od te nostalgije prerastao je u nešto više i sad imamo vec neke druge ambicije sem lecenja tuge. Hor nam nudi priliku da se družimo, da pevamo – na odredenom nivou, kao i da predstavimo našu zajednicu na jedan drugaciji nacin nego obicno. Imenom hora smo želeli da dokažemo kako je Balkan zapravo jedan divan prostor, gde je izmešano mnogo razlicitih kultura, te kako mi možemo da interpretiramo svaku vrstu kulture i da smo otvoreni za sva ta kulturna prelivanja. Dakle, Balkan, kao jedna metafora mešanja, suocavanja i preplitanja razlicitih kultura, ciji smo mi verovatno – najbolji predstavnici – odgovara na pitanje Tamara Prošic.
Olgi Vujic, koja je, inace rodena na Novom Zelandu, ovaj hor nudi izvanrednu priliku da poboljša srpski jezik, upozna nove ljude i nauci nešto više o srpskoj muzici.
Tatjana Petrovic kaže da nakon dvadeset godina nepevanja u horu – sada opet ima priliku da uživa u horskoj pesmi.
Prvi nastup na festivalu „Vat“
– Najpre smo nastupili na multikulturalnom festivalu „Vat“, sa veoma jakim programom, gde smo pobrali mnoštvo simpatija. Tada su nas upamtili i ponovo pozvali na još jedan festival slicnog karaktera, a za godišnjicu „Vatovog“ festivala nastupili smo u Melbourne Tonjn Hall u Kolingvudu, gde su nas proglasili za najbolji ženski hor u gradu za prošlu godinu. Nedavno smo dobili poziv od Ferfild amfiteatra da 3. marta nastupimo na njihovom festivalu i mi cemo to i uciniti – kaže Sanja Drljaca.
– Poslednji put kad sam pevala u horu, pevala sam u horu moga tate, pa njega sad posebno raduje moja angažovanost u „Balkanskim glasovima“. Inace, uživam u druženju i pevanju sa ovim ljudima ovde, iako ne lecim nostalgiju. Strašno sam ponosna što smo nezavisne, što same odlucujemo gde cemo i kada nastupiti i želela bih da to ostane tako – istice Tanja Petrovic.
Ana Jancic oseca da pevanjem u ovom horu leci nostalgiju i sve ono što je izgubila odlaskom iz Jugoslavije, dok Klara Ambruš kaže da je sve u pocetku više licilo na – zabavu.
– Mislili smo da ce sve ovo biti jako jednostavno, odnosno – više druženja, manje pevanja, ali sa Sanjom to nije išlo baš tako lako. Bilo je to, ipak, više pevanja, nego druženja. Iako sam profesionalac, pevanje je i za mene bilo jako teško, jer se radi o horskom pevanju, što podrazumeva veliku skoncentrisanost. Repertoar je zaista bio zanimljiv i mislim da smo jako puno napredovali za ove dve godine – kaže Klara Ambruš.
U horu i Makedonka
Mirjana Jancic, koja je odrasla na Novom Zelandu, kaže da je želela da nauci više o srpskoj muzici, isticuci da je prikljucenje ovom horu za nju predstavljalo neku vrstu izazova i lecenja – nostalgije.
LJiljana Stojanovska iz Makedonije nedavno se prikljucila horu:
– Pošto se hor i zove „Balkanski glasovi“, ja sam se kao predstavnik Makedonije, eto, ukljucila u njega, najviše zato što volim pevanje i što sam pre takode pevala u horu.
Olivera Fitzgerald kaže da joj ovaj hor predstavlja druženje i najbolji vid – relaksacije.
– Ovde sam zbog muzike, druženja i kontakta sa našom pesmom – kaže ona.
Nataša Ancic kaže da se njeno prikljucenje ovom horu desilo sasvim prirodno i spontano:
– Ja sam, kao profesionalni muzicar, osetila da je jako važno da naša deca saznaju nešto više o našoj kulturi, bilo da je u pitanju muzicka, likovna ili neka treca umetnost. Tu sam, jer su ovde ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije i naravno, jer se radi o – muzici.
