Dva i po meseca posle sastanka narodnih prvaka u Orašcu i istorijske odluke o početku borbe protiv Turaka, ustanici su čvrsto držali Beograd u opsadi, uvereni da će na ovaj način ne samo oslabiti odbrambenu sposobnost janičara, nego da će podići svoj međunarodni ugled, s obzirom na to da je Beogradska tvrđava predstavljala jedan od najvećih strateških objekata u ovom delu Evrope. Ali, u opkoljenom Beogradu nisu bili samo janičari, nego i Turci verni sultanu, koji su se suprotstavljali odmetnicima – dahijama.
Pod pritiskom dahija, koji nisu mogli da slome opsadu, Turci lojalni Porti obratili su se austrijskom generalu Genejnu s molbom da on posreduje kod srpskih ustanika da se sklopi mir, jer je stanje u opkoljenom Beogradu već postalo neizdržljivo – zbog nedostatka hrane, ogreva i drugih potrepština.
General Genejn se odazvao ovoj molbi i uputio poziv Karađorđu da dođe u Zemun, na pregovore sa turskim predstavnicima radi dogovora o uslovima za prestanak neprijateljstva.
Znajućida pregovori sa Turcima – uz posredovanje predstavnika austrijske države koja nije bila bogznakako blagonaklona prema ustanicima – mogu da imaju krupne političke posledice, Karađorđe pozva sve ustaničke vođe da se okupe u Ostružnici kraj Beograda – da se svi zajedno, kao što su to odlučili o ustanku, dogovore i o stavovima koje treba zastupati na sastanku u Zemunu.
Izneverena očekivanja
Ustaničke vođe, a i sam Karađorđe, bili su svesni da je za njihovu uspešnu borbu protiv još uvek moćnog Otomanskog carstva potrebna međunarodna podrška. Zato su se samo mesec dana posle istorijske odluke u Orašcu, obratili svom prvom susedu – Austriji. Nade srpskih ustanika da će ova hrišćanska carevina pomoći njihovu borbu protiv Turske, koja je bila oličenje islamske civilizacije, nisu se ostvarile, jer je Austrija u to vreme bila iscrpljena ranijim ratovima i po svaku cenu želela da održi kakav-takav mir s Portom.
Osim toga, Habzburškoj monarhiji je, sa stanovišta njenih dugoročnih interesa, više odgovaralo da Srbi ostanu pod Turskom nego da stvore samostalnu državu.
Najviđenije srpske starešine okupile su se u Ostružnici na Uskrs 6. maja 1804. godine. Pored Karađorđa tu su bili Stanoje Glavaš, Tanasko Rajić, Vasa čarapić, prota Mateja Nenadović, Milan Obrenović, polubrat potonjeg srpskog kneza Miloša Obrenovića, Janko Katić, Teodosije Marićević, Mladen Milovanović i drugi. Ovaj sastanak, kako su utvrdili istoričari, predstavljao je, u stvari, prvu skupštinu Karađorđeve Srbije, pa je razumljivo što ostružnički skup zauzima posebno mesto u našoj istoriografiji.
Ustaničke vođe, ohrabrene nizom do tada postignutih pobeda, u Ostružnici su postavile devet uslova koje je trebalo da Turci ispune ako žele da sklope mir sa Srbima. Za vođu delegacije izabran je Karađorđe. I u ovoj prilici treba naglasiti da mnogi istoričari smatraju da zahtevi formulisani na ostružničkom skupu predstavljaju prvi srpski nacionalni program i da zato imaju veliki istorijski značaj.
Među ustaničkim zahtevima bili su i ovi:
kneževska samouprava za srpski narod,
sloboda ličnosti, trgovine i veroispovesti,
pravo da srpski vrhovni knez sa turskim vezirom pretresa sva pitanja koja se tiču odnosa između Turaka i Srba,
amnestija okrivljenih i osumnjičenih za navodno počinjena krivična dela.
Jedan od ultimativnih srpskih uslova odnosio se na dahije: „Srpski ustanici neće se primiriti dok se ne uklone sa ovoga sveta četiri dahije.“ To su bili najveći krvnici srpskog naroda – Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić aga.
General Genejn, koji je 10. maja 1804. godine otvorio skup u Zemunu, lepo je dočekao Karađorđa. Srpski vožd se tom prilikom prvi put pojavio pred međunarodnom javnošću i to je izazvalo veliko interesovanje i kod turskih i kod austrijskih pregovarača. Prota Mateja, član srpske delegacije, ovako opisuje reagovanje jednog turskog predstavnika:
„Jedan od Turaka reče: ‘Je li to Crni đorđe’, a Karađorđe odgovori: Turcima sam crn, a još ću im crnji biti ako poživim.“
Prota Mateja ovako opisuje atmosferu na Zemunskoj konferenciji:
„Sedi general s leve strane i oficira dosta u redu. Sede Turci, oko 10, 12 njih, s desne strane. Dadoše nama trojici u začelju tri stolice. A Antonije Pljakić, kao što sam mu usput kazao, stane s dugom puškom iza Crnoga đorđa, a bio je naočit i obučen u najlepšim haljinama.“
Kao što je poznato Turci su na ovoj konferenciji odbili većinu srpskih predloga, među kojima i zahtev za proterivanje janičara iz Beogradskog pašaluka, tako da je ovaj međunarodni skup, kako se to kaže u savremenom žargonu, završen diplomatskim fijaskom.
Zemunska konferencija je, međutim, za Srbe predstavljala uspeh, jer su se prvi put ustanički predstavnici pojavili pred međunarodnom javnošću, koja je od njih mogla da sazna koji su srpski zahtevi i da se uveri da Prvi srpski ustanak nije lokalna pobuna, nego nacionalna revolucija.
