Srbija je, kao što znate, na prodaju; ako imate para možete da pazarite šta vam je po volji, sve zavisi od količine novca. Kako sada stvari stoje već kroz dve, tri godine ova mučena i napaćena zemlja biće vlasništvo desetak krupnih i još toliko „sitnijih“ vlasnika. Svi ostali biće sirotinja, raja, najamnici čiji će životi zavisiti od procene radne sposobnosti istih, odnosno, od dobre volje poslodavaca.
Pre neki dan za 13 miliona evra prodat je hotel „Splendid“, čuveni ugostiteljski objekat u strogom centru Beograda. Zapomaganje bivših vlasnika, potomaka „neprijatelja naroda“, da je to njihova imovina, nije pomoglo. Novi vlasnik „Splendida“ zove se Veselin Rutović, mlad čovek, sa severa Crne Gore. On je već, a to moja malenkost nije znala, vlasnik brojnih firmi po Srbiji, uključujući i lanac ugostiteljskih objekata „Tri grozda“, što praktično znači da samo u Beogradu poseduje kultne restorane: „Pod lipom“, Trandafilović“, „Orač“, „Košuta“… od kojih se neki prostiru i na preko hiljadu kvadratnih metara prostora.
Istovremeno traje proces privatizacije Industrije motora i traktora (IMT) na Novom Beogradu, gde najveće šanse ima Filip Cepter, odnosno, Milan Janković, kako mu dadoše ime prilikom rođenja. NJega, pretpostavljam znate, po firmi „Zepter“ koju je stvorio i čiji je vlasnik. Kako mu je to pošlo za rukom, nevažno je, bar ovoga puta. Manje je bitno i zbog čega Janković, poznat po proizvodnji posuđa, hoće da kupi fabriku traktora.
Nešto drugo je meni zapelo za oko; u toj utakmici za IMT učestvovao je i izvesni Goran Novaković koji je, pazite sada, za istu fabriku, ponudio 100 miliona evra. Ko je Novaković? Taj je u Vladi Srbije, za vreme pokojnog Zorana đinđića bio ministar za energetiku.
Nemam ja ništa ni protiv Rutovića ni protiv Novakovića; za ovog prvog čuo sam tek pre nekoliko dana, a Novakovića pamtim po savršenoj figuri i bujnoj crnoj kosi. To je jedini trag koji je ostavio u spomenutoj vladi. Za Srbiju nije uradio ništa a da li je uradio za sebe… procenite.
Želim samo da se zapitam, kao što, siguran sam, i vi pitate; otkuda njima tolike pare?
Proces privatizacije u Srbiji prilazi kraju na način koji će, bićete svedoci, ostati upamćen po enormnim pljačkama tzv. društvene imovine. To je proces koji će okončati stvaranjem nove srpske elite koju niko nikada nije upitao kako je došla do kapitala.
Nastranu moje lično neslaganje s prodajom svega što u Srbiji može da se proda, uključujući i izvore vode („Knjaz Miloš“, na primer) ali zdrav razum nalaže da se onoga ko, uzmimo, ima samo 35 godina života iza sebe, upita otkuda mu 20 miliona u kešu da kupi neki hotel ili preduzeće koje, to je posebna priča, vredi deset puta više. Ili, kakav je to zakon koji dozvoljava bivšim visokim funkcionerima vlasti da kupuju po državi kojoj su, do pre neku godinu, svojim angažovanjem u vladi iste trebali da trasiraju lepšu budućnost?
Kako sve ovo može da se odrazi na budućnost Srbije? Katastrofalno. Srbija će u najveća iskušenja ući tek onda kada se rasprodaju sva državna preduzeća, svi veliki sistemi, i kada država potroši novac od tih prodaja. A onda… neka nam je bog u pomoći.
