Eto šta ti je život, mislio je viši fizioterapeut Siniša Lazarević, skrušeno izlazeći iz ljubinjskog groblja posle očeve sahrane. – Ni sanjati nije mogao moj otac Zdravko da će mu ovđe, na hercegovačkom jugu, biti posljednje počivalište! Ali čovjek malo toga može da predvidi – veli Siniša nekoliko dana kasnije, dok razgovaramo u kafani kod stoletnih ljubinjskih kestenova.
– Ja sam, na primjer, slučajno izbjegao prošli rat. Rođen sam u Zenici. U Sarajevu sam završio Višu fizioterapeutsku školu i taj mi je grad ostao značajan samo po tome što sam upoznao buduću suprugu Anđu Likić, LJubinjku. Oženio sam se, radio u Zenici, tu nam se rodila kćerka Tijana. I onda vidim oglas na zeničkom Birou za zapošljavanje da NJemci traže medicinsko osoblje. Zagolicala me davna želja da isprobam zapadni stil života, da se u njemu okušam, i prijavim se.
Ukradeni grad
Tokom ratnih godina bračni par Lazarević je iz Nemačke donosio lekove Crvenom krstu u LJubinju i Belom Manastiru, ali uočavamo da Siniša više ne pominje rodni grad. „Zenice moje mladosti više nema. Svi su se raselili, svi su nekud otišli, od Evrope, Australije do Amerike… Nemam tamo više nikoga! A, eto ma kako tužno, tako je…“, kaže Siniša.
– Bila je to 1991. godina. Stignem na Kliniku Ludvigzburg kod Štutgarta, prihvatim posao medicinskog tehničara i evo, tu sam i dan-danas. Anđa je stigla mjesec dana kasnije. U početku nije radila, a onda se zaposlila kao viši fizioterapeut na istoj klinici. Kada bih vam sad govorio da sam znao da će u BiH izbiti rat, pa na vrijeme predvidio, lagao bih. Otišli smo zbog posla, a ispalo je, eto srećno po nas.
Sinišini roditelji, majka Anđa, rodom iz Kalenderovaca kod Dervente i otac Zdravko, rodom iz Gornje Paklenice kod Doboja izbegli su iz Zenice, ratne 1993. – prvo u Borovo Selo, potom u Karanac kod Belog Manastira gde su proveli dve godine.
Kućni prijatelji
– Družimo se s našim ljudima iz Doboja, Kragujevca, sa Srbima iz Primoštena – baš ti iz Primoštena Mladenka i Mile Tomasović su nam i kućni prijatelji. Tamo su nam i kumovi iz Foče – Milenka i Dragoljub Škobo, oni žive u Štutgartu – pričaju Lazarevići.
– U međuvremenu, mi smo u NJemačkoj sakupili nešto novca i kupili im apartman od 36 kvadrata u Budvi. Preselili su se 1996. godine. Ispočetka im je bilo lijepo, ali kako su godine odmicale žalili bi se da je Budva suviše bučna za njih, hoće neko mirnije mjesto. I onda se dogovorimo: prodamo apartman, a u LJubinju, u novoj zgradi, kupimo stan od 56 kvadrata. Bili su zadovoljni, gradić miran, tih, a nadasve tu su im i prijatelji – otac i majka moje supruge Anđe. I nama lakše kad bismo ih posjećivali iz NJemačke. Ali, nažalost sreća ne potraja dugo, otac je umro u februaru.
Ma koliko žalio za ocem, pa i majkom, kojoj će posebno prvih meseci biti teško samoj u stanu, Siniša je sa suprugom posle nekoliko dana morao nazad u Ludvigzburg, grad sa stotinak hiljada stanovnika, nedaleko od Štutgarta. Na pitanje kako im je tamo, kaže:
– Iskreno, solidno. Imamo stan od 92 kvadrata, od klinike na kojoj radimo i za koji plaćamo kiriju. Kćerka Tijana, inače rođena u Zenici, gimnazijalka je, a sin Aleksandar je učenik drugog razreda osnovne škole. Ali nostalgije ipak ima. Deca se sigurno neće vratiti u bivšu otadžbinu. A moja i Anđina želja bi bila da jednom kad odemo u penziju živimo malo ovđe, malo tamo. Volimo i Hercegovinu i NJemačku.
