Nikola Ivanović je delegaciju HEP-a koju su sačinjavali koordinator programa za reelektrifikaciju Branko Jurišić, direktor sektora za imovinu Krešimir Ugarković i direktor HEP ODS Elektre Križ Željko Sokodić proveo kroz navedena sela u kojima su zajedno pregledali ranije planirane trase dalekovoda i proverili stanje na terenu.
Razgovarali su sa tamošnjim stanovništvom i poljoprivrednicima koji su jednoglasno istakli potrebu za reelektrifikacijm i naglasili da bi u selima pod Psunjom živelo i više ljudi kada bi ovaj veliki problem bio rešen.
– Zbog velike količine zemljišta i mogućnosti za razvoj porodičnih poljoprivrednih gazdinstava, ali i zbog rešavanja obaveza države prema povratnicima osiguravanjem elementarnih uslova za život ovo je za Pakrac veoma važno pitanje i treba ga konačno rešiti – istakao je nakon posete selima sa predstavnicima HEP ODS-a zamenik pakračke gradonačelnice Nikola Ivanović.
Nakon obilaska terena dogovoreno je da se u najkraćem roku pristupi izradi projektn..
Ovaj zaselak meštani zovu po prezimenu njegovih negdašnjih stanovnika, koji su u ovaj kraj došli pre više od tri stotine godine iz Glamoča, tačnije 1689. godine, kako je to pre stotinu godina zapisao sveštenik Sava Nakićenović, u svojoj nedovršenoj knjizi „Kninska Krajina“, gde stoji – „Popovići, 48 kuća, došli iz Glamoča 1689, slave Nikoljdan. Iz ovog plemena je sveštenik bio, koji je sa Glamočanima i arambašom Prijićem Radovanom ovo selo naselio. Sve do naših dana biskupijski parosi bili su iz ovog bratstva“.
Pleme Popovića verovatno se naselilo na mestu gde je i pre njihovog dolaska postojalo naselje jer je u blizini živeo starosedelački rod Bukarovića. Kako se tu nalazi i izvor pitke vode, a plodna polja u podnožju natapa reka Kosovčica, sasvim je izvesno da tu postoji kontinuitet života od nekoliko vekova.
Kada su došli iz Glamoča, Popovići su naselili Biskupiju, sagradili kamene kuće i obrađavali plodnu zemlju u polju, ali i čuvali stada na Polači, gde su imali svoje takozvane ..
Iako je crkva u Dalmaciji još od apostolskih vremena, Eparhija dalmatinska je znatno mlađeg datuma. Središte duhovnog života Dalmacije je manastir Krka sagrađen 1345. godine, trudom i ljubavlju Jelene Šubić, sestre cara Dušana. Iz 14. veka su i manastiri Krupa i Dragović.
Manastir Krka smešten je tri i po kilometra istočno od Kistanja, u kanjonu reke Krke, nazvan po reci koja pored njega protiče. Ovaj drevni manastir podigla je srpska princeza Jelena, sestra cara Dušana, udata za hrvatskog kneza Mladena II Šubića, posvetivši ga Sv. Arhanđelu Mihailu. Bilo je to 1350. godine.
Predanje kaže da su manastir na današnjem mestu osnovali monasi prispeli iz Svete zemlje i to iz manastira Sv. arhistratiga Mihaila, kojeg je tamo podigao kralj Milutin. Njih je na to nagovorio ispovednik princeze Jelene, monah Ruvim.
Manastir Krka, kao i većina pravoslavnih svetinja, bio je izložen stradanju, pokazujući time nepokolebivost istinskog puta pravoslavne crkve, saglasno rečima Hristovim, upućenih hr..
Pored usvojenih izveštaja o radu, usvojen je i finansijski izveštaj i izveštaj o radu Srpskog kulturnog centra čiji je ZVO osnivač. Predsednik ZVO-a Srđan Jeremić osvrnuo se uoči skupštine na rad institucije na čijem je čelu od sredine prošle godine.
– Od momenta kada sam izabran za predsednika ove institucije održao sam veliki broj sastanaka pokušavajući da obezbedim što više sredstava za nesmetan rad ZVO-a u ovoj godini. Iz državnog budžeta dobili smo više sredstava nego prošle godine, više sredstava odredio nam je i Savet za nacionalne manjine, a i jedinice lokalne samouprave su povećale svoje dotacije. U finansiranje ZVO-a uključile su se i opštine iz severne Dalmacije, a i nekoliko opština sa hrvatskom većinom sa ovog našeg područja izdvojilo je takođe određena sredstva za naš rad. To su značajni iskoraci budući da ranijih godina toga nije bilo. Važno je reći da će naš rad finansijskim sredstvima u ovoj godini pratiti i obe županije na čijem prostoru delujemo – rekao je Jeremić.
..
Postavka se sastoji od dvadesetak skulptura i nekoliko zidnih objekata nastalih uglavnom od drveta i drugih materijala koje je Aleksandar Bjelovuk pronalazio na obali Dunava, a zatim ih obrađivao i uobličavao na svoj prepoznatljiv način. Odatle i naziv za ovu izložbu „Dunavski koralji“.
– Jasno je da je teško u eri HD rezolucije, nešto sirovo i neoprano, nešto sa ostacima peska i mulja, nešto garavo i nagorelo predstaviti kao estetsku vrednost i priču vrednu pažnje. Jasno je da je u vreme trodimenzionalnih bioskopa i virtuelne stvarnosti koja se igra sa ljudskim mozgom i u vreme gotovosti, besčulnosti i bezosećajnosti stvarati u likovnoj umetnosti. Na sreću, uvek se negde pojavi neka oaza gde malobrojni preostali ljubitelji umetnosti mogu pogledati ono što umetnik iznosi od svog rada – napisao je u letku štampanom za potrebe ove izložbe autor Aleksandar Bjelovuk.
Obraćajući se okupljenima na otvorenju izložbe on je naglasio da runirani materijal koji je sakupio podseća i povezuje sa ..
Proteklih dana ponovo smo u Hrvatskom saboru imali priliku da čujemo zajedljivu opasku jednog od zastupnika upućenu zastupnici SDSS-a Dragani Jeckov na račun jezika kojim govori nakon što je postavila svoje zastupničko pitanje. Ovaj put to je učinio Hrvoje Zekanović iz stranke Hrast. Zekanović je naravno samo jedan žir u Hrast-ovom lišću, odnosno stranke koja pretenduje da postavlja moralne okvire ne samo za pripadnike svoje partije nego i za sve druge.
U svom programu Hrast posebnu pažnju posvećuje srpskoj nacionalnoj manjini za koju tvrdi da ima više prava od svih ostalih. Toj stranci smetaju i tri sigurna mesta u Saboru za Srbe jer se, kako kažu, „pripadnici srpske manjine u velikom broju pojavljuju i na listama levo orijentisanih i često projugoslovenskih stranaka i na taj način ulaze u hrvatski parlament.“ Zato i ne čudi što je jezik kojim neko govori u Hrvatskom saboru pod posebnom lupom tih puritanaca.
Ali da vidimo koje su to srpske reči koje su Zekanovića isprovocirale da z..
Predstavljena knjiga je u stvari dopunjeno izdanje doktorske disertacije Biljane Stojić odbranjene na Filozofskom fakultetu u Beogradu 2015. godine. Objavljena je u izdanju Istorijskog instituta iz Beograda 2017. godine i bavi se Balkanskim ratovima iz ugla Francuske. Autorka je pregledavajući obimnu građu u Parizu, Beogradu, Bukureštu i Sofiji, kao i dokumenta francuskih diplomata iz tog perioda uspela da osvetli politiku jedne velike svetske sile u odnosu prema balkanskim državama u predvečerje Prvog svetskog rata koji će uslediti u godinama koje dolaze iza balkanskih ratova.
Vukovarska promocija bila je tek drugo predstavljanje ove knjige u javnosti, nakon što se o njoj razgovaralo krajem januara u beogradskoj Zadužbini Ilije Kolarca.
– Francuska je država koja možda nije direktno zainteresovana za balkanske ratove kao neke druge sile poput Rusije i Austrougarske. Ona je zainteresovana preko savezništva sa Rusijom sa kojom je u savezu od 1894. godine. Bavila sam se diplomatskim an..
U Dečijem pozorištu Branko Mihaljević po drugi put je održana manifestacija “Zaigrajmo zajedno”, još jedna u nizu koja neguje očuvanje srpske pesme i igre i folklornu tradiciju.
– Presrećan sam što imamo priliku da se predstavimo pred publikom u Osijeku i da mi iz udruženja pokažemo kakve kulturne manifestacije organizujemo, a to su pre svega one koje imaju za cilj da pokažu kako negujemo svoju tradiciju, kulturu i običaje srpske zajednice u Republici Hrvatskoj – istakao je predsednik udruženja “Čuvari srpskog identiteta” Dragan Todić.
Ovo je jedna od retkih srpskih manifestacija koja se održava u Osijeku, ali je kao takva izazvala pažnju malobrojnih Srba iz ovog grada.
– Prošle godine smo ovde održali jednu manifestaciju koja se lepo pokazala i koja je bila lepo prihvaćena kod ljudi zato smo i ove godine odlučili da nastavimo s tom manifestacijom da vidimo kakav će biti odaziv ljudi i da vidimo kakav će odjek imati – naglasio je Todić.
Manifestacija je održana zahvaljujući finansi..
U mestu Trpinja pre izgradnje sadašnjeg hrama Vaznesenja Gospodnjeg – Spasovdan, postojao je hram posvećen svetom velikomučeniku Georgiju koji je u istorijskim listinama prvi put zabeležen 1695. godine. Ova crkva 1733. godine bila je u ovakvom stanju: „Crkva, donji deo od kamena, a gornji od drveta, blatom oblepljena i išarana iznutra i spolja, pokrivena hrastovom šindrom. Porta ograđena koljem hrastovim te se noću zatvara. Osvetio je Nikanor krušedolski.“
Samo mesto prvi put se pominje 1329. godine. Ono je napušteno pre dolaska Turaka u prvoj polovini 16. veka, međutim oko 1536. godine ovde su se ponovo naselili Srbi iz Srbije. Krajem 17. veka Trpinju ponovo naseljavaju Srbi i to sa prostora Bosne, Mačve, Crne Gore, Hercegovine, Baranje i Bačke.
Godine 1732. ovde je zabeleženo 109 srpskih kuća, tridesetak godina kasnije broj kuća se popeo na 184, da bi 1905. godine u Trpinji bilo 352 srpske kuće sa 2.104 stanovnika.
Hram Vaznesenja Gospodnjeg izgrađen je sredinom 17. veka, a 3. sep..
Zamislite svet, svoj grad ili svoje selo kao mesto u kom raste samo jedna vrsta drveća, u čijim parkovima je posađena samo jedna vrsta cveća, na čijim njivama raste samo jedna poljoprivredna kultura. Zamislite mora i reke u kojima živi samo jedna vrsta riba.
Zamislite da postoji samo jedna vrsta voća. Zamislite da vetar duva uvek u istom pravcu, da se zemlja ne vrti oko sunca, ili da je svaki dan isti, da nema kiše i snega, da nema jutra, noći, zvezda ni meseca. Zamislite, sledom toga, da postoji samo jedno godišnje doba. Zamislite da je nebo uvek plavo, da nema oblaka i da njime leti samo jedna vrsta ptica.
Zamislite da u našem mikrokosmosu živi samo jedna vrsta insekata, da ne postoje pčele, mravi, pauci, leptiri, gusenice i bube nego samo komarci.
Zamislite društvo u kom svi nose istu odeću, iste košulje, pantalone, čarape i cipele, iste frizure. Zamislite decu koja sva imaju istu boju kose, očiju i kože. Zamislite da svi ljudi misle isto, govore istim jezikom, žive jednak broj g..