Proteklih dana ponovo smo u Hrvatskom saboru imali priliku da čujemo zajedljivu opasku jednog od zastupnika upućenu zastupnici SDSS-a Dragani Jeckov na račun jezika kojim govori nakon što je postavila svoje zastupničko pitanje. Ovaj put to je učinio Hrvoje Zekanović iz stranke Hrast. Zekanović je naravno samo jedan žir u Hrast-ovom lišću, odnosno stranke koja pretenduje da postavlja moralne okvire ne samo za pripadnike svoje partije nego i za sve druge.
U svom programu Hrast posebnu pažnju posvećuje srpskoj nacionalnoj manjini za koju tvrdi da ima više prava od svih ostalih. Toj stranci smetaju i tri sigurna mesta u Saboru za Srbe jer se, kako kažu, „pripadnici srpske manjine u velikom broju pojavljuju i na listama levo orijentisanih i često projugoslovenskih stranaka i na taj način ulaze u hrvatski parlament.“ Zato i ne čudi što je jezik kojim neko govori u Hrvatskom saboru pod posebnom lupom tih puritanaca.
Ali da vidimo koje su to srpske reči koje su Zekanovića isprovocirale da zastupnici Jeckov preporuči neki jezički kurs upozoravajući je na to da u Hrvatskom saboru treba da koristi hrvatski jezik. Pažljivim prebrojavanjem uspeo sam u njenom obraćanju da pronađem samo dve srpske reči („šta“ i „meseca“). Prvo je upitno-odnosna zamenica, a drugo je odrednica za vreme.
Ipak, sumnjam da su Zekanoviću zasmetale te dve reči. Zasmetala mu je zapravo samo jedna, i to potpuno strana reč, ni hrvatska ni srpska – ratifikovati.
Ratifikovati dolazi od latinske reči ratificare i znači potvrditi, odobriti, saglasiti se. U Vujaklijinom rečniku stranih reči u upotrebi su obe varijante izgovora ove reči, ratifikovati i ratificirati. Dakle, na svakom pojedincu je da odabere izraz koji mu najbolje odgovara i pri tom je potpuno nebitno koju od te dve reči je upotrebio.
Ako već nekoga i ispravljaju jezički čistunci poput Zekanovića trebali bi i sami da koriste domaće, hrvatske reči, a ne latinske.
A šta tek reći na njegovo No hard feelings? Baš hrvatski, zar ne?
Da je Zekanovićev hrvatski jezik daleko od reprezentativnog on je vrlo lepo i demonstrirao. Sve su zabeležile i kamere pa je ovo što ovde pišem lako proveriti.
Na primer, ni jednu jedinu reč u kojoj se javlja slovo „Č“ Zekanović nije rekao kako treba. Umesto tečaj rekao je tećaj, umesto počeo rekao je poćeo, umesto znači – znaći, umesto čisto – ćisto, umesto ključno – kljućno, umesto čega – rekao je ćega.
Odakle mu onda pravo da se tako s visoka obraća svojoj koleginici u saborskim klupama. Zbog čega ljudi imaju potrebu da drugima drže lekcije o potpuno nebitnim stvarima? Da li je greh zastupnice Jeckov zaista toliko velik da na njega treba reagovati i je li to uopšte greh? Hoće li Hrvatska biti manje država i manje hrvatska ako u njenom parlamentu neko upotrebi i po koju srpsku reč? Da li tri „srpske“ reči koje je Dragana Jeckov tog dana upotrebila u Saboru mogu od hrvatskog napraviti srpski parlament? Da li je Zekanovićeva usporedba srpskog sa romskim i italijanskim jezikom na mestu?
Pa nije valjda srpski jezik Hrvatima nerazumljiv jednako kao romski i italijanski!
Sve su to pitanja na koja je odgovor više nego jasan.
U spisu „Nelagoda u kulturi“ Zigmund Frojd narcizam malih razlika definisao je kao fenomen karakterističan za društva koja teritorijalno graniče jedna s drugima. Što je predmet nacionalne mržnje bliže nama, to je mržnja intenzivnija i učestalija.
Što nas od zamišljenog neprijatelja, koji se od nas gotovo ni u čemu ne razlikuje, deli prostorno manje rastojanje, to veću opasnost osećamo po sebe i zato smo skloniji i srazmerno žešćim reakcijama na „podsticaje“ koji nam odande dolaze. Ujedno to je i potreba koja služi da bi neko postigao osećaj vlastite jedinstvenosti pa kad tog osećaja nema ni u čem drugom onda se, kao u ovom primeru, pribegava lekcijama iz jezika koji je, hteo to neko da prizna ili ne, potpuno razumljiv i jednima i drugima bez obzira na to kako ga ko zove.
Dragana Jeckov dolazi iz sredine u kojoj je u komunikaciji među građanima ekavica uobičajena. Iako je ekavicu u toj sredini ranije, pre devedesetih godina prošlog veka, koristilo gotovo svo stanovništvo toga kraja, bez obzira na nacionalnu pripadnost, danas je ona u upotrebi uglavnom među Srbima. Srbi nisu oni koji su promenili svoj lokalni govor nego su to učinili pripadnici većinskog naroda i to zbog potrebe da se bar u nečemu razlikuju.
Kada je hrvatski parlament u pitanju u njemu takođe ima onih koji žive u drugim delovima Hrvatske i koji koriste druge dijalekte, pa tako i ekavicu, naročito kada su u pitanju zastupnici koji dolaze iz Zagorja.
Međutim, njima niko zbog toga ne prigovara. Čak je i predsednik Sabora Gordan Jandroković u obraćanju Zekanoviću nakon njegove „lekcije“ Dragani Jeckov upotrebio ekavski izraz „pretnja“ umesto „prijetnja“ ali Zekanović nije reagovao, ili ako hoćete, reagirao.
Ubeđen sam da Zekanoviću ekavica zastupnice Jeckov uopšte ne bi smetala kada bi ona bila Hrvatica ili recimo član neke od stranaka hrvatske desnice.
Ovakve provokacije naravno imaju imaju samo jedan cilj, a to je da kod pripadnika manjina izazovu nelagodu i nesigurnost i da ih ućutkaju pa je na njih najbolje i ne obraćati pažnju. Zato je osmeh zastupnice Jeckov najbolji odgovor na te besmislene primedbe jer pametan čovek ne samo da ne odgovara na gluposti nego ih i ne sluša.
The post Tećaj ćistog hrvatskog jezika appeared first on srbi hr.
