Otkad se pojavio na političkoj sceni Rade Leskovac, Srbin iz Vukovara, svojim delovanjem i medijskim nastupima neprestano izaziva pažnju javnosti sa obe strane državne granice. Zbog njegovog nedavnog gostovanja u TV emisiji „Noćna mora“, ugledni hrvatski novinar Željko Malnar brutalno je pretučen metalnom šipkom. Ovaj incident bio je povod za naš razgovor sa liderom Partije podunavskih Srba.
• Kako objašnjavate činjenicu da ste, ko zna koji put, uzburkali hrvatsku javnost?
– Kao ozbiljan političar nemam potrebu da svojim političkim delovanjem i govorima podilazim najširoj javnosti. Dovoljno sam obrazovan, a ne fali mi ni talenta ni karaktera, da jasno artikulišem svoje i političke stavove Stranke podunavskih Srba čiji sam lider, a koji su oduvek i isključivo podrazumevali afirmisanje nacionalnih interesa mog, srpskog naroda.
• Uprkos tome, mnogi su Vas prozivali kao „dvostrukog igrača“, više u ličnom nego nacionalnom interesu?
– Istorija će suditi o nama, a „dvostruki igrači“ su oni koji to pričaju, iako znaju da sam od početka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, za razliku od urbanih Srba koji su asimilovani ili prognani iz svojih kuća, ostao na ratnom području. Posle neuspelog pokušaja da sa pokojnim Slavkom Dokmanovićem i Josipom Rajhl-Kirom hrvatske političare odgovorim od ratnih provokacija, shvatio sam da su Srbi ugroženi. Učinio sam sve da kao autohton i konstitutivan narod ostanu na ovim prostorima u zajedničkoj državi. Nismo uspeli, i tadašnja JNA morala je (po čl. 62 važećeg Ustava) da brani suverenitet i teritorijalni integritet države SFRJ od hrvatske secesije.
Istina je samo jedna
• Da li je Rade Leskovac hrabar čovek, ili je došlo vreme da svako može da kaže svoju istinu?
– Istina je samo jedna, i ja sam oduvek govorio samo istinu! Ne mislim da sam, zbog toga, hrabar čovek, ali sam siguran da je Bog milostiv! Sa drugima se, bar zasad, nekako nosim!
• Hrvati, a i neki Srbi, spočitavaju Vam da ste se najpre priklonili radikalnijoj politici lidera SRS-a dr Vojislava Šešelja, a onda izdali srpske interese i reterirali prema Tuđmanu!
– Istina je da sam najpre bio angažovan na stvaranju Vlade Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, u koju sam ušao kao zamenik ministra za informisanje. Mi nismo rušili Hrvatsku, već postojeću državu branili od jednostrane secesije. Kada su Srbi božićnim ustavom 1991. „izbrisani“ kao konstitutivan narod, mi smo shvatili da Tuđman Hrvatsku čisti od Srba. Vlada je u određenim potezima podržavala politiku Slobodana Miloševića, koju nisam cenio najboljom za ovdašnje Srbe, pa sam odlučio da sa Šešeljom, koga i danas cenim Srbinom i političarem kakvog Srbija još dugo neće imati, 1992. započeo osnivanje SRS po celoj Srpskoj Krajini. Iako sam na tom prostoru vodio solidnu politiku, u ponečemu sam se razilazio od Šešelja i odlučio da osnujem svoju stranku sa sedištem u Vukovaru. Tuđmanu i hrvatskoj antisrpskoj politici nikada se nisam „poklonio“, niti sam ikada izdao srpske interese.
• Ali ste se, kažu, 1998. poklonili poginulim braniteljima nezavisne države Hrvatske?!
– I ta priča dolazi iz iste „kujne“ za dezinformacije. Istina je da sam povodom dana kada su u Vukovaru prestale ratne aktivnosti, koji Srbi označavaju kao Dan oslobođenja, a Hrvati kao Dan pada Vukovara, 18. novembra 1998. položio venac na srpsko groblje, a dan kasnije, 19. novembra, na zajedničko groblje, zvano bugarsko. Ne vidim u tome ništa ponižavajuće za srpski narod u celini. Naprotiv, smatram to svojim dostojanstvenim, poštenim i iskrenim zalogom za zajedničku budućnost u Hrvatskoj.
• Drugim rečima, odričete svaku mogućnost „dila“ sa hrvatskom državom u političkom smislu?!
– Moja stranka ne učestvuje u lokalnoj samoupravi, niti sam ja kao njen lider poslanik u Saboru, što znači da ona deluje izvan svake vlasti. Zašto bi mene plaćala hrvatska država ako nisam deo vlasti i nemam nikakav uticaj? Uprkos tome, politički protivnici pokušavaju da me obeleže kao neku „službu“, i to baš oni koji su pobegli odavde umesto da su ostali na svojoj zemlji i sa svojim narodom. Ne odričem zauvek političku i svaku drugu saradnju sa Hrvatima, jer na to će nas naterati Evropska unija koja nas zajedno vidi u svom članstvu, shodno civilizacijskim i demokratskim standardima koji precizno definišu ljudska, građanska i politička prava svih građana, pa i Srba u Hrvatskoj. Ipak, jedno je sigurno! Nema nikakvog političkog „dila“ Srbina Radivoja Leskovca sa Hrvatima, sve dok mene i moj narod zovu agresorima, jer mi smo bili dve strane u tragičnom građanskom ratu.
Katarza treba svima
• Ima li Srbima života u Hrvatskoj, i pomaže li im Srbija da tamo opstanu?
– Imaju, jer u Vukovaru i danas 60 odsto Srba čini većinu. Ali, samo ako Hrvati ubrzo dođu do katarze i na vlast dovedu zdravu političku elitu, ako Evropa bude imala legalnu kontrolu nad celim ovim prostorom i ako srpski predstavnici ne budu prodane duše. Jer, sve dok se neko stidi ili boji da bude Srbin u Hrvatskoj, njemu tu nema života. A što se Srbije tiče, ona takođe treba katarzu, osvešćenje, i povratak sebi samoj. Svojim korenima i tradiciji. A katarze Srbima nema sve dok na njoj insistiraju Sonja Biserko i Nataša Kandić, ili dok predsednik Boris Tadić saopštava „sa Kosovom je gotovo“.
• Znači li to da predstavnici Srba u hrvatskoj vlasti ne rade u interesu onih koji su ih birali?
– Cenim da su srpski poslanici u Saboru samo „trojanski konji“. Naime, kao oficijelni predstavnici srpskog naroda u Hrvatskoj oni imaju upotrebnu vrednost u predizbornim kampanjama, kada se Srbima nude lažna obećanja. I tada im zvanična hrvatska politika dozvoljava da budu Srbi. A kada prođu izbori, i oni postanu izabrani, otad više nisu Srbi, i rade samo ono što od njih zahteva hrvatska vlast.
• A Vas su optuživali da ste od hrvatske države za potrebe poljoprivrednika dobili povoljan višemilionski kredit, koji ste lično iskoristili?!
– Među namerno serviranim dezinformacijama o meni, ova ima specifičnu težinu. Tačno je da sam za potrebe izgradnje najmodernije farme krava muzara u Hrvatskoj dobio povoljan kredit od nekoliko miliona kuna, i da sam u tom cilju stavio pod hipoteku svu svoju imovinu. A ona je oduvek, i pre rata, bila značajna. Međutim, zlonamernici su smišljeno „pobrkali lončiće“ i doveli to u vezu sa robnim kreditom koji sam preko svoje firme obezbedio poljoprivrednicima u obliku semena soje i đubriva, a potom im garantovao otkup soje i isplatu u roku.
Rusi dolaze
• Oduvek ste i rusofil, a sada i pobornik teorije zavere!
– Volim Ruse jer se ponose time što su Sloveni, i što nas i Rusa ima 300 miliona. Volim njihove besmrtne književnike, iz čijih sam dela uzeo imena za svu decu i unuka Dimu. I raduje me što „Rusi dolaze“, jer oni mogu da vrate ravnotežu svetu. I pomognu Srbima da se oslobode teške zavere, za koju sam ranije verovao da je linija manjeg otpora.
• Jeste li, kako mnogi tvrde, danas jedan od najbogatijih Srba u Istočnoj Slavoniji?
– Jesam, i ponosim se time. Bio sam to i pre rata! Moj brat i ja nasledili smo od naših predaka imanje u koje smo dodatno ulagali. Sada to rade i sva naša deca, koju smo u interesu porodice naučili kako se njime gazdujei. Može li se tome prigovoriti? Ili bi, možda, nekome više odgovaralo da su moji sinovi narkomani i kriminalci!
S obzirom na Vaše „tvrde“ prosrpske stavove, kako uspevate da dobijete prostor u udarnim terminima najgledanijih zagrebačkih televizija?
– Pre rata sam i sam bio novinar, i sačuvao sam dosta prijatelja među kolegama. Oni znaju da sve što govorim ima težinu, a to voli svaki novinar makar mu se i ne dopadalo. Pri tom, uvek računaju da će sve držati pod „kontrolom“, ali ja nikada ne govorim ono što neko želi da čuje, već ono što smatram činjenicom koju mogu da argumentujem. Antisrpski raspoloženoj hrvatskoj javnosti to ne prija, pa je Željko Malnar zbog „Radeta četnika“ brutalno prebijen metalnom šipkom.
• Osim u medijima, kako se na delu borite za interese Srba u Hrvatskoj, i uživate li njihovu podršku?
– Zalažem se da realizuju zakonske mogućnosti za osnivanje svojih škola na srpskom jeziku i sa ćiriličnim pismom, kao što su to uradili istarski Italijani kojih u Hrvatskoj ima svega 17.000. činim sve da im se vrate sva ljudska, građanska i politička prava, od prava na privatnu svojinu i društvene stanove do prava iz radnog odnosa. Podsećam ih da su Hrvati u BiH konstitutivan narod iako ih ima mnogo manje nego Srba u Hrvatskoj čija je konstitutivnost, krvlju stečena, izbrisana kao gumicom. I govorim im da su Srbi na svojoj kosmetskoj zemlji, zahvaljujući svojim političarima, postali manjina, a manjinski Albanci većina. To nigde više nije moguće.
