Vlast u Srbiji brine samo o sebi samoj, kako da je se dočepa i da je ne ispusti iz ruku. Kako da ukloni konkurente i da raznim mahinacijama uspostavi stanje koje je protivno normalnom i u nauci i u kulturi i u politici. Osim toga, ne radi ništa, kaže za Blic nedelje Nebojša Popov, filozof i glavni i odgovorni urednik lista Republika.
Nebojša Popov
čime to potkrepljujete?
Ako pogledamo pažljivije doći ćemo do zaključka da nemaju nikakav plan i program. Sve se svodi na improvizacije. Ni u strankama, ni u vladi ni u parlamentu ne razgovaraju, a mašu velikim odlukama. Od marta do danas se govori o prodaji Telekoma, a ne postoji dokument Vlade o odluci o prodaji. Onda se pitate da li taj dokument treba da bude deo nekakvog plana. Bilo bi logično da je o tome raspravljao i parlament. Nije ni tu kraj, Odbor za privredu i reforme u čijoj nadležnosti bi to bilo nije održao nijednu sednicu. Nisam siguran ni da je uopšte konstituisan, pa vi vidite koliko drže do institucija sistema. Ne daju im da rade, a puni su priče o užurbanom hodu ka Evropi.
Zašto građani pasivno gledaju na takvo ponašanje vlasti – nema polemike u medijima, nema tribina, univerzitet se ne čuje…– Javnosti ima, ali je bez uticaja i nerazvijena, a upravo je ona ta koja kontroliše vlast. Ona garantuje autonomiju intelektualaca, ustanova, univerziteta, instituta, a naročito kritičkog mišljenja. Piljarski diskurs koji ovde dominira s takvim mišljenjem nema veze. Preplavljeni smo onim što poništava autonomiju i delotvornost javnosti.
Na šta mislite?– Najuticajniji mediji, počev od Nacionalnog servisa, preko svih televizija s nacionalnom frekvencijom, pa do tabloida. Ono o čemu se izveštava i način na koji se izveštava.
Da li smo onda izgubili i intelektualnu elitu?– Nismo, ali je i ona vidljiva koliko i javnost. Nevidljiva, obesmišljena i proglašena mrtvom. To opet ne znači da intelektualna elita ne postoji. Postoje književnici poput Miljenka Jergovića. Tu je i jedan od poslednjih velikih filozofa Milan Kangrga. Mogao bih ređati dalje imena onih koji čine intelektualnu elitu, ali oni koji pažljivo prate kulturu ih znaju.
Vlast i opozicija kao da pripadaju jednoj stranci, samo su uloge podeljene?– To je pojednostavljena slika. Naravno da postoje razlike. Međutim, one se potiskuju ili čine nevidljivim način na koji se i jedni i drugi pozivaju na narod. To je providna tehnologija koju su uvežbali. Narod je zamena i za društvo i za državu. A ko čini društvo, društvene grupe!? Posledica toga je, na primer, da je jedna društvena grupa učinjena nevidljivom i smatra se krivom za sve. To su radnici koji su lenji i neće da rade. Vezani su za levicu, koje nema, za utopijske snove koji su komunistički i treba ih zatrti.
Vlast se upire u odbrani Kosova, hoće li nam borba za Kosovo doći glave?– Pojednostavljeno rečeno, nekome može u smislu da uzme dominantnu poziciju, a neki će se glave domašiti. U oba slučaja se radi o glavi, s tim što će jedni početi trezveno da razmišljaju, shvatiće vreme u kojem žive i početi da racionalno reaguju.
Mislite da je takav masovni obrt moguć?– Ne presuđuje kvantitet. Kada imate trezvene ljude koji racionalno i maštovito reaguju, onda i javnost o kojoj smo ranije govorili može postati uticajna. Nije isključeno da među takvim ljudima bude i poneko od ovih sada s vlasti, iako mi se ne čini da ih ima. Ko zna, možda će nakon 9. septembra biti vidljiviji.
Šta učiniti s Kosovom?– Nisam sledbenik ni Cara Lazara ni bilo kog od tih velikana i ne razmišljam šta se može činiti s teritorijama već ljudima koji tamo žive, bez obzira na nacionalnost ili versku pripadnost. Važno je da mogu da žive od svog rada, da na njemu zasnivaju boljitak društva i države. Nažalost, ova vlast koja se za Kosovo bori to ne može da obezbedi ni na prostoru gde je suverena.
Kako vidite kadrovsku sliku vlast?
Ne bavim se kadrovima. Svojevremeno sam pokušao, pa sam se opekao i obrukao. Ima tome pedesetak godina. Podržao sam partijsku karijeru Slobodana Miloševića.
Ali ste mu kasnije rekli u lice ono što mislite?
Da, rekao samu mu 1992. da je krajnje vreme da se skloni zbog štete koju je napravio. Ipak, šteta je već bila učinjena.
U čemu se razlikuje ova vlast od Miloševićeve?– Treba imati u vidu da je svaka vlast nespremna na svoje ograničenje i javnu kontrolu. Uvek će činiti sve da ih ukloni. Milošević je bio manje uspešan i pretenciozan u obe stvari. Postojali su oni koji su pokušali da ograniče njegovu vlast, težili je kontrolišu, pa i da ga smene. Tako nečeg sada nema, ili se bar ne vidi da postoji.
Je li to razlog za veliku korupciju, čini se da nam po tome nema ravnih?– Da ne budemo megalomani, korupcije ima više u Pakistanu i Kini. Ne valja nam ta megalomanija. Imate ovde Savet za borbu protiv korupcije koji radi ozbiljno godinama, ali mnogi ne drže do toga. Mediji nedovoljno pažljivo prate delovanje Saveta i uskraćuju šansu javnosti da bude delotvornija. Postoje i druge institucije, ali postoji igra, manipulacija. Vlast se u tome izveštila. čim postoji institucija koja im nije po volji organizuju paralelne institucije, a uvek će se naći oni koji su spremni da igraju paralelne uloge. Sve vlade, od đinđićeve, zatim Živkovićeve preko Koštuničinih, pa sad ove Cvetkovićeve ignorišu gotovo sve veoma kvalifikovane i kvalitetne analize tog Saveta. Ko hoće da proceni dokle smo stigli može da pogleda na šta je sve Savet upozoravao vlast i kako je ona reagovala.
