U Viminacijumu se nije radilo o pomirenju, nego o dogovoru o plaćanju ceha, koji će podneti Srbi
Priča počinje kao i sve priče za decu tog tipa: jedan princ je rešio da se oženi. I, kako biva, krenuo je po svetu da traži priliku. Devojka iz Indije nije mu bila dovoljno lepa, otišao je na Grenland, ali tamošnja devojka nije bila dovoljno mudra. Neku manu je izbirljivi mladoženja pronašao i devojci iz Teksasa, a onda su ga upoznali sa princezom Libegunde. Ona se princu veoma dopala, ali on, budući modernih shvatanja, ipak se zaljubio u njenog brata Herliha. Bila je to velika svadba princa i princa, koji su posle dugo i srećno vladali kraljevinom, mada u priči iz nekog razloga izostaje da li su imali mnogo dece.
Ovo nije ni rđava šala sa gej-paradom ni mokri san vašeg kolumiste, već priča za decu od četiri godine pa na gore kojima će u berlinskim školama od ove godine trenirati seksualnu toleranciju. Program, kome je sastavni deo ova priča, berlinski senat jednoglasno je prihvatio pre dve godine i mali Belrineri biće učeni da je seksualna diskriminacina no no, pre nego što uopšte postanu svesni seksuane različitosti.
Ako ste pomislili, ovo neće biti priča o gej-problematici, već o umetnosti. Ali priča o princu i princu teško da je mogla biti napisana iz umetničkih pobuda. Pre će biti da je njen cilj bio da deci saopšti neke važne poruke, da budu spremna na sva iznenađenja pre nego što počnu da se diraju po piši. Naravno, ne isključujem da takva priča može da ima i vanredne umetničke domete, ali u svojoj osnovi ona nastaje kao potreba za nekom vrstom diskontinuiteta, negacije tradicionalnog korpusa i njegovog radikalnog prevrednovanja. Sa druge strane, istorija umetnosti nas uči kako je dobar deo radikalnih umetničkih praksi, posebno ovih za koje je nalog dolazio sa mesta sličnih berlinskom senatu, bez obzira da li su se zvali Rajhskancelarija ili Politbiro, zapravo bila utilitarizacija umetnosti, čiji cilj je bio da umetnički verifikuje neku vrstu društvenog ili političkog diskontinuiteta.
Ispod istog šinjela izlazi i na prvi pogled maloumno zalaganje nekih predstavnika Druge Srbije“ da se iz lektire izbaci više od sto godina star roman Hajduk Stanko“ jer junaci Janka Veselinovića prota Smiljanić i hajduk Zavrzan imaju napade govora mržnje prema Turcima, što upućuje na njihovu versku netoleranciju. Prema istom kriterijumu, problematične su i srpske epske narodne pesme, u kojima se malo previše pominje Kosovo, pa je još sve garnirano potpunom netrpeljivošću prema inače tolerantnim Turcima. Problematično je i Teodosijevo Žitije Svetog Save“, gde je izostao govor ljubavi prema bogumilima, koje ideolozi današnjih Bošnjaka prepoznaju kao svoje istorijske pretke, što će reći opet netolerancija. Na sličan način bosanskom reisu Mustafi Ceriću sporan je Andrić, u čijoj prozi Srbi imaju neke neraščišćene račune sa Turcima, koji su ih samo okupirali, doneli im tehnologiju za alvu i ćevapčiće, a Srbi malo, malo, pa ustanak. Na kraju, vidim da se i neki Crnogorci neće umiriti u svojoj koži sve dok Njegoševa istraga poturica ne postane oda suživotu.
KAKO SE MIRI UMETNOŠćU E sad, zašto je sve ovo meni palo na pamet kad sam video kako je Boris Tadić pozvao lidere regiona u Viminacijum, gde su svi zajedno obišli svoje mrtve rimske vladarske pretke i gde su, naravno, ustanovili koliko zapravo liče na te prve ujedinitelje Evrope. I dobro, nemam problem s tim koliko sa nazivom tog Uneskovog skupa Savremena umetnost i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi“. Tamo su svi skupa potpisali neku deklaraciju za pomirenje u kojoj se navodi važna uloga umetnosti u tome, pa se zalažu za slobodu i dignitet umetnosti, pa za multikulturni dijalog, pa za održivu kulturnu saradnju – jednom reči neprepričljivo.
Hajde sad što taj naziv Savremena umetnost i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi“ zvuči kao naziv seminara u organizaciji stučne domaćičke škole iz 1951. godine. Nego da li je to zadatak umetnosti postao da miri Borisa i njegove prijatelje, kao i njihova nacionalna i državna stada. Ako umetnost ima zadatak da miri, to će reći da ima i neka umetnost koja ih svađa. Da li je umetnost koja svađa slabija umetnost od one koja miri? I hoće li, kao što su nekada sovjetski radnici klicali – Druže Gorki, opiši nas“ – ovi naši nesrećnici početi da kliču – Druže Slatki, pomiri nas“.
Ovo sad nije ona stara priča o automnomiji umetnosti, jer je, uzgred, marksistička teorija umetnosti, mnogo uspešnija od marksističke teorije društva, jasno opisala društvene, pa i političke konotacije umetnosti. Ali umetnost je ipak zaseban entitet, čiji posao nije da bilo koga miri, kao što joj nije posao ni da bilo koga svađa. Naravno, nije problem da, na primer, Beogradska filharmonija svira u Dubrovniku ili Zagrebačka u Beogradu, čak držim da je to dobro, ali da li će Srbi i Hrvati posle tih koncerata imati manje međusobnih problema? Neće ih imati, imaće ih taman onoliko koliko su ih imali pre tih koncerata.
POLIGONI ZA PRITISAK U čemu je onda tu problem? Rekao bih da tu nije reč o doslovnom stvaranju pomiriteljske umetnosti iako se ne bih kladio da će u umetnosti koja nas miri narodne pesme, Janko Veselinović i Ivo Andrić sjajno proći. Reč je o formiranju jedne društvene klime za mirenje, čiji deo bi trebalo da bude i umetnost. Rekoh, mirenje je OK, ali 90-te, u kojima smo se potukli sa svojim današnjim komšijama, bile su deo komšijskih društvenih i političkih kontinuiteta, makar po tome što su posle Drugog svetskog rata dobili svoje federalne jedinice, što su te jedinice ustavom iz 1974. postale konfederealne i što raspad države iz 90-tih za njih jeste bio samo kranja stanica na pravcu koji su davno zauzeli. Za Srbe, međutim, 90-te su pitanje raspada države i razbijanja nacionalnog korpusa, što će reći ozbiljan i opasan diskontinuitet. I opet, kada su se ratovi završili, kada je Milošević pao, razbijanje Srbije je nastavljeno po logici da je mir na Balkanu tada postao ništa drugo do nastavak rata mirnim sredstvima.
Otuda su i Bosna, i Hrvatska, i Crna Gora i posle Miloševićevog odlaska nastavili da budu poligoni za pritisak na Srbiju, kao što su to uostalom – pokazalo se – i evropske integracije, pa i mnogi tzv. mirovni napori, među kojima su i Tadićeva neuzvraćena izvinjenja, i Deklaracija o Srebrenici. Za to vreme, na primer, etničko čišćenje krajinskih Srba postalo je najveći hrvatski državni i nacionaln i praznik, dok je položaj Srba u regionu, prema svim tzv. evropskim merilima, gori nego ikad. Drugim rečima, pomirenje, kako je Srbima nametnuto i kako ga je Tadić prihvatio svodi se na nastavak pritisaka na Srbiju, gde, u tim pritiscima, region igra važnu ulogu. Reč je dakle o nastavku i produbljivanju srpskog diskontinuiteta, ne samo političkog već i društvenog, pa će na kraju, shodno tome, reč biti i o umetničkom diskontinuitetu i razglobljavanju.
Otuda umetničke prakse u Srbiji koje budu u službi pomirenja mogu biti samo utilitarne u odnosu na taj nametnuti društveni i politički kontekst, koji dakle ne počiva ni na kakvom reciprocitetu, već na činjenici da ceh pomirenja treba da plati Srbija. Mirenjem kroz umetnost ona će ga platiti i utilitarnim novim umetničkim praksama, koje se već odvijaju, na primer, i tako što fond Soros i Narodna biblioteka Srbije zajednički otkupljuju srpske knjige koje se bave upravo onakvim pogledom na 90-te kakav je u saglasnosti sa Tadićevom srebreničkom rezolucijom, recimo. Sa druge strane, živi bili, platiće taj ceh i prevrednovanjem svoje baštine upravo na onaj način kako se time bave Druga Srbija“ ili berlinski senat kod svoje kuće.
Znam da će me takav stav među vernicima ovakve verzije pomirenja svrstati na stranu ratoljubaca. Ali dobro, podneću jer tvrdim da se ovde ne radi o pomirenju, nego o dogovoru o plaćanju ceha, koji će podneti Srbi, i to ne samo svojim teritorijama, privrednim i kulturnim resursima nego i svojom istorijom i identitetom. Drugim rečima, ovo što oni zovu pomirenjem, ja zovem stvaranjem zapleta za nove regionalne sukobe. Tako da, kada Tadić kaže da će proces pomirenja trajati još pet do deset godina, to čitam kao njegovu procenu izdržljivosti srpskih kulturnih, istorijskih i identitetskih resursa pre ulaska u nešto što ne bih nazvao mirom, već večnim mirom. A on će izgledati tako što će Marko Kraljević ceo letnji dan do podne da se nosi sa Musom Kesedžijom, što je će kraju od Muse dobiti po njonji, posle čega će se Musi izviniti objašnjavajući da je u svojoj gluposti verovao da se bitkom protiv Turčina borio za slobodu, a ono je ispalo da se bori protiv mira i multikulturalnog razumevanja. I da, umalo da zaboravim, onda će mu Musa staviti ruku na koleno, pa će im biti lepo, pa će se na kraju venčati.
Otuda je mačistička izjava iz Viminacijuma našeg Herliha Tadića da bi se pre izljubio sa Jadrankom Kosor nego sa Ivom Josipovićem tek jedna mala subverzija pred raspletom kome nas vodi mirenje kroz umetnost. I, naravno, subverzija na kojoj se završava sav njegov otpor onome što on zove pomirenje, a što ja u svojoj militantnoj gluposti zovem srpskim plaćanjem ceha.
