Cerićev politički avanturizam treba shvatiti kao samo još jednu kockicu u mozaiku kontinuirane anglosaksonske agresije na srpski narod u celini, u cilju neutralizacije aspiracije Banja Luke i pretnje Beogradu da će se, ukoliko ne ispuni zahteve Merkelove, suočiti sa novim požarom
Svojom izjavom prilikom nedavne posete Pešteru, da Bošnjaci na Balkanu imaju pravo na svoju državu, reis-ul-ulema Cerić ponovo je uskomešao duhove u regionu, posebno u srpskim zemljama. Reis je inače poznat po, često, krajnje radikalnim, kontroverznim i zapaljivim stavovima, a oštrica tih mnogo manje religioznih, uglavnom političkih govora poglavara Islamske zajednice BiH okrenuta je pretežno protiv Srba. Pozornica za ispoljavanje poglavarovih vizija sve je češće centar srednjovekovne srpske države Raške, Novi Pazar, ili kako bi to područje poglavar, nostalgičan prema blistavom i srećnom vremenu otomanske okupacije nazvao Sandžak.
DVA LICA VELIKOG MUFTIJE
U svojim istupima, veliki muftija, bivši stipendista poznatog i cenjenog Al-Azhar Univerziteta u Kairu i imam Islamskog kulturnog centra u čikagu, često pokazuje dva, sasvim suprotna lica. Jedno lice, upućeno Zapadu, kaže da njegov sultan sedi u Briselu, koje izdaje Deklaraciju evropskih muslimana punu poziva na suživot, multikulturnu i multikonfesionalnu toleranciju. To muftijino lice je, takođe, poznato po povremenim londonskim propovedima u kojima često zna da poziva britanske muslimane na pomirenje njihove vere sa Zapadom, što površni Britanci često smatraju muftijinim zagovaranjem veće integracije britanskih muslimana u tamošnje društvo. Ovaj nesumnjivi islamski intelektualac, čija su gledišta značajnija zbog njegovog evropskog, a ne arapskog porekla, nije propustio da oštro kritikuje Buša Mlađeg za izjavu iz 2001. godine o krstaškom pohodu na Avganistan, ali tek pošto je ovaj sišao sa vlasti, kao što nije propustio da, rečima punim nepristojnog ulagivanja, proprati dolazak njegovog naslednika: Verujem da je Obama božanski znak. Amerikanci misle da su ga izabrali, a ja verujem da je on izabran od Svevišnjeg.
S druge strane, Cerićevo lice okrenuto pravoslavnom Istoku, posebno Srbima, sasvim je drugačije. Ovaj medijator između Istoka i Zapada pretvara se u nepomirljivog šehida spremnog da život položi u džihadu protiv genocidnih, netolerantnih Srba. Poslovično površni Srbi, osim Dodika koji je ušao u otvoreni verbalni rat sa muftijom, malo pridaju pažnje Cerićevim stavovima. A morali bi, kako nas budućnost ne bi opet neprijatno iznenadila. Cerić, inače, nije tipičan islamski klerik. On jeste blizak salafističkom tumačenju islama, pa ga mnogi u Sarajevu smatraju perjanicom radikalnog vehabizma koji sve više uzima maha u BiH, ali i čovek spreman na uporan, strpljiv, dugotrajan rad. Muftija ne krije težnje da bude duhovni vođa evropskih muslimana, utemeljenih u islamskom identitetu i većinskom hrišćanskom civilizacijskom okruženju, ali istovremeno, u svojoj neposrednoj domovini za ovih petnaest godina od kraja nesrećnog rata nije učinio ni najmanji ili barem simboličan gest koji bi doprineo prevazilaženju jaza među posvađanim žiteljima i konfesijama BiH. Muftijini pogledi u Bosni su nepomirljivi. U svetu malo drugačiji.
EVROPA DRUŠTVENOG SPORAZUMA
U muslimanskom pogledu na svet osnovna podela čovečanstva bila je na Dom islama (Dar-al-Islam) i Dom rata (Dar-al-Harb). Dom Islama čine sve zemlje gde preovladava islamski zakon, odnosno ono što bi se, uopšteno govoreći, označilo kao muslimansko carstvo. Dom rata je ostatak sveta. Muslimani smatraju da će s vremenom čitavo čovečanstvo da prihvati islam ili da se potčini islamskoj vladavini, odnosno postati Dom islama koji se u idealnom slučaju shvata kao zajednica kojom upravlja država na čijem čelu se nalazi jedan suveren. U međuvremenu, borba za ostvarenje ovog cilja, koju su muslimanski pravnici nazvali džihad, predstavlja versku dužnost svakog muslimana, odnosno mudžahedina. Prema šerijatu, između Doma islama i Doma rata stajao je Sveti zakon, odnosno stanje rata koji je bio verski i zakonski obavezujući i mogao je da se okonča tek prevođenjem nevernika u islam ili potčinjavanjem celokupne planete. Međutim, razvoj trgovinskih i diplomatskih veza sa spoljnim svetom zahtevao je prilagođavanje prvobitnog tumačenja islama. Neprijateljstvo sa Domom rata ostalo je obavezujuće, ali se moglo prekinuti ograničenim primirjem koje je, kao takvo, bilo moguće obnavljati koliko je potrebno. Tako je došlo do nastanka jedne vrste prelaznog statusa, odnosno Doma primirja ili Doma sporazuma (Dar-al-suld ili Dar-al-ahd). On se sastojao od određenih nemuslimanskih zemalja koje su ušle u ugovorni odnos sa muslimanskom državom, prihvatile njen vrhovni autoritet i plaćale danak, a zauzvrat zadržale neku vrstu autonomije u obliku sopstvene vlasti. Po Ceriću, Evropa nije ni Dom islama, niti Dom rata, već upravo ovo treće, Dom primirja ili sporazuma, jer, kako kaže Veliki muftija: moguće je živeti u skladu sa islamom u kontekstu društvenog sporazuma. Takođe, podela sveta na države i nacije, tako važna u evrozapadnom poimanju i definisanju stvari i pojava, od relativno malog značaja je u islamskom svetu. I tu se muftija razlikuje od svoje braće po veri. On pretežno nastupa sa Bošnjačkih nacionalnih pozicija, te su mu i govori obojeni zapaljivom političkom retorikom. Kao panislamista Cerić nastupa isključivo u obraćanju Arbanasima na Kosmetu i to u smislu tešnje arbanaško-bošnjačke saradnje. Cerićevi istupi uvek su dobro vremenski tempirani i obavezno u skladu sa američkim i turskim težnjama ili, pre bi se reklo, uz odobrenje velikih sila zato što se ovde, definitivno, ništa ne dešava bez njihovog miga. Između Cerića i Zukorlića postoje veoma čvrste veze, vehabizam pre svega, jer su obojica, svako na svojoj teritoriji, gledali blagonaklono na širenje ovog zla i pružali bezrezervnu podršku radikalnim islamistima, ali i širi politički kontekst koji je posledica pogrešne politike dela međunarodne zajednice na Kosmetu i Balkanu u celini, što je otvorilo Pandorinu kutiju širom sveta.
BALKANSKI POLITIčKI ISLAMIZAM
Delovanje dvojca Cerić-Zukorlić, s jedne strane, ima za cilj da neutrališe aspiracije Republike Srpske, a s druge strane to je pretnja Srbiji u kontekstu trenutnih dešavanja na Kosmetu da bi, ako ne bude spremna na maksimalnu kooperativnost prema zahtevima koje je izdeklamovala Merkelova, mogla da se suoči sa novim požarom u svom dvorištu. Srpska vlast i sveznajući Boris Tadić, umesto što upozoravaju svoje strateške prijatelje u prestonicama Osovine zla, u Vašingtonu, Londonu i Parizu, na postupke Cerića i njemu sličnih očekujući od njih da ovoga, valjda, ukore ili sankcionišu, bolje bi bilo da shvate da je već dvadeset godina na sceni savez između neokonzervativaca, koji suvereno vladaju Osovinom zla, i radikalnog islama na drugoj strani. Svedoci smo i ovih dana kako se pred našim očima uništavaju ili temeljno podrivaju sekularistički režimi u islamskom svetu, počev od Iraka, preko Egipta, Tunisa do Sirije, ali se, istovremeno, ništa ne čini da se radikalni islamizam suzbije u njegovom epicentru i glavnom finansijeru Saudijskoj Arabiji, iz koje potiče čak petnaest od devetnaest otmičara aviona korišćenih za napade na Sjedinjene Države 2001. godine. Moramo biti svesni da je na sceni vehabizam i radikalni islamizam koji iz nepristupačnih pećina i džamija izlazi na ulice postajući deo javnog života, a sutra možda i protesta i pobuna na našim ulicama. Povlačeći se od samog starta, tražeći isključivo mirne solucije, Srbija, obično, sebe dovede u situaciju da prihvatanjem rešenja nad kojima nema kontrolu biva osuđena na poraze. Možda će to nekome izgledati paradoksalno, ali Srbija treba da igra na kartu eskalacije krize. Umesto da bude faktor mira i stabilnosti, Srbija bi trebalo da igra upravo na – nestabilnost. Kao što kažu da na Bliskom istoku nema mira bez Egipta, niti rata bez Sirije, ključevi i rata i mira na Balkanu su u rukama Srbije. Ako je put do stabilnosti i pomirenja na Balkanu popločan samo srpskim žrtvama i našim bespogovornim prihvatanjem i aminovanjem rezultata dvostrukog hrvatskog genocida i etničkog čišćenja u prošlom veku, prihvatanjem rezultata titoističkog etnoinženjeringa, arbanaškog terorizma i muslimanske mitološke vizije prošlosti Bosne koja na leđa treba da nam stavi teret genocidnog naroda, onda ka takvom miru i stabilnosti ne treba ni ići.
NESTABILNOST KAO ODGOVOR
U današnjem svetu, u kojem i regionalne sile moraju da pokazuju globalne mogućnosti, svaki deo planete je važan, pa bi, stoga, mnogi aspiranti bili radi da dođu na Balkan, među njima, sigurno, zemlje BRIK-a, Brazil, Rusija, Kina i Indija, koje bi eventualnu nestabilnost na Balkanu, verovatno, iskoristile za svoje pozicioniranje. To je upravo ono čega se i Zapad plaši i protiv čega preventivno deluje, ali, ovog puta, uz ograničene resurse i samo do određenih granica. Severno-atlantske crvene linije, čiji prelazak Osovina zla neće rizikovati, svakako su provociranje nestabilnosti koje lako može da izmakne kontroli i da prouzrokuje njihovo opsežnije vojno, finansijsko i političko angažovanje u regionu. U takvom scenariju proglašenje nezavisnosti Republike Srpske, najverovatnije, naišlo bi na pozitivan odgovor kod značajnog broja zemalja u svetu, što bi otvorilo novu etapu prekrajanja granica na Balkanu, a time i ulazak u obnovljeni začarani krug iz kojeg se, ovog puta, Anglosaksonci ne bi mogli lako izvući.
Zato Cerićev politički avanturizam treba shvatiti kao samo još jednu kockicu u mozaiku kontinuirane Anglosaksonske agresije na Srbiju i srpski narod, sa ciljem potpunog razbijanja srpskog korpusa i realizovanja stare britanske namere da se Srbi na Balkanu unište kao politički faktor. Konačno je vreme da se tome suprotstavimo na odlučan i promišljen način. Srbima kao narodu potrebno je, kao što predsednik DSS-a Koštunica jednom prilikom reče, sto godina mira. Međutim, očuvanje mira ne može da bude opravdanje za ne činjenje sadašnje srpske vlasti. Naša država je napadnuta, a narod ugrožen. To zahteva odbranu. Odbrana je ne samo naše pravo već i obaveza.
