Britanski general Rupert Smit, komandant UNPROFOR-a, u knjizi koja je dosad doživela tri izdanja, objašnjava kako je u Bosni napuštan klasični način ratovanja koji je posle Napoleona kodifikovao Klauzevic: “Stara paradigma bila je paradigma međudržavnog industrijskog rata. Nova paradigma je paradigma rata među ljudima”. Značajan segment pri uspostavljanju “nove paradigme” je Smitov (lični) rat s generalom Mladićem. “Dobar primer jedne takve mete je vojni objekat u selu u kome su bili sahranjeni Mladićevi roditelji. Taj objekat smo neprestano napadali, svesni da u Mladićevoj kulturi neuspeh da zaštiti kosti predaka predstavlja sramno izneveravanje porodične dužnosti. (Dok smo vršili te napade, da bismo pojačali pritisak, obavestili smo bošnjačku štampu da Mladić ne može da se postara čak ni za posmrtne ostatke svojih roditelja.)” Izvode iz Smitove knjige Korisnost sile. Ratna veština u modernom svetu i komentare za NIN je uradio Ratomir Milikić, saradnik Instituta za savremenu istoriju.
Rat više ne postoji. Nema sumnje da konfrontacije, konflikti i borbe i dalje postoje širom sveta – to je najuočljivije u Iraku, ali Irak nije jedino mesto gde se borba vodi. Tu su i Avganistan, Demokratska Republika Kongo i palestinske teritorije – a države još uvek imaju oružane snage koje koriste kao simbol moći. Ipak, rat u onom značenju koje je poznato većini civila, rat kao borba na bojnom polju – rat kao krupni odlučujući događaj u sporu koji postoji u domenu međunarodnih odnosa – takav rat više ne postoji”. Ovom, za profesionalnog vojnika svakako radikalnom tezom, počinje traktat o savremenom ratovodstvu britanskog generala ser Ruperta Smita Korisnost sile. Ratna veština u modernom svetu koja je, posle dva izdanja u Velikoj Britaniji (izdavači Alen Lejn, 2005. i Pengvin buks, 2006) početkom 2007. godine doživela i američko izdanje u izdavačkoj kući Alfred A. Knopf.
Najviše puta odlikovani i, po mnogima, najveštiji posleratni načelnik britanskog generalštaba, general Smit je, od 1962. kada je stupio u vojsku i prošao najuglednije vojne škole, od Hejliberija, preko Imperijal koledža do Sendhersta, služio u istočnoj i Južnoj Africi, Saudijskoj Arabiji, na Karibima i u Maleziji. Komandovao je britanskim oklopnim snagama u Prvom zalivskom ratu 1990-1991, a onda je 1992. postao pomoćnik ministra odbrane zadužen za planiranje i razvoj britanske strategije u Bosni. Godine 1995. preuzeo je od generala Majkla Rouza dužnost komandanta UNPROFOR-a u Bosni. Od 1996. do 1998, u periodu mukotrpnih pregovora koji su konačno doveli do Sporazuma na Veliki petak, bio je komandant britanskih snaga u Severnoj Irskoj. Poslednja aktivna dužnost koju je obavljao bila je dužnost zamenika vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi, od 1998. do 2001, u vremenu koje će ostati zapamćeno po NATO bombardovanju SRJ. U penziju je otišao 2002. godine.
Po Smitu, atomska bomba bačena na Hirošimu označila je kraj klasičnog neideološkog ratovanja, onoga koje je na terenu prvi dosledno sprovodio Napoleon, da bi ga teorijski razradio i kodifikovao Klauzevic, i koje je, kao industrijski rat, kulminiralo u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Potom je usledio hladni rat, zapravo, strogo vojnički gledano, ne rat nego dugotrajna konfrontacija u kojoj su dva sučeljena bloka pretila jedan drugome zajemčenim uzajamnim uništenjem dok su istovremeno, svaki na svojoj strani, vodile ratove u kojima ukupna vojna moć jedne strane više nije bila presudna: Britanija i Francuska su bile prinuđene da se povuku iz kolonija, Amerika i Rusija su se odlučile za intervencije, podjednako neuspešne, prva u Vijetnamu, druga u Avganistanu. U isto vreme i jedni i drugi su štedro pomagali svoje satelite koji su se međusobno tukli na Bliskom istoku i u Africi. Bilo je trenutaka izuzetne napetosti, kao prilikom izgradnje Berlinskog zida u avgustu 1961, ili u jeku kubanske raketne krize u oktobru 1962, ali je odvraćanje, u celini gledano, dobro funkcionisalo, u tom smislu da se dva bloka nikada nisu direktno sukobila, koliko god da je svaki od njih jačao svoju strukturu. Zato je posebno uspešna bila vojna industrija, masovno proizvodeći oružje, obezbeđujući radna mesta i ostvarujući profit kako u liberalnom kapitalizmu, tako i u komandnoj socijalističkoj privredi. I danas se masovno proizvodi i kupuje čak i ono oružje koje više nema nekadašnju upotrebnu vrednost, navodi Smit, podsećajući da je poslednja velika tenkovska bitka vođena 1973, u arapsko-izraelskom ratu, na Sinaju i Golanskoj visoravni, da se oklopne snage otada mahom koriste kao podrška pešadiji, ali da se tenkovi i dalje kupuju u velikom broju.
“Krajnje je vreme da spoznamo da je nesumnjivo došlo do promene ratne paradigme: sa armija koje su uporedive po snazi i koje su se borile među sobom na terenu prešlo se na strateški sukob čitavog jednog niza učesnika, među kojima nisu svi armije i koji koriste različite vrste, često improvizovanog, oružja. Stara paradigma bila je paradigma međudržavnog industrijskog rata. Nova paradigma je paradigma rata među ljudima – i to je okosnica ove knjige”.
Ova teorijska razmatranja, Smit u trećem delu knjige ilustruje detaljnim opisom iskustava u Bosni. “Kada sam u januaru 1995. preuzeo komandu nad UNPROFOR-om, Sarajevo je bilo prekriveno snegom i relativno mirno, pošto su 31. decembra 1994. tri strane potpisale sporazum o prekidu neprijateljstava uz posredovanje bivšeg američkog predsednika Yimija Kartera i civilnog šefa UNPROFOR-a Jasušija Akašija. (…) Taj prekid vatre nesumnjivo je bio koristan u tom smislu što je omogućio relativno siguran pristup svim delovima Bosne koji nisu bili pod kontrolom Srba, tzv. Muslimansko-hrvatskoj federaciji formiranoj na osnovu sporazuma Muslimana i Hrvata 1994. godine. Putovao sam u Zagreb da se sastanem sa Akašijem i njegovim vojnim pandanom, general-potpukovnikom Bernarom Žanvijeom. U okviru lanca komande koji je postojao u UN ja sam bio dužan da raportiram Žanvijeu; poznavao sam ga od ranije i imali smo dobre odnose još iz Zalivskog rata 1991. godine, kada je on komandovao francuskim, a ja britanskim snagama. Sporazum o prekidu neprijateljstava bio je sklopljen na četiri meseca; trebalo je da se to vreme iskoristi da bi strane dalje pregovarale, mada sam na osnovu ranijeg iskustva znao da su mali izgledi za to: čim prođe zima, vratiće se i bitke”.
Slede redovi koji će ovdašnjim čitaocima delovati kao neprijatna ilustracija još jedne teze samog generala Smita: “u savremenim sukobima jedan aspekt je posebno izražen: više se ne poštuje neprijatelj”. Ipak, verovatno su upravo ti redovi dragoceni za razumevanje ratova vođenih na Balkanu devedesetih. Najupečatljivije je što iz njih saznajemo koliko su komandanti UNPROFOR-a bili zaokupljeni Ratkom Mladićem: “Generala Mladića sam prvi put sreo nedelju dana po dolasku na ratište. Odvezao sam se na Pale gde je održan taj prvi, uvodni sastanak. Sa mnom su bili moj vojni pomoćnik Yim Bakster, šef UN za civilna pitanja Enrike Agijar, moj predstavnik za štampu Gari Kauard i dvoje prevodilaca. Na suprotnoj strani bila su trojica ljudi čija su prezimena počinjala na K – Karadžić, Krajišnik i Koljević (…) koji su bili politički lideri bosanskih Srba; tu je, razume se, bio i Mladić sa jednim od pomoćnika. Sastanak je otvoren dugom tiradom o istoriji regiona od pojavljivanja Turaka u srednjem veku, u 14. stoleću, potom uz vrlo sporo prelaženje preko narednih vekova do događaja koji su se zbili u Drugom svetskom ratu, a sve je to ispričano da bi se opravdala i učinila u potpunosti razumnom pozicija bosanskih Srba i stav da 1992. uđu u rat. Sastanci sa Bošnjacima i Hrvatima odvijali su se po sličnom modelu. (…) Na kraju, kada se to istorijsko predavanje završilo, i kada sam se ja predstavio, ispričali su mi šta očekuju od mene i UNPROFOR-a – da kontrolišemo Bošnjake i Hrvate kako bi poštovali svoj deo sporazuma sa Srbima. Ako u tome ne uspemo, oni će, kako su rekli, morati da odgovore na provokacije protivnika (tokom vremena sam naučio da je reč provokacije bila omiljena među Srbima i zato su je valjda tako često koristili), kao i da će to biti greška UN – moja lično i celog UNPROFOR-a – ako sporazum o prekidu vatre propadne. Ja sam, opet, govorio Srbima šta ja od njih očekujem: želeo sam da mi omoguće pristup zaštićenim zonama, i za konvoje UNHCR i za UNPROFOR, i objasnio sam im da postoji dogovoreni postupak za slučaj da neko prekrši sporazum koji su potpisali – a taj dogovoreni postupak ne podrazumeva – niti dopušta – preduzimanje kaznenih akcija. Posle tih mojih reči sledila je nova lekcija iz istorije, istina posvećena novijim zbivanjima, u kojima su im protivnici uskratili ljudska prava itd. Sve to je potrajalo oko tri sata, a onda je usledio tipičan balkanski ručak koji je po pravilu sadržao velike količine mlakog, prilično masnog mesa, uz obilje šljivovice”. (str. 347)
“Naredna dva meseca još dva puta sam se sastao sa Mladićem i stekao utisak da je zaista imao kontrolu nad svojom vojskom. (…) Potčinjeni su ga poštovali i bilo je očigledno da se njegove naredbe sprovode do poslednjeg slova, zato što su bile promišljene i adekvatne situaciji, ali i zato što su ljudi strahovali da će biti kažnjeni ako ih ne sprovedu. Vojska ga je sledila, što je odlika pravog komandanta. Stekao sam utisak i da su bosanski Srbi baš u Mladiću, a ne u Karadžiću, videli personifikaciju svoje borbe.” (str. 348)
“Na pijaci Markale u Sarajevu 28. avgusta eksplodiralo je pet minobacačkih granata i tom prilikom su poginule 23 osobe. Odmah smo pokrenuli istragu da bismo utvrdili ko su verovatni počinioci napada. Srbi su već tvrdili da to nema nikakve veze sa njima i da su Bošnjaci pucali na sopstveni narod, ali nije bilo dokaza koji su mogli da potkrepe tu tvrdnju. Ipak, želeo sam da se utvrdi van razumne sumnje da je pucano sa srpske teritorije, pre no što mi krenemo u napad. General Žanvije je bio na odmoru tako da je ključ bio u mojoj ruci, ali sam siguran da bih uradio isto i da je on bio tu. Nisam odmah mogao da saopštim kako nameravam da upotrebim ključ, budući da je britanski bataljon tek morao da se povuče iz Goražda. Ranije je bilo planirano da se povuče sutradan. Rekao sam komandiru da se povuče što je pre moguće. U međuvremenu bilo je veoma važno da sakrijem svoje namere od Mladića, tako da smo uporedo vodili istragu povodom incidenta i obavljali telefonske razgovore. (…)
Te večeri je britanski bataljon prešao u Srbiju, a potom se odvezao do Zagreba. Odobrio sam taj put kroz Srbiju iz jednostavnog razloga. Uprkos prividnoj političkoj prednosti koju je to pružalo Mladiću – to što se Britanci kreću u tom pravcu, a ne ka položaju UN u Bosni – ta ruta je zapravo značila da će britanske snage provesti najmanje vremena na teritoriji bosanskih Srba. Nisam siguran da je Mladić znao da je britanski bataljon otišao sve dok mu u telefonskom razgovoru 29. avgusta nisam kazao da sam zaključio kako su pucale njegove snage. Odmah je zapretio šta će da uradi bataljonu i ja sam prekinuo razgovor. Voleo bih da znam šta se dešavalo u njegovom štabu kada je saznao da su već otišli i da su pri tom iskoristili sva njegova naređenja; sama pomisao na to izazivala mi je zadovoljstvo. Onda sam iskoristio ključ UN, a admiral Lejton Smit, komandant južnog krila NATO, iskoristio je ključ NATO. Konačno će, u skladu sa planom, biti primenjena sila. Ipak, strategija je ostala nejasna. Još uvek sam sumnjao u to šta treba da bude pozitivan politički ishod, a koji se ne svodi na uobičajene fraze u stilu: ’Moramo odrediti liniju koju ne smeju preći’, ’Moramo im pokazati da mislimo ozbiljno’ ili ’Moramo pokazati da smo pouzdani’. Telefonirao sam Ričardu Holbruku. njegovi pregovori su bili uveliko u toku i želeo sam da zna šta se događa. Pretpostavljao sam da će poželeti da mi iznese neke političke podatke, budući da sam bio siguran da ćemo akcijama uticati na pregovore. Zato sam bio iznenađen kada sam shvatio da on na akciju koju nameravamo da preduzmemo gleda kao na potpuno odvojenu aktivnost koja očigledno nema nikakvih posledica za njega. Onda sam odlučio da moj taktički cilj bude ukidanje blokade Sarajeva, kako bi se omogućilo snabdevanje stanovništva i tim ostvarila svrha UNPROFOR-a; moj operativni cilj bio je da napadnem i umanjim Mladićev osećaj da je on taj koji stvari drži pod kontrolom, kako bih na taj način podržao pregovore.
Tokom perioda planiranja posle Londonske konferencije, dogovorio sam se sa generalom Majkom Rajanom, komandantom vazduhoplovstva NATO da on odabere mete u Bosni za avione kako bi osujetio srpsku protivvazdušnu odbranu; to je morao da bude najpreči zadatak da bismo ostvarili premoć u vazduhu. Ja ću sa svoje strane odabrati mete koje će omogućiti da se ostvare ciljevi koje sam postavio u okviru svog opšteg plana za primenu sile. (…)
Postojale su tri grupe ciljeva – međusobno razdvojene, ali u izvesnoj meri ipak povezane. Prvu grupu činile su, razume se, mete srpske PVO: to je uticalo i na opšti kapacitet za komandu i kontrolu vojske bosanskih Srba. njihove komunikacije biće žestoko i u dubinu pogođene u tim napadima, a to će se svakako odraziti i na Mladićevu sposobnost kontrole. Drugu grupu činili su srpski artiljerijski položaji i oklopna vozila oko Sarajeva: to su bili konkretni faktori opsade. njih su sukcesivno napadali artiljerija UN i vazdušna podrška NATO, da bi taj rezultat potom iskoristile moje borbene grupe Snaga za brzo reagovanje. U isto vreme, moja artiljerija je napadala srpske protivvazdušne položaje u neposrednoj blizini Sarajeva. Zahvaljujući ovim kombinovanim napadima, opsada Sarajeva je za tri dana slomljena. Treću grupu meta činile su one pomoću kojih smo nastojali da promenimo Mladićeve namere, jer smo direktno atakovali na njegov lični osećaj kontrole. Jasno je da su kombinovane posledice prvih dveju kategorija meta uticale i na ovo – celo bombardovanje imalo je za cilj da potkopa njega kao komandanta – ali sam ja nastojao da vrlo precizno i konkretno napadnem tu njegovu potrebu za kontrolom. Dobar primer jedne takve mete je vojni objekat u selu u kome su bili sahranjeni Mladićevi roditelji. Taj objekat smo neprestano napadali, svesni da u Mladićevoj kulturi neuspeh da zaštiti kosti predaka predstavlja sramno izneveravanje porodične dužnosti. (Dok smo vršili te napade, da bismo pojačali pritisak, obavestili smo bošnjačku štampu da Mladić ne može da se postara čak ni za posmrtne ostatke svojih roditelja.) Drugi primer predstavljaju moji napadi na Mladićev sistem veza, elektronskih i fizičkih, koje je svaki njegov korpus uspostavio po Bosni; ja sam pokušao da fizički presečem te komunikacije i to tako da se prekid ostvari što je bliže moguće granicama između formacija. Želeo sam da Mladić na svakodnevnim sastancima štaba stalno ima taj osećaj postepenog prekida komunikacija i, samim tim, gubitka kontrole. Za mene je kontekst tih napada bio moje poimanje Mladića, slika koju sam o njemu izgradio tokom meseci: osećao sam da vodimo mentalnu, a ne fizičku bitku. U tu borbu umova ja sam uneo teže oružje i to sam učinio planski, tako da sam mogao da iskoristim rezultate.
Opsada Sarajeva ne bi bila prekinuta samo zahvaljujući vazdušnim napadima i artiljeriji; borbene grupe na terenu iskoristile su sve efekte takvog ciljanja meta i pomogle su ljudima u gradu da steknu samopouzdanje. Vazduhoplovstvo NATO tu jeste bilo od odlučujućeg značaja, ali bez kopnene komponente UN, i artiljerijske i u vidu borbenih grupa, bombardovanjem ne bi bilo mogućno ostvariti iskorak koji je konačno učinjen: kombinovane snage su obezbedile tu brzu korisnost. Nije prošlo mnogo vremena, a Ričard Holbruk je već bio u gotovo svakodnevnom kontaktu, sada nastojeći da iskoristi uticaj naših vojnih akcija u pregovorima koje je vodio. Srbi su od njega tražili da zaustavi bombardovanje. Mi smo dozvolili trodnevnu pauzu i za to vreme je jedan deo oružja bosanskih Srba povučen iz zone isključenja oko Sarajeva koja je ponovo uvedena, tako da su Srbi pokušavali da nas ubede da ispunjavaju sve naše zahteve. Mi međutim nismo bili uvereni u to i ponovo je započelo bombardovanje. Sada je ono bilo čvrsto povezano sa pregovorima, i to ne samo teorijski, već konkretnim merama.
Kada je započela druga faza akcija NATO-UN Hrvati i Muslimansko-hrvatska federacija su poveli zajedničku ofanzivu prema Banjaluci sa položaja koje su u avgustu osvojili u jugozapadnoj Bosni i Krajinama. Brzo su napredovali, i sigurno je da su im u tome pomogli efekti našeg bombardovanja. Negde oko 14. septembra počelo je da nam ponestaje meta za napade, ali je Ričard Holbruk doveo pregovore do tačke u kojoj je baš tog dana Slobodan Milošević izvršio pritisak na bosanske Srbe kako bi pristali na prekid vatre. Narednih dana otvoren je sarajevski aerodrom, bosanski Srbi su povukli sve oružje iz zone isključenja i ljudi su počeli otvoreno da hodaju gradskim ulicama. Dobio sam i neke dokaze da smo uspešno sakrili identitet mene kao stvarnog komandanta RRF. Kada su Mladićevom saradniku generalu Miloševiću 17. septembra izdata uputstva za povlačenje srpskih snaga, on je izrazio veliko iznenađenje otkrivši prvo da je RRF bio pod mojom komandom, a potom i da sam upravo ja bio taj koji je birao mnoge mete. Naš trik je, dakle, uspeo. Komandanti UN i NATO su 20. septembra saopštili da je ’vojna misija ostvarena’ i da ’trenutno nije potrebna obnova vazdušnih napada’. Tako je okončana međunarodna upotreba sile u Bosni” (str. 366-367).
“Bila je to prva stvarna upotreba sile i za nju nije postojao nikakav prethodni niti planirani kontekst. U isto vreme, na politički ishod su uticale i druge aktivnosti: Hrvati i Federacija su takođe primenjivali silu u sopstvene ciljeve, iskorištavajući zajedničke akcije UN i NATO. Mislim da je sve konačno odlučeno zahvaljujući njihovom uspešnom napadu tokom koga je srpska teritorija bila zapravo izgubljena, a ne bombardovana”. (str. 368)
Nažalost, general Smit ne piše o svojoj poslednjoj dužnosti i Kosovo pominje samo uzgredno, prvenstveno u kontekstu nedoumica o legalnosti primene sile koje su, kako kaže, posebno aktualizovane postojanjem Haškog tribunala, gde više ne važi odbrana koja bi se temeljila na tradicionalnom shvatanju vojničke lojalnosti i discipline. Te nedoumice je, piše on, u sebi rešio oslanjajući se na moralno načelo. Bilo bi zanimljivo videti kako general koji, kao usputnu opasku, navodi da su operacije stalnog gađanja meta u zonama zabrane leta u Iraku, u periodu između dva Zalivska rata, neki piloti anglo-američkih snaga nazivali “rekreativnim bombardovanjem”, podrobnije objašnjava ono što se, u terminologiji NATO, označava kao “vazdušna kampanja” protiv Srbije 1999. Makar zbog toga što na jednom drugom mestu, istina opet kao uzgrednu napomenu, navodi da su Amerikanci akcije koje su preduzimali tokom 2002. i 2003. u Avganistanu preduzimali u savezništvu sa Severnom alijansom, kao što je “NATO svoju operaciju 1999. na Kosovu preduzeo u savezništvu sa OVK. To savezništvo je trajalo dokle god je trajalo bombardovanje”
