Umesto da dobije platu i smeštaj za porodicu u Libiji, medicinska sestra Milica Bjelić završila u bolnici za mentalno obolele u Tripoliju.
U potrazi trbuhom za kruhom Milica Bjelić, medicinska sestra iz Vršca, završila je u ustanovi za smeštaj mentalno obolele dece „Tulejtala“ u centru Tripolija. – Bila sam smeštena, bolje reći zatvorena, na ženskom odeljenju te bolnice, gde sam provodila 24 sata gotovo bez hrane i novca. Deca koja su teško bolesna pljuvala su me i vukla za rukav. Sobe pune stenica bile su bez tople vode – priseća se Milica.
Njena i golgota njene porodice počela je pre dve godine, kada su gledajući jutarnji program RTS čuli da privatna agencija za zapošljavanje „čaleks“ iz Petrovca na Mlavi nudi zaposlenje u Libiji. Od tada, kako kaže, život joj je uništen.
Milica je, želeći da poboljša finansijsku situaciju u svojoj porodici, zakazala sastanak sa vlasnikom agencije Radovančetom Aleksićem, koji joj je „napričao bajke“. Rečeno je da će imati platu od 800 do 1.200 dolara, plus noćni i prekovremeni rad, i 13. platu, kojom bi Milica mogla da uplaćuje radni staž u Srbiji. Obećan joj je besplatan prevoz i smeštaj za članove porodice.
Milica je početkom jula 2005. uplatila 7.000 dinara na račun opštine Petrovac na Mlavi, čija je lokalna samouprava pokrenula akciju smanjenja nezaposlenosti u saradnji s Libijskom Džamahirijom, a 1.600 evra na ruke vlasniku agencije za prevod papira i lekarsko uverenje.
– Izdali smo kuću kako bi skupili pare za agenciju, troje dece smo raselili kod mojih i muževljevih roditelja, a najmlađe je ostalo sa nama. čekali smo, ali ništa od posla. Moj suprug je u međuvremenu podigao kredit kako bi isplatio potraživanja agenciji koja su tada iznosila 2.015 evra – objašnjava Milica.
Kućni pritvor za kaznu
Pre grupe od 37 ljudi, a nakon intervjua za posao koji je organizovan u Sarajevu, u Libiju je upućeno 11 devojaka, bile su fantastično smeštene, ali je nekima od njih nuđeno „ono što se nudi beloj ženi“, za koju su spremni da daju čitavo bogatstvo. Kada su to odbile, tvrde oni koji su se vratili, kažnjene su kućnim pritvorom i praćene su po čitav dan. Kada su jednom od vlasnika agencije pokušale da objasne sa kakvim se problemima susreću, rečeno im je da su budale što nisu prihvatile. Od tih 11 devojaka iz Libije uspelo je da se vrati samo njih pet.
Tek decembra prošle godine ponuđeno joj je da sa porodicom krene u Libiju, i rečeno da će joj plata biti 892 dolara. Dva dana pred put Aleksić, međutim, javlja da vize za porodicu nisu gotove i da će oni doći dve nedelje nakon nje.
– Krenula sam početkom februara, a problemi su počeli već na aerodromu, gde su nam oduzeti pasoši, a put do privremenog smeštaja bio je pravi pakao – govori kroz suze Milica Bjelić. Tek tada su joj rekli da će joj plata, umesto u dolarima, biti isplaćivana u libijskim dinarima, a da će joj porodica, umesto za dve nedelje, doći tek za osam meseci, ali da im nije obezbeđen smeštaj.
Shvativši da je prevarena, Milica piše prvu molbu za povratak kući već početkom marta, i još četiri do aprila, ali niko joj nije odgovorio. Tada se javlja u našu ambasadu i konačno je 1. maja, sa još devetoro ljudi, vraćaju u Sarajevo. Neki od momaka morali su da doplate za smeštaj i hranu, a nekima su od kuće slali novac za avionsku kartu. Deo grupe koji je predao zahtev za povratak ipak je ostao u Libiji, nemaju ni para, ni vize, ni karte – kaže Milica.
Inače, u grupi od 37 ljudi koji su u Libiju otišli preko sarajevske agencije „Dino kompani“ i njene ispostave u Srbiji, agencije „čaleks“, uspelo je da se vrati njih oko deset, među kojima i Milica, a pitanje je kada će i kako to učiniti i ostali.
Po povratku u Vršac, Milica je u nekoliko navrata bezuspešno pokušavala da stupi u kontakt sa vlasnikom Agencije Aleksićem. Međutim, po njenoj tvrdnji, Aleksić za razgovor nije imao vremena, ali ju je obavestio da joj novac neće vratiti.
– Aleksić se više nikada nije javio, a moju porodicu je uništio, sada smo u dugovima, raseljeni na sve strane – kaže Milica Bjelić.
Aleksić: Uvek se neko žali
Vlasnik Agencije „čaleks“ u Petrovcu na Mlavi Radovanče Aleksić kaže da je teško raditi sa ljudima jer uvek ima onih koji su nezadovoljni.
– Niko se osim Milice nije vratio, a vratila se zbog problema sa mužem – tvrdi on. – Svi imaju potpisan ugovor sa libijskim ministarstvom i znaju šta su potpisali, pa je trebalo toga i da se drže. Oni koji su hteli da rade, poštuju libijske zakone i ostali su. Jedino što znam jeste da je tamošnje ministarstvo u Sarajevo vratilo četiri devojke, ali zato što su „prodavale ljubav“, jer im je to bilo unosnije od rada u bolnici.
