Sagovornik TABLOIDA otkriva dobro čuvanu tajnu o tome kako su prama iz Saveznog budžeta tadašnje SFRJ, pod izgovorom zbrinjavanja izbeglica iz Albanije, kupovane kuće i imanja kosovskih Srba po već unapred pripremljenom planu za etničko čišćenje južne pokrajine
Među izbeglicama iz Albanije nije bilo nijednog Srbina, Crnogorca ili Grka. Srbi upućeni u politička zbivanja na Kosovu 1980. godine tvrdili su da se radi o sistematskom naseljavanju Albanaca na Kosmet, uz istovremeno isterivanje Srba i Crnogoraca.
Josip Broz Tito još nije bio ni sklopio oči, a počele su da se naziru prve pukotine raspada SFRJ. To se vrlo dobro videlo pri zloupotrebi Budžeta Federacije 1980. godine. Novac iz budžeta počeo je da curi, i to tajnim kanalima. Svako nenamensko trošenje milijardi dinara proglašavano je vrhunskom državnom tajnom. Tako su verifikovane i pare koje su se 1980. godine odlile na Kosovo.
Politički vrh države SFRJ, koji je zamenio Broza, diktirao je raspodelu sredstava. Stanko Maćić je tada bio šef Budžeta, kao stalni predstavnik Saveznog sekretarijata za finansije u Budžetskoj komisiji Saveznog izvršnog veća (SIV). Pored njega, u sastavu te komisije bili su Šukrija Uzunović, predsednik komisije i član SIV-a, Ivica čučić, generalni sekretar SIV-a i savezni sekretar za finansije Momčilo Cemović, kao i još nekoliko članova, koji su retko prisustvovali radu komisije To je bilo samo onda kada su štitili interese republika SFRJ iz kojih su dolazili. Sekretar Budžetske komisije bila je Magdalena Polovina.
Stavka „Tekuće budžetske rezerve“ planirana je u svakom budžetu tadašnje Federacije s ciljem da se pokriju rashodi koji se nisu mogli predvideti u vreme donošenja budžeta, ili su pak planirani u manjem iznosu od neophodnih. Odatle su pare dodeljivane i raznim institutima koji su obrađivali „naučne teme“ od posebnog interesa za ostvarivanje funkcija Federacije. često su davane i republikama za hitne intervencije u slučaju prirodnih katastrofa kao što su zemljotresi, poplave i suše.
Redovan postupak započinjao je podnošenjem zahteva Saveznom sekretarijatu za finansije (SSF) koji ih je kompletirao, ocenjivao njihovu opravdanost i konačno davao predlog Budžetskoj komisiji da zahtev odbije, ili da ga u celini ili delimično usvoji. U tom slučaju bio bi priložen i nacrt odgovarajućeg rešenja. Budžetska komisija je prihvatala ili menjala predlog SSF-a i predlagala definitivan zaključak za donošenje odluke SIV-a.
U maju 1980. godine stigao je zahtev za vanredno odvajanje para za Kosmet. Tada se prvi put dogodilo da je SIV na tajnom sastanku doneo odluku da se za SAP Kosovo i Metohiju izdvoji oko četiri milijarde dinara, i to za potrebe zbrinjavanja albanskih izbeglica iz Albanije. Dodela u to vreme enormno visokog iznosa iz tekuće budžetske rezerve bila je šokantna. Predlog je prihvaćen i od Budžetske komisije i od Saveznog sekretarijata za finansije, koji su bili stavljeni pred svršen čin, bez ikakvog uvida u zahtev i njegovo obrazloženje.
Međutim, kako na „Tekućoj budžetskoj rezervi“ nije bilo dovoljno para da bi se udovoljilo odluci SIV-a, Maćić je predložio da se realizuje samo polovina tražene sume.
– Moj predlog je bio da se druga polovina iznosa isplati u drugom delu budžetske godine. Predlog je prihvaćen kako na Budžetskoj komisiji, tako i na redovnoj sednici SIV-a. Prva polovina je preneta na žiro-račun Pokrajinskog sekretarijata za finansije. Tako su budžetske rezerve ispražnjene. Putem komplikovanih aranžmana 70 odsto budžeta Kosova finansirala je jugoslovenska federacija – kaže za TABLOID Stanko Maćić
Na Maćićevo zaprepašćenje, SAP Kosovo i Metohija je već 3. jula 1980. godine, trećeg dana otkako je počela druga polovina budžetske godine, podnela zahtev da joj se prenese druga polovina odobrenih sredstava. Budžetska rezerva je još uvek bila prazna. Da bi dobili u vremenu, Maćić je na sednici Budžetske komisije predložio da se poštuje odluka SIV-a, s tim da prethodno Savezna budžetska komisija izvrši kontrolu namenskog korišćenja prve polovine dodeljenih para Kosovu. Prema Maćićevim rečima, „bilo je potrebno vreme da se nađu žrtve kojima će se umanjiti iznosi budžetom predviđenih para i da se Budžetskoj komisiji i SIV-predloži odgovarajuće skidanje sredstava u korist tekuće budžetske rezerve“.
I upravo tada je otvorena pukotina koja je ukazivala da određeni državni funkcioneri pljačkaju Federaciju u korist Kosova. Tim tokom događaja bio je veoma zadovoljan Šukrija Uzunović, čiji je zadatak i bio da usmerava pare na Kosovo, prikriveno i bez kontrole.
No, Savezno izvršno veće je usvojilo Maćićev predlog da se pre nego što se pusti nova tranša para na Kosovo, za 15 dana izvrši kontrola kako su trošene pare koje su bile namenjene izbeglicama iz Albanije. Na Kosovo je upućen savezni budžetski inspektor Vuk Zimonjić, s jasno definisanim zadatkom i uputstvima, jer je njegova misija bila veoma ozbiljna. Inspektor Vuk Zimonjić izvršio je zadatak i posle 15 dana vratio se s nalazom koji je sažeo u jednu rečenicu:
„Sve do dinara namenski su iskoristili za zbrinjavanje albanskih izbeglica koje beže na Kosovo zbog navodne torture režima Envera Hodže, ali je indikativno da su sve pare dali za otkup kuća i imanja Srba i Crnogoraca koji se sele s Kosova“. Objasnio je da albanske izbeglice tobože beže vodeći preko granice kravu, magare ili kozu, i da to rade uhodanim kanalima tako vešto, da niko od nekoliko desetina hiljada prebeglih nije uhvaćen pri ilegalnom prelazu granice. Načičkani bunkeri s albanske strane i graničari SFRJ reagovali su na izbeglice kao na maglu.
Zanimljivo je da među izbeglicama iz Albanije nije bilo nijednog Srbina, Crnogorca ili Grka. Srbi upućeni u politička zbivanja na Kosovu 1980. godine tvrdili su da se radi o sistematskom naseljavanju Albanaca na Kosmet, uz istovremeno isterivanje Srba i Crnogoraca.
Dakle, kuće i imanja Srba i Crnogoraca Albanci su plaćali basnoslovno i to parama dobijenim iz budžetskih rezervi SFRJ! O tome koliko su za istu namenu uzeli iz sredstava za nedovoljno razvijena područja – ne postoji informacija. Kontrola tih para nikada nije izvršena.
Posle smrti Josipa Broza kosovska politička alternativa je smislila da je vreme da radikalizuju svoje zahteve. Kosovo je imalo sve atribute državnosti, ali oni su hteli i da ga formalizuju. Posle Titove smrti bilo je rano da zahtevaju samostalnost, pa su se sukobili sa Srbijom. Dotle Srbi na Kosovu kao da nisu ni postojali, ali je nekoliko drastičnih primera zlostavljanja skrenulo pažnju na njih. Ali Srbi su stvarno bili ugroženi. U anketi koju je napravio najbolji tandem za demografska istraživanja, Ruža Petrović i Marina Blagojević 1980. godine, pokazalo se da je osnovni uzrok iseljavanja ipak pritisak na Srbe i nemogućnost zajedničkog života. Seosko stanovništvo se ne pomera tako lako, tj. ako se već seli, onda to čine cela sela, a to upravo govori o stvarnom osećanju ugroženosti.
Na primer, davne 1980. godine Danilo Glogovac je prodao dve kuće u Uroševcu za 60 miliona dinara i odluči da se seli s Kosova na sever. I tako, na hiljade primera… Upravo je to bio trenutak iseljavanja nealbanaca s Kosova i Metohije. Otišlo je oko 200.000 ljudi. Svakako, dugo se stvarala klima, kao i svest, da se iseljavanje prihvati kao normalno. Tako je počelo ostvarivanje ideje o etnički čistom Kosovu. Takav tempo se nastavio i dalje. Od oktobra 1982. do marta 1983. Kosovo je napustilo oko 3.000 osoba, a vratilo se 105 građana. U sledeće dve godine iselilo se oko 15.000 Srba i Crnogoraca. Mesečno se s Kosova u centralnu Srbiju doseljavalo oko 400 Srba i Crnogoraca. Albanci su primenjivali najgrublji vid održavanja napetosti u međunacionalnim odnosima, kao što su fizički napadi, zastrašivanja i pritisci, nanošenje materijalne štete; česte su bile tuče, svađe, zlostavljanja, vređanja, ispisivanja parola po kućama Srba i Crnogoraca: „Dole Srbija i Srbi“, „Srbi, odlazite“.
Upravo zbog takve situacije Srbija je od 1980. godine dnevno ulagala oko 1,5 do dva miliona dolara za održavanje mira i reda na Kosovu. Ako se ta suma pomnoži s brojem dana u godini, pa onda s petnaestak godina, dobija se ogroman iznos od blizu 10 milijardi dolara uludo bačenog novca. On je bio legalno isplaćivan i planiran u budžetu države. Ta izdvajanja uznemiravala su Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu, jer su ova tri centra težila da dođe do potpune destabilizacije na Kosovu da bi Srbija bila što ranjivija, a to otvorilo put ovim republikama da olako pocepaju SFRJ.
Sredstva koja su van kontrole, znači, tajnim tokovima iz državnog budžeta, uložena u Kosovo za poslednjih trideset godina, mere se desetinama milijardi dolara. Više od 50 odsto tih para uloženo je u kupovinu nekretnina čiji su vlasnici bili Srbi i Crnogorci. Tako su Albanci parama SFRJ, pa SRJ i CSG, kupovali zemlju na Kosovu, finansirali OVK i stvorili međunarodnu političku klimu koja je Srbiju dovela u poziciju da može da izgubi deo svoje teritorije.
Jezik za zubima
Savezna budžetska inspekcija funkcionisala je od polovine 1974. godine, pa do razbijanja zajedničke države SCG, i nikada se nije dogodilo da se o izvršenoj kontroli ne sačini zapisnik s odgovarajućim nalazom i predlogom mera. S najvišeg državnog nivoa dobijeno je naređenje da informacija o dodeljenim parama za Kosovo 1980. predstavlja najveću državnu tajnu, i da članovi Budžetske komisije treba sve da zaborave. Šef Savezne budžetske inspekcije Veljko Petrović, savezni budžetski inspektor Vuk Zimonjić i Stanko Maćić imali su svoje porodice, pa su procenili da je bolje da drže jezik za zubima, da ne bi prošli kao mnogo jači igrači od njih, kao što je bio slučaj s Dobricom ćosićem.
Narko-mafija kao maska
Saznanje da se Kosovu tajno dodeljuju sredstva za otkup celokupne imovine Srba i Crnogoraca koji se „dobrovoljno“ iseljavaju, pokazala su da je tada, 1980 počelo razbijanje SFRJ. Tajno finansiranje Kosova podsticale su i odobravale republike koje su enormno potkradale budžet Federacije, poput Slovenije, Hrvatske, i Bosne i Hercegovine. Priče o novcu narko-mafije ili pečalbara poreklom s Kosova u to vreme je bilo sipanje prašine u oči. Najveći deo imanja otkupljen je parama dobijenim iz budžeta Federacije, pa ne iznenađuje ponašanje demagoga poput Azema Vlasija koji je izjavljivao: „Srbi su voleli šiptarske pare, a sada bi hteli da zadrže i pare i zemlju. E, pa ne može“.
Otkup
U 1981. godini samo se u Srbiju doselilo s Kosova oko 10.000 Srba i Crnogoraca, i pored mera i akcija da se spreči proces iseljavanja. Na primer, u prva tri meseca 132 srpske i crnogorske porodice napustile su Kosovo s 427 članova svojih domaćinstava, kao i 705 pojedinaca. Svi su prodali svoja imanja i kuće u vrednosti za koje su Albanci odvojili preko milijardu dinara.
