Neutralni analitičari tvrde da je nacionalna renesansa među mladim Srbima prirodna reakcija na vreme i prostor u kome Srbi u Srbiji žive. Umesto demokratije, solidarnosti i blagostanja, sa zapada su im stigli ratovi, sankcije, bombardovanja, Haški tribunal, zbog čega je okretanje korenima i veri još brže i dublje.
Odbacujući primedbe o verskoj isključivosti omladinskih desničarskih pokreta, jedan od čelnika „Dveri srpske“ Miladin Kovačević objašnjava da je Srbija „pod lancima građanskog liberalizma“.
Ista sudbina za sve Srbe
Otačastveni pokret „Obraz“ je politička organizacija, ali ne i partija, stoji u Proglasu ove organizacije, koji se deli po beogradskim fakultetima.
– Da bismo se predstavili kako onima koji već znaju ponešto o nama, tako i onima koji su nedavno prvi put čuli za nas, potrebno je da damo odgovor na tri pitanja, to jest da objasnimo tri odrednice kojima sebe identifikujemo: zašto politička organizacija, zašto pokret i zašto „Obraz“?
Mi smo politička organizacija a ne partija, jer ne verujemo u pluralizam interesa u srpskom narodu već u njegovu sabornost, u jedinstven sistem vrednosti i u jednu zajedničku sudbinu za sve Srbe. Politička smo organizacija, jer politički razmišljamo i javno istupamo, jer smatramo i verujemo da se jedino zajedničkim, nacionalnim naporom mogu trajno prevazići svi problemi i nedaće koji su nas kao narod snašli. Politički smo i zato što ne postojimo sami za sebe i radi sebe, već pružamo i primamo ruku svih prijateljskih, dobronamernih i iznad svega nacionalno-patriotskih političkih snaga u čitavom srpstvu, koje deluju javno i na opštu srpsku dobrobit.
– Nacionalizam nije nikakva mržnja prema bilo kome drugom. To je samo ljubav prema svome narodu, i to je ono najkraće. Nacionalizam je rodoljublje i pravoslavlje je pravoživlje. Nacionalizmom protiv građanskog fundamentalizma, ali svetosavskim nacionalizmom protiv građanskog fundamentalizma, i to kada kažemo, mislimo građanski u smislu ideologije. Podmetati nama da smo ekstremisti, da smo fundamentalisti – to je stvarno bez ikakve osnove. Zar je ekstremista čovek koji ispoveda da je pravoslavac, da jednostavno voli svoj narod? Nacionalizam je reč koja se toliko izlizala u proteklih deset godina, i kada neko kaže da je nacionalista, ljudi kažu „ma, beži, ti nisi iz ove priče“. Pogrešno se interpretira ta reč. Mi ćemo se potruditi da objedinimo mlade ljude, pre svega omladinu, intelektualni deo našega naroda oko ovog našeg zajedničkog cilja – a to je da se hrišćansko, pravoslavno ime, i nacionalno ime (ali ne pseudonacionalno) posvedočimo i da naši intelektualci ne budu model srpskog intelektualca koji imamo danas. Znači, da to bude čovek utvrđen u veri i u tradiciji, čovek utvrđen u iskonskim vrednostima svoga naroda. Pa zar je to toliko čudno što mi to želimo? To je jednostavno deo nas – zaključuje Kovačević.
Mada im kritičari često zameraju da devojke i žene stavljaju u podređeni, srednjovekovni položaj, u ovim udruženjima brojne su i predstavnice lepšeg pola.
– Primetili ste na poslednjoj tribini jednu devojku koja stalno trči i stalno nekoga najavljuje, i to je bilo i simbolično, ali i praktično. Žena jeste sen, ali je i stub – kaže Maja Todorović aktivistkinja Udruženja „Dveri“. – Ja bih bila najnesrećnija žena na svetu ako bi se mnome oženio muškarac kome bih bila maramica u džepu. Ja delim srpske muškarce u više kategorija. Postoji tip čavke – to je onaj koji se kiti tuđim perjem, to je onaj kome žena bira čarape, ređa prsluk i košulju, slaže boje, a pri tome mu napiše govor koji on memoriše, ili ne memoriše, i, u zavisnosti od toga, muca ili ne muca. Postoje keramičari kojima je žena lepa, fina, sređena, utegnuta, izdepilirana, kako god i za koliko god novca, koja samo treba da stoji i da se smeška. Ja ne bih pristala da budem ni jedno ni drugo i bila bih nesrećna da moram da se opredelim za jedan od ta dva tipa žene.
Sa druge strane, jedan od najvećih kritičara ovih nacionalnih organizacija, profesor sa Filološkog fakulteta u Beogradu LJubiša Rajić kaže da su ovakve tendencije – očekivane.
„Sveta kinta“
Po rečima LJubiše Rajića u Srbiji su sada na sceni autentični nacionalisti.
– Sada dobijamo onaj pravi srpski nacionalizam, ili prave srpske desničarske ili veoma desničarske stranke, jer je režim SPS-A i JUL-A verovao u jednu jedinu sveticu – u „svetu kintu“. Jedanput je jedan kritičar prethodnog režima napisao: „U izboru između ideologije i vlasti, Milošević uvek bira vlast. Prosto, zato što ta vlast daje novac“. Kada je taj režim, koji je pre svega zainteresovan za gotovinu, otišao, otvoren je prostor da na scenu izađu ljudi koji su stvarno nacionalistički raspoloženi, koji su stvarno desničarski raspoloženi, što naravno ne znači da su njima odvratne pare i ekonomske pogodnosti koje uz to idu. Mi ćemo dobiti sada na Univerzitetu jedan takav talas. Pokušaj da se ta faza preskoči, otprilike je kao pokušaj da se preskoči pubertet. Teško da može – zaključuje profesor Rajić.
– Univerzitet u Beogradu je takav kakav je. On nije danas nešto drugačiji, nakon ovih promena, kao što je bio pre pet, petnaest ili dvadeset godina. Verovatno je jedna trećina ljudi na Univerzitetu na ovaj ili onaj način podržavala prethodni režim. Oni su nastali unutar njega, unutar njega su dobili pozicije. Otprilike se možda jedna trećina ne slaže, ali neće učiniti ništa, i možda jedna trećina želi nešto da učini. Na takvom Univerzitetu sasvim je prirodno da će ona trećina koja ne želi ništa, ili ona trećina koja je na strani bivšeg režima, ili je vrlo nacionalistički raspoložena, podržati ovakvu jednu stvar, makar prećutno. Neće se buniti protiv toga. Dakle, ja ne mislim da je to nešto posebno, ali posebna je stvar u tome što niko na fakultetu nije reagovao, što na nastavno-naučnom veću nije reagovano, što na savetu fakulteta nije reagovano, što većina ljudi kaže ‘ma ajde pusti, nije to bitno’.
