KAD KOŠMAR POSTANE JAVA
• Ono od čega najviše strepe Evropa i Amerika za građane Srbije je uglavnom bilo predmet viceva jer smo na svojoj koži osetili inflaciju, glad, bombardovanje • Posle 2000. godine strahujemo od siromaštva, gubitka posla i nemogućnosti da obezbedimo egzistenciju, a danas se mnogi plaše vradžbina, pa se sve češće štite crvenim končićem i belim lukom
• Kad su Srbe pitali da li se plaše terorističkih napada u avionu, samo 28 odsto je priznalo da im nije svejedno, dok se čak 72 odsto izjasnilo da nema nikakve bojazni. Jedan od ispitanika je to obrazložio: „čik da vidim teroristu da uđe u avion dok je Srbin u njemu.“ Ono od čega najviše strepe Evropa i Amerika za Srbe je uglavnom bilo predmet viceva. Danas smo postali deo sveta, makar i po strahovanjima – nacija se više plaši gubitka posla nego smrti, jer kriza je izvesna, a smrt nije.
• Svaki četvrti čovek na svetu pati od neke od 500 vrsta fobija. LJudi se plaše neuspeha, podsmeha, bolesti, odrastanja, smrti, samoće, ljubavi… Postoje univerzalni strahovi koji su svojstveni svim ljudima: od smrti, elementarnih nepogoda, ludila, neverstva, sveštenika, učitelja, bilo kog autoriteta, a KGB i CIA prosto opsedaju pojedine ljude. Neki se odaju neobičim problemima, pa se traumiraju od cveća, novca, drveća, žaba, kanapa, brojeva, vozova, prelaska ulice.
• Fobije obuzimaju ljude svih uzrasta, socijalnog staleža, bogate i siromašne, Amerikance ili Afrikance. U Americi i Evropi od njih pati između pet i 12 odsto ljudi, a one mnogo češće pogađaju žene. Socijalne fobije javljaju se obično posle puberteta, a najkritičniji period života je od 25 do 30 godine. Najlakše se leče jednostavne fobije – strah od određene vrste hrane, javnog klozeta, letenja ili mraka. Nisu isti strahovi u Japanu ili u Nigeriji. Postoje tzv. grupne fobije koje se vezuju za određeni kulturni model.
• Početkom 90-ih godina prošlog veka u Srbiji su dominirali politički strahovi, a 1995/96. strah postaje dominantno nacionalno osećanje. Danas zemljom vladaju socijalne fobije. U Vojvodini je 1995. čak bio zabeležen strah od gladi, i to na visokom trećem mestu. Od 1996. godine dominantan strah je od bolesti i nemogućnosti lečenja, građanskog rata, bombardovanja, zagađenja okoline, inflacije, gladi, socijalnih nemira, nemogućnosti zapošljavanja, međunacionalnih sukoba, pada životnog standarda, korupcije, nemorala, nepoštovanja zakona, vlasti, otpuštanja radnika, proterivanja… Bojimo se mraka svake vrste.
Hag kao babaroga
Ono što srpske ratne veterane najviše razlikuje od hrvatskih branitelja ili kolega po oružju iz Bosne i Hercegovine jeste činjenica da njih u njihovoj vlastitoj zemlji ne smatraju herojima. Procenjuje se da je oko 100.000 građana Srbije, što kao vojnici što kao dobrovoljci, učestvovalo u ratovima između 1991. i 1999. godine. Prva istraživanja tzv. vijetnamskog sindroma u Srbiji pokazuju da je posttraumatski stresni poremećaj ovde rašireniji nego u SAD ili u Iraku. Više od 50 odsto ispitanika psihički su bolesni, od depresija pati 22 odsto, a 20 procenata su alkoholičari. Danas prevladava mišljenje da su svi ovi ratovi izgubljeni. Među veteranima takođe. Na to se nadovezuju tužbe koje stižu iz haškog suda, a koje su najčešće usmerene protiv srpskih učesnika. Sve to pridonosi tome da postaju duševno sve opterećeniji, a strah od Haga upisao se u grupne fobije.
• Posle bombardovanja je u Srbiji prvi put zabeležen strah od vlasti. čak 60 odsto punoletne populacije izjasnilo se da se boji vlasti, a čak polovina žitelja Vojvodine plašila se proterivanja, strepeli su svi, i Srbi i nacionalne manjine. Posle 2000. godine nacija se najviše plašila siromaštva, gubitka posla i nemogućnosti da se obezbedi egzistencija za porodicu, da se ratovi ne ponove. Pri tom je porastao i strah od magije i raznih vradžbina ubačenih u hranu, odeću, obuću, pa se građani sve češće štite crvenim končićem, belim lukom, zapisima…
• Dok se u zapadnoj Evropi samo devet odsto građana plaši gubitka posla i finansijske krize, u centralnoj i istočnoj Evropi 13 procenata, čak 25 odsto Hrvata strepi od takve budućnosti. U Srbiji se skoro dve trećine građana danas plaši otkaza, gladi, neizvesne budućnosti.
• Sociolog kulture Ratko Božović kaže da su srpski strahovi već godinama kamen spoticanja da se izvučemo iz vrzinog kola lošeg života.
– Poslednjih 30 godina hvata nas strah da smo uvek u regresiji, da napredujemo samo u nazadovanju. Previše smo očekivali od demokratije, koja je srozala ono malo samopouzdanja koje smo izvukli iz 90-ih. Bojimo se gladi, bojimo se ratova, bojimo se krize, bojimo se rđave beskonačnosti. A naši strahovi nisu izmišljeni, oni su vrlo realni.
• Istraživanje o strahovima koji muče stanovnike Balkana pokazalo je da su svi izloženi sličnim strahovima, a najizraženiji su strah od nezaposlenosti, od pada životnog standarda, siromaštva, ali i od korupcije i kriminala. Manje se svi bojimo rata, ali svi strepimo od budućnosti bez ikakvih izgleda.
• Islamski fundamentalizam je najveća briga zapadnog sveta. Prema istraživanju nemačkog Maršalovog fonda, 52 odsto Evropljana i 58 odsto građana SAD smatra ga krajnje ozbiljnom pretnjom. U odnosu na prošlu godinu strah od njega najviše je porastao u Velikoj Britaniji (22 odsto), Italiji (19) i Španiji (12 procenata). Istovremeno, 66 odsto Evropljana i 79 odsto Amerikanaca strahuje od internacionalnog terorizma, a veliki broj stanovnika Zapada počeo je da se plaši Irana. Novi raspored briga učinio je da strah od ekonomskih teškoća padne na peto mesto. Pali su i strahovi od globalnog zagrevanja, imigracije i ekspanzije Kine, a raste strah od konačnog obračuna s Rusijom.
PSIHIJATAR DR ZORAN đURIć O FOBIJAMA NARODA KOJI JE PROGLAŠEN KRIVIM
ZEMLJA GUBITNIKA • Prvo se raspala Jugoslavija, pa su stigle sankcije u društvu sa bombama, onda je propao savez sa Crnom Gorom, pa su nam otkinuli deo teritorije, a uveliko se priča o odvajanju Sandžaka i Vojvodine
Svakih 50 godina na ovim prostorima pametni zaćute, budale progovore, a fukara se obogati, pisao je Ivo Andrić o balkanskim prilikama i neprilikama. Stoga naši nacionalni strahovi nisu toliko posledica lošeg mentalnog stanja, koliko su čedo teškog istorijskog iskustva. Strah u uslovima stvarne opasnosti nije patološki, jer nije isto plašiti se vožnje u gradskom prevozu i bojati se nemaštine i bede u zemlji kojoj ništa ne ide od ruke od 90-ih naovamo. Beogradski psihijatar dr Zoran đurić tvrdi da je trenutno najveća srpska fobija strah od totalnog raspada, nestanka države i naroda.
STRAH OD RASPADA DRŽAVE Stalno strepimo da se ne raspadnemo skroz jer nam se država stalno smanjuje i ljudi tome ne vide kraja pošto smo zemlja gubitnika.
– Prvo se raspala Jugoslavija, pa su stigle sankcije u društvu s bombardovanjem, onda je propao savez sa Crnom Gorom, pa su nam otkinuli deo teritorije, i sve nas to podseća na lične gubitke koje smo imali svih ovih godina. Sad se opet priča o odvajanju Sandžaka i Vojvodine, i nije važno da li je to realna pretnja, nego kako to odzvanja u ljudima. Muči nas osećaj gubljenja, propadanja, iscrpljivanja – tvrdi dr đurić.
STRAH OD PROPASTI NARODA Iza svega ovoga krije se strah da ne izgubimo sebe kao narod.
– Mnogi su izginuli u ratovima, a sve se manje rađa dece, što još dodatno izaziva osećaj ugroženosti – da smo obeleženi, da smo drugačiji od drugih i nikad ih nećemo dostići. Zato se bojimo one Tarabićeve šljive – kaže dr đurić.
STRAH OD BUDUćNOSTI U ratovima sa bivšim jugoslovenskim republikama bili smo krivi za sve, nije ni bitna istina, nego mi sebe doživljavamo kao gubitnike. Zato od budućnosti očekujemo samo loše.
– U ljudima raste strepnja da nismo prihvaćeni kao država, kao zemlja, kao nacija, da nas niko ne voli i da nam se piše sve crno – objašnjava dr đurić.
STRAH OD SVETSKE ZAVERE Pokušaj da se ovo silno propadanje u stvari nečim objasni i motiviše.
– Ko se oseća slabim, teško mu je da to prizna i zato stalno traži opravdanje. Tako nam svetska zavera služi kao kilava uteha. Da smo vojnički i politički jači, ne bismo toliko pričali – tvrdi dr đurić.
STRAH OD NEMAŠTINE Ne bojimo se mi toliko svetske ekonomske krize, to je za nas stalno stanje već 30 godina. Strahujemo od bede, nemaštine, egzistencijalne nesigurnosti.
– Ako mene pitate, od Titove smrti 1980. godine stalno imam doživljaj da će se sve raspasti. Još 80-ih su počele nestašice kafe, praška za veš, pa je bilo nekog „procvata“ nekoliko godina i onda je nastupila opšta katastrofa. Jugoslavija nije imala mehanizam da se sačuva i otad ide sve nizbrdo – kaže dr đurić.
STRAH OD OTKAZA U Srbiji dve trećine ljudi živi u velikom i realnom strahu za egzistenciju.
– Moramo da se pobrinemo da u zemlji ostvarimo sigurnost, nije nama neophodno blagostanje, ali jesu putevi, struja, kompjuteri. Kad čovek izgubi posao i ne može da se nosi s tim, on se obrati psihijatru, ali ne mogu ja da mu dam pare, ni posao. Možemo da mu damo lekove, ali ne i da rešimo suštinski problem. NJemu treba zejtin i brašno, a ne naša uteha – otvoren je dr đurić.
STRAH OD NEPRAVDE Srpski građanin nema odgovarajuću pravnu zaštitu, pa je izložen svim Scilama i Haribdama balkanskog života.
– Ovo je zemlja nepravde, to je jasno. Ako čovek hoće da istera pravdu, on mora da se vija po sudu od pet do 10 godina. Onda građani počnu sebi da seku prste, sede po ulici i protestuju zbog loših privatizacija. Prvo su nas učili da je sve društvena imovina, pa smo postali vlasnici akcija, a u stvari smo samo vlasnici ideje o vlasništvu!
Pomagaj, Bože ili državo
– Ovde, kad god je stani-pani, svi se hvataju za državu, a nije ona za sve kriva. Nije „Ju Es stil“ zatvorila država, nego privatni vlasnik. To je samo jedan oblik pasivnosti stanovništva. Nekad je lek za sve bila rečenica: „Ići ću do Maršalata“, a danas probleme treba da reši ili Bog ili država. Treba svako sebi da se okrene i rešava nevolju kako može i ume.
Slika očajanja
– Radnik iz Novog Pazara i bombaš koji je uleteo u zgradu Predsedništva slika su srpskog očajanja. Radnik je mogao da nađe konstruktivan način da reši svoje probleme – da nađe drugi posao, kopa zemlju, a on je sebi odsekao prst. Osakatio je sebe jer su njega nepravedno osakatili uzevši mu i posao i pare. Bombaš je uzeo dve bombe da reši svoje probleme i zato se on ne uklapa u društvene norme. Srećom, nije ih aktivirao, iako se poneo kao da je na Divljem zapadu. Nažalost, druga je priča što naša sudska rešenja i ugovori ništa ne vrede.
ISTORIčAR PREDRAG MARKOVIć
STREPIMO NAD DECOM
Istoričar Predrag Marković tvrdi da je jedan od najvećih strahova srpskog naroda – strah od nepravde.
– Taj strah je realan, jer Srbi bar 500-600 godina imaju vrlo loša iskustva sa državom. Mi njoj ne verujemo ništa, jer se kroz istoriju vrlo čudno ponašala prema svom narodu. Ipak, mi smo poznati kao skroman narod i ne bojimo se više budućnosti nego što se plaši Zapad. Mi smo skloniji egzistencijalnim brigama, strahujemo nad porodicom i kako ćemo othraniti decu, dok jedan Nemac više strepi od globalnog zagrevanja. Zapadni narodi su skloniji ekološkim strahovima od nas. Mi smo ravnodušni prema planetarnim problemima.
ALEKSANDRA JANKOVIć, PSIHOLOG I POSLANIK NOVE SRBIJE
VLAST SE PLAŠI NARODA
• Dok građani imaju sve češće panične napade, foteljaši sve više strahuju za sopstvenu bezbednost, pa se od očajnih ljudi brane policijom
Dok nam već godinama preti opasnost da postanemo „bensedin“ nacija, koja šarenim tabletama leči traume teškog i stresnog života, Aleksandra Janković, psiholog i poslanik Nove Srbije, upozorava da je strah prirodan, ali ne smemo dopustiti da nas parališe. Boje se i vlast i opozicija, svako na svoj način, a najteže je običnom građaninu. On je uglavnom u napadima panike – između straha i užasa.
• Koji su najčešći grupni strahovi u Srbiji?
– Stresne godine su u naciji izazvale jednu posebnu kategoriju – neodređeni strah koji prerasta u panične napade. Svi naši strahovi su derivat straha od smrti i imaju egzistencijalni nivo: strah od gladi, samoće, budućnosti… Nažalost, mnogi od tih strahova su realno utemeljeni u Srbiji.
• A kad se uporedimo sa svetom?
– Kod nas je sad na prvom mestu strah od gubitka posla i u tom smislu smo deo sveta. Radno mesto nam obezbeđuje kakvu-takvu kontrolu nad svojim životom. Generalno, za nas je specifičan strah od gubitka dece i on je na prvom mestu, ispred straha od gubitka partnera, dok je u svetu situacija obrnuta. Oni koji nemaju partnera su na neki način izopšteni iz društva.
Panika među muškarcima
• Kako je na nas uticalo NATO bombardovanje?
– Nakon bombardovanja, naročito kod muške populacije, došlo je do porasta panike. LJudi često nisu mogli da objasne čega se plaše da bi se psihoterapijom ustanovilo da taj problem potiče od NATO bombardovanja. Postoje dve grupe ljudi. Oni koji otvoreno pokazuju da se boje i oni koji se trude da to sakriju. Kad se stres okonča, kod njih tada nastupaju simptomi straha. Naročito su muškarci tome skloni.
• čega se više plaše muškarci?
– Oni se najviše boje da će izgubiti moć, što je uvek i derivat seksualne moći. Zato njih najviše brine da zadrže posao jer je to ogledalo njihovog statusa i uspeha.
• A ženski svet?
– <đŽ>ene su sklonije strahu od budućnosti. Ovde se žena ponaša kao ministar unutrašnjih poslova, ona stalno bdi nad porodicom i boji se gladi. Zato se ovde uvek kupuju džakovi brašna, šećera, prave zalihe, a žena se uvek pita: Šta još nisam nabavila?
• Kako se lečimo od fobija?
– Potežemo za vračarama, vidovnjacima i raznim prevaratima koji dobro koriste situaciju da zarade od lakovernih i uplašenih ljudi. U nekim sredinama kao što je istočna Srbija magijski rituali su kulturni obrazac. Tamo vračare leče i depresiju, i traume, i bolesti. Drugi lek su „bensedini“, „bromazepami“, „leksilijumi“ koji se gutaju kako kome dođu pod ruku. Viđala sam ljude koji piju „bensedin“ zato što im pije i baba, pa su to sebi odmah sami prepisali, što jejako opasno. A najčešći muški lek je alkohol. Koga strefi depresija ili strah, on odmah naginje iz flaše, a to je najopasnije jer alkohol, u stvari, pojačava stanje u kojem se nalazite.
Preti nam nestanak
• Šta u vama izaziva najveći strah?
– Plašim se da ćemo nestati kao država i kao narod. Toga se iskreno bojim, ali to me i motiviše da se bavim politikom.
• Koliko se nacija obraća stručnjacima?
– Ovde se ljudi retko obraćaju psihijatrima i psiholozima jer ih je strah da će ih videti neko poznat. Dešavalo mi se da u ambulanti sede pacijenti s tamnim naočarima, da sakriju identitet!
• Koji je lek najbolji?
– Najbolje je rasplašivanje po principu „udri brigu na veselje“. Najuspešnije sredstvo lečenja je crni humor, da se smeješ sopstvenom strahu.
• čega se plaši srpska vlast?
– Naroda! Nemaju više veze sa sopstvenim narodom, pa samo podižu represiju na još veći nivo. Nakon što je onaj očajnik bombaš upao u zgradu Predsedništva, uveli su još oštrije mere po kratkom postupku! Tako se omladina Nove Srbije već mesecima okuplja u centru Beograda jednom nedeljno i izvodi performanse, a sad za vikend policajci su ih rasterali za pet minuta! Odličan izgovor – strah za bezbednost vođa!
• Šta ćemo? Je l’ da pijemo „bensedine“?
– Ne, nego da tražimo nove izbore!
