Jedini proizvođač aviona u Srbiji, Nestor Slepčev (54) obišao je čitav svet, a skrasio se, kaže doveka, na jednom salašu na čeneju, nedaleko od sportskog aerodroma. U svojoj maloj radionici, uz pomoć još četiri majstora, Nestor proizvodi avione tipa „roda“, koji su prvi put napravljeni u Nemačkoj 1936. godine i koji su po nekim svojim karakteristikama do danas ostali neprevaziđeni.
– U konstruktivnom smislu, specifičnost „roda“ su pretkrilca, koja im omogućavaju veoma spori let, a može i da leti sa isključenim motorom, kao jedrilica. Ono što, međutim, ovaj laki avion do danas čini nepraviđenim jeste to da je „rodi“ potrebna zaista minimalna pista za poletanje i sletanje. Za taj manevar, ovom avionu je doslovno potrebna zaravan od 20-30 metara, što je zaista fantastično – priča Slepčev.
Ove letelice su se proslavile u Drugom svetskom ratu kao izviđački avion nemačke avijacije. Posle sloma nacističke Nemačke i avion će biti potisnut iz upotrebe, kao da je i „roda“ bila osuđena za ratne zločine, a novi život započeće 1985. godine u nekadašnjoj radionici majstora Nestora u mestu Port Makari u istočnoj Australiji, gde je živeo više od 30 godina.
Komplikovani propisi
– Jedino me užasno nerviraju naši propisi, koji su skrojeni tako da otežaju, a ne da urede letenje. Za svaki let je potrebno proći čitavu šumu procedura, od najave leta, preko odobrenja, do kontrole, a o papirologiji koja sve prati ne vredi ni trošiti reči. Zato svojoj letačkoj strasti dajem punu slobodu tek kada odem u Ameriku, gde sam do sada prodao najviše aviona. Tamo je letenje krajnje liberalizovano i kad vam se leti – upalite avion i letite, nikog ne obaveštavajući i ni od koga ne tražeći dozvolu. Sad ima naznaka da će i u Srbiji letačke stege uskoro popustiti i da će biti određena zona slobodnog leta na visinama do 1.000 fita (1 fit = 0,33 metra), što bi za nas bila zaista velika stvar – ističe Slepčev.
– U novom svetu sam nastavio da pravim aviončiće, a vremenom sam počeo da konstruišem i mini letelice, kojim se upravlja pomoću radio-talasa. Prvi pravi avion napravio sam 1980. godine, a onda je krenula proizvodnja „roda“, kojoj sam se u potpunosti posvetio. Nije neskromno reći da sam po tome poznat u čitavom svetu, jer sam svoje avione do sada prodao u 35 zemalja sveta, a najviše u Americi i Evropi. čitav posao jednostavno funkcioniše: ljudi poruče avion, a ja ga napravim i, onda, ako je porudžbina iz Evrope, letelicu odvezem na naznačeno mesto, ili, ukoliko je kupac iz Amerike, spakujem avion u brodski kontejner, pa preko okeana – nastavlja Slepčev.
Avioni koje proizvodi Slepčev ne mogu se koristiti u komercijalne svrhe, osim, eventualno, za trenažne letove. Na „rodama“ lete zaljubljenici u visine, vrsni poznavaoci letelica, biznismeni, profesionalni piloti i avanturisti, koji bi sve dali za adrenalinske udare koje doživljavaju u trenutku dok samo posle dvadesetak metara rulanja uzleću gotovo vertikalno. NJihovu strast deli i proizvođač, koji je i sam vrstan pilot, od čijih akrobacija u vazduhu zastaje dah.
– Kad sam definitivno odlučio da se vratim u Srbiju, birao sam lokaciju za imanje tako da mi je aerodrom u blizini, kako bih mogao da testiram avione, ali i da zadovoljim svoju letačku strast. Ovo imanje sam kupio 2002, a potpuno sam se preselio 2004, pošto sam raščistio račune u Australiji. Tamošnju firmu sam zatvorio, a od prve supruge se razveo, pošto su deca bila odrasla i svako je već krenulo svojim putem. Hteo sam da ostvarim još jedan san, koji sam sanjao svih onih decenija koje sam proživeo u dalekoj Australiji, a u kojem kupujem jedan salaš u zavičaju i tu ostajem do kraja života. Mesto za taj salaš sam tražio svaki put kad sam dolazio u Srbiju – otkriva junak ove priče.
Naslednik
Nestorov sin iz prvog braka David takođe obožava „rode“ i letenje, a već je savladao i veštinu pravljenja ovih letelica. Oduševljen je Vojvodinom i Srbijom i najozbiljnije namerava da sledi oca i da se sam preseli u bačku ravnicu. I on tvrdi da su ovde devojke najlepše, pa bi hteo da se ovde oženi i da nastavi očev posao.
Nestor iz prvog braka ima još dve ćerke, koje su već udate i od kojih, za sada, ima troje unučadi.
I mada o tome nije vodio računa kada se vraćao u zavičaj, ispalo je nekako da je povratnik iz daleke Australije i jedini proizvođač aviona u Srbiji. Godišnja proizvodnja istina nije velika, tek nekoliko aviona (za izradu jednog aviona i sve provere potrebno mu je oko dva meseca), ali je i to dovoljno da se kaže kako i mi proizvodimo letelice. Zbog toga, ali i niza drugih razloga, među koje na prvom mestu treba staviti jednu Bojanu, nije se, veli, nijednog trenutka pokajao zbog odluke da se vrati. Još kad se i u Srbiji liberalizuju propisi u oblasti letenja, biće „ovo dobro mesto za život“.
– Lakše je pronaći mušterije kad sam u Evropi nego u Australiji, koja je ipak kraj sveta. Osim toga, vidim da ova zemlja ima perspektivu, ma koliko se nekome činilo da tapkamo u mestu, ili da nazadujemo – napominje Slepčev.
Osim letenja i aviogradnje, međutim, junak ove priče se zanima i za pravljenje starovremenih vozila. Na imanju ima nekoliko rekonstruisanih fijakera, a odskora pravi i kočije u stilu „Ben Hura“, koje će, veruje, postati pravi hit. U štali drži tri prelepa čistokrvna lipicanera, pa kad ih upregne i krene „kasom od miline“, niko nije zadovoljniji od njega. To, kaže, nije mogao da nađe nigde osim u bačkoj ravnici.
Strast iz detinjstva
– Strast prema letenju i avionima mene je obuzela još kao dečaka u Srbobranu gde sam rastao, mada sam rođen u Vrbasu i bavio se modelarstvom. LJubav prema letelicama poneo sam i u daleku Australiju, gde se moja kompletna porodica preselila 1970. godine, kada sam imao 17 godina – priča Slepčev.
