Pod parolom „Kragujevac radi – Beorad se gradi“, ponovo je, pred Novu godinu, istaknut zahtev za punu autonomiju Šumadije u njenim istorijskim granicama. Okvir je zacrtao Branislav Kovacevic, predsednik koalicije „Šumadija“, Valjevac poreklom; na severu, to je reka Sava, na istoku Dunav, na jugu Zapadna Morava, dok liniju razgranicenja prema Valjevu nisam upamtio. Kovacevic dalje traži, opet prema istorijskom pravu, da se prestonica Srbije izmesti iz Beograda u Kragujevac.
Naš zahtev je Kragujevac – prestonica, veli Kovacevic liderski odlucno, svestan misije koju mu je narod odredio. Kragujevac i Šumadija nece više da budu slepo crevo, nece više da budu bez autoputeva!
S tim u vezi, ovaj politicar naglašava da Kosovo nije prva tema Srbije. Kosovo jeste znacajna tema, ali je Šumadija za nas najznacajnija, a bez autonomne Šumadije nece biti ni decentralizovane Srbije!
Najzad, ali ne na poslednjem mestu, Kovacevic porucuje centrima moci: šumadijske pare Šumadiji!
Takva, autonomna Šumadija nacinila bi i moralni otklon od poraženih, retrogradnih ideja koje diktira centrala. Nacionalisti su beogradski intelektualci koji žive sasvim lepo i udobno, imaju svoje vile na Dedinju, Senjaku i drugde, primecuje Branislav Kovacevic. (To stanovište, uzgred napominjem, ovih dana je razvio, razradio i generalizovao Branko Lukovac, ministar spoljnih poslova Crne Gore. Srbi su fašistoidan narod, rekao je Lukovac. Tim recima).
Nesebicna podrška koaliciji „Šumadija“, uz jedinstvo gledišta, stiže od Nenada Canka, predsednika Skupštine Vojvodine, prilikom gostovanja u Kragujevcu. Canak se ne može istrgnuti iz konteksta, Canak se mora citirati u celosti, kako bi se zadržala snaga njegovih misli, zato citiram: „Vi koji živite ovde morate da kažete da cete vi da odlucujete kako cete da živite u Šumadiji, pa da se posle zajednicki u decentralizovanoj državi dogovorimo kako cemo da živimo u zajednickoj državi… Ostao je stari sistem koji treba promeniti, a to je sistem u kome u jednom gradu u zemlji sede ljudi koji misle da sve znaju o svim ostalim gradovima u zemlji i njihovim sudbinama.“
Koalicija „Šumadija“ do daljeg je za celovitu Srbiju, ne pominje se stolica u Ujedinjenim nacijama, niti se traži zaseban pravopis, cak ni akademija nauka, mada potencijala ima; to se prepušta logici buducnosti, a opšte je poznato da je buducnost neizvesna. Ako je nacija politicka teritorijalna zajednica – shvatanje koje preferira Ivan Colovic – onda bi Šumadija, teritorijalnom organizacijom, jednoga dana mogla da izrodi šumadijsku naciju, cime bi se Srbija u multietnickom i multikulturalnom pogledu još više približila najrazvijenijim zemljama sveta. Bogatstvo razlicitosti niko vam nece pokloniti, treba ga negovati.
S tim idejama, koalicija „Šumadija“, ciji su koalicioni partneri antoniomni, pa se ne zna od cega je sastavljena, dobila je na izborima sredinom minule decenije nešto preko dve stotine glasova u svojim istorijskim granicama, što joj je dalo legitimitet pri zastupanju šumadijskih interesa. Ukoliko bi se Koalicija raspala – ali nece! – ne bi se znalo kome bi ti glasovi pripali…
Sam Branislav Kovacevic nije preterano popularan izvan svog birackog tela, ne zna se šta ima od škole, ali, baveci se politikom i uz dragocenu pomoc nevladinih organizacija, kažu da se zaimao. Onda se uclanio u DOS, tako da je danas na vlasti.
Otvoreno govoreci, iz sasvim zavicajnih razloga (teorija krvi i tla!), i misleci lokalno, usudujem se da ideji Šumadije suprotstavim ideju Smedereva. Ukoliko bi se ostvario projekat Branislava Kovacevica, Smederevo s Podunavljem bilo bi anektirano i podjarmljeno Kragujevcu. Sve što bi „Sartid“ proizveo „Crvena zastava“ bi uzela. Smederevske pare otišle bi u Šumadiju. Bacimo li pogled na blisku prošlost, videcemo da je smederevska privreda bila vitalnija. Dok je „Crvena zastava“ ocajavala, koncern „Sartid“ je, u najtežim okolnostima i pod sankcijama, osvojio tehnologiju proizvodnje šampinjona. Uz visoke peci, u plodnom Godominskom polju nicale su i pecurke!
Pogledajmo cinjenicama u oci. Smederevski Sartid je na tabeli Prve lige visoko iznad kragujevackog Radnickog. Smederevo ima povoljniju konfiguraciju terena za brze pruge, a tece i Dunav, reka mira i saradnje, koja nas spaja a ne razdvaja, sasvim podoban za izgradnju slobodne carinske zone i za povezivanje sa Evropom, na severu, i toplim morima, na jugu.
Kragujevac prestonica, a Smederevo? Po kom to pravu Kragujevac ima prednost, ako je Smederevo bilo poslednja prestonica srednjovekovne Srbije i prva u modernom dobu! Kad su Turci Karadordu predali kljuceve od grada pod cuvenim smederevskim dudom, Karadordeva vlada, Praviteljstvujušci sovjet, preselila se tu iz manastira Voljavce, demonstrirajuci kontinuitet državnosti. To je ta istorijska vertikala koju sam ovom prilikom povukao. Na kraju krajeva, osovina Kragujevac – Novi Sad (Kovacevic – Canak) manje je prirodna od moguce transferzale Novi Sad – Smederevo. Sve niz Dunav…
Ako bismo se, dakle, držali istorijske legitimacije, mnoge komparativne prednosti su na strani Smedereva. Tu je, recimo, donet prvi ekološki zakon u ovom delu Evrope, još polovinom devetnćstog veka, kada je opština zabranila alasima da ciste ribu na samoj obali, kako se smrad ne bi širio po kvartu. Dok je Lepenica kod Kragujevca, ako me oci ne varaju, danas pretvorena u deponiju.
Smederevci su, najzad, kao prevratnicki narod koji se ne miri s postojecim, prvi u Evropi, možda i u svetu, izvršili atentat fekalijama na svog suverena, kad su ono kralju Milanu prerezali daske na cucavcu. Kralj je, onako u necisti, pobegao od Smederevaca niz plavo Dunavo. Za istoriju dovoljno…
Eto koji su istorijski i kulturni razlozi za decentralizaciju Srbije, s tim što i regioni koje ovde nisam pomenuo imaju pravo na svoju istorijsku vertikalu.
Ipak, svida mi se što neko rece: budimo narod, a ne stanovništvo.
Srbiji su Srbi najveci problem.
