Krajem prošle godine u Srbiji je proslavljena prodaja hiljaditog preduzeća, a sa martovskom promenom vlasti proces privatizacije je kraće vreme stagnirao. Nakon julske smene prvog čoveka Agencije za privatizaciju Vlade Republike Srbije Branka Pavlovića, aukcije su učestale, tako da je izvesno da se privatizacija nastavlja.
U državni budžet od prodaje društvenog kapitala putem aukcija, tendera ili na berzi, do sada se slilo preko milijardu evra. Svetski poznate multinacionalne kompanije, poput „Filipa Morisa“, „Britiš Amerikan Tobaka“ ili „Lukoila“ stigle su u Srbiju, a tranzicija srpske privrede, prema sindikalnim podacima, iznedrila je višak od 300.000 radnika!
U Agenciji za privatizaciju kažu da su zaključno sa 6. septembrom na aukcijama prodata 1002 preduzeća, od ponuđenih 1197 firmi. Na prodaju čeka još oko 1220 malih i srednjih preduzeća. Na tenderima je novog gazdu dobilo 36 preduzeća, dok je u procesu restrukturiranja 66 firmi.
Prema oceni dr Vladane Hamović, saradnika Instituta za tržišna istraživanja, država je u proces privatizacije ušla bez ozbiljnih priprema, a posledice trpe radnici.
Hitna prodaja „Soko Štarka“
Prazan budžet i potreba da se pokrije velika javna potrošnja naterale su vlasti da požure i sa privatizacijom „Soko Štarka“. Zamisao Agencije za privatizaciju bila je da se državnom delu akcija od 40 odsto priključi što veći broj malih akcionara, što bi omogućilo bolju prodaju. Međutim, rukovodstvo i sindikalci smatraju da je dokapitalizacija bolje rešenje.
Po nekim izvorima za kupovinu „Soko Štarka“ zainteresovani su „Nestle“, „Kraft“, „Kraš“, ali i „Salford“.
– Privatizaciju društvenih firmi nije pratio adekvatan socijalni program, a rezultat su radnici koji su ostali bez radnih mesta, a da prethodno nisu zbrinuti. Ako se tome doda veliki broj radnika iz uništenih preduzeća, koji zarade nisu primili više godina, problem je još veći – kaže dr Hamović.
Drugi važan segment, o kome se nije dovoljno vodilo računa u privatizaciji domaćih preduzeća, prema mišljenju stručnjaka jeste zaštita domaće privrede i nacionalnih brendova.
Milan Prostran, sekretar Odbora za poljoprivredu, smatra da se u postupku privatizacije morala doneti nacionalna strategija o tome koja preduzeća treba prodavati strancima, što bi zaštitilo domaću proizvodnju.
– Privatizacija je nužna, nju su prihvatile sve zemlje u okruženju, ali je isto tako jasno da strane kompanije koje kupuju naša najbolja preduzeća neće mnogo voditi računa o očuvanju srpske proizvodnje, nego će uvoditi sopstvene brendove – smatra dr Prostran.
Do kraja godine 24 tendera
Do kraja godine u Srbiji treba da se održe 24 tendera, koji bi mogli da donesu prihod od 30 miliona evra. Agencija za privatizaciju je objavila novi strateški plan, po kojem će se manjinski paketi vlasništva grupisati u veće, kako bi se dobila bolja ponuda.
Fabrika slatkiša „Soko Štark“ i uljara „Vital“ na taj način bi trebalo da nađu nove gazde.
Strane kompanije su, po pravilu, prvo kupovale zdrave kompanije, tako da su kupce među prvima našle srpske cementare, fabrike duvana, mlekare, pivare.
Prodajom beočinske, kosjerićke i novopopovačke cementare u državni budžet se slilo više od 160 miliona evra, fabrike duvana su donele još 437 miliona evra, dok je cena koju je „Lukoil“ platio za 79,53 odsto kapitala druge po veličini naftne kompanije u Srbiji „Beopetrola“ 117 miliona evra.
Dokapitalizacijom Novosadske mlekare i kupovinom beogradskog „Imleka“, engleski investicioni fond „Salford“ ima u rukama oko 60 odsto srpskog mlečnog carstva, čime je stvoren prvi veliki monopol u Srbiji. Ni pivare, poput „Apatinske“ ili „Pančevačke“ nisu dugo čekale na pronalaženje strateških partnera.
Belgijski „Interbru“ je ulazak u najveću srpsku pivaru platio 326 miliona evra, dok je danski „Karlzberg“ za partnerstvo sa čelarevskom pivarom izdvojio 110 miliona evra.
Ni moćni hrvatski koncern „Agrokor“ nije žalio para, pa je na tenderu za najveću domaću fabriku sladoleda „Frikom“ izbrojao 10,25 miliona evra.
Proslavljeni košarkaški as Vlade Divac spreman je da za 51 odsto akcija fabrike mineralne vode „Knjaz Miloš“ da čitavih 100 miliona evra.
S druge strane, zainteresovanih za oronulu automobilsku industriju gotovo da nije bilo, dok se za kupovinu tekstilnih firmi, koje zapošljavaju oko 90.000 radnika niko nije raspitivao.
