„Godine klevetnickih napada primorale su nas da prekinemo jalovo cutanje i da pozovemo naucnike, naše i strane, da sine ira et studio pokušaju da prodru u srž svih ovih tako zamršenih pitanja“ jer „tražimo istorijsku istinu“ koja ce biti „melem u lecenju zabluda i nedoumica koje su tako dugo na Balkanu uvecavale ljudske patnje, pretvorivši ih u skoro hronicno stanje“.
Predsednik SANU akademik Dejan D. Medakovic sažeo je ovako u svojoj pozdravnoj reci nastojanje najviše naucne ustanove srpskog naroda da, obavljajuci svoju osnovnu dužnost, ponudi istinu na temu „Velika Srbija – istine, zablude, zloupotrebe“. O tome ce niz uglednika domace i strane nauke biti u prilici da iznese svoje stanovište tokom trodnevnog, istoimenog medunarodnog naucnog skupa, zapocetog juce pred dupke punom svecanom salom SANU.
Pozdravni telegram ucesnicima skupa, cijem su otvaranju prisustvovali patrijarh srpski gospodin Pavle i republicki komesar za izbeglice Sanda Raškovic-Ivic, poslao je predsednik SRJ dr Vojislav Koštunica. O velikim ambicijama organizatora skupa svedoci i pozdravna rec akademika Vasilija Krestica i njegov naglasak da je ovaj naucni skup sazvan s namerom da se jedno „ne samo naucno vec i aktuelno nacionalno, politicko i državno pitanje razmotri i prikaže sa svih mogucih stanovišta“.
Bauk o velikosrpskim namerama širen je duže od stotinu godina, a lansiran kroz austrijsku i austrougarsku diplomatiju i propagandu, podsetio je Krestic, ukazujuci da je fama o „velikoj Srbiji“ služila, „kao što i danas služi, za kompromitovanje i paralisanje srpskih nastojanja, planova i akcija“. Sve do danas, optužbe da se Srbi bore za „veliku Srbiju“ bile su „oprobano propagandno sredstvo svih protivnika srpskog naroda“, instrument njegove demonizacije. Ona je unazad desetak godina „internacionalizovana i cak institucionalizovana“, s vrhuncem u Haškom tribunalu, cije su optužbe „neuke, pune falsifikata i skrojene tako da iz temelja prekroje srpsku istoriju od srednjeg veka do naših dana“.
Akademik Milorad Ekmecic je u svom referatu samerio pojam „velike Srbije“ prema svetskim uzorima, konkretno prema pojmu „velike Nemacke“, nastalom posle propasti demokratske revolucije 1848. u Evropi.
Etnos sa tri vere
Nemacki primer je u 19. veku postao evropski arhetip ujedinjenja svih drugih evropskih naroda, ali i nekih izvan evropskih granica. Propast ideje da velika Nemacka bude stvorena demokratskim putem preko slobodno izabranog parlamenta ucinila je „nemogucim da se pod tim pojmom smatra nešto politicki pozitivno“.
Bilo je to iskustvo Madarske, Poljske, Italije, a „prva klica ideje o velikoj Hrvatskoj došla je iz ideologije evropskog katolickog klerikalizma“ koji je istovremeno stvorio i „ideologiju i bauk™velike Srbije, kao sredstvo osvajanja tog dela sveta“, što ce se razbuktati od pocetka proteklog stoleca, iako su „srpski državni programi, do rasula Jugoslavije 1992. godine, uvek imali jugoslovenski okvir“, naglasio je Ekmecic.
U sumornom bilansu srpskog 20. veka akademik Dobrica Cosic „koren raspada Jugoslavije i srpskih poraza“ vidi u „samom stvaranju i karakteru zajednicke države Srba, Hrvata i Slovenaca“, iznikle na „zabludi da oni cine jedan etnos sa tri vere“, uz istovremenu nesaglasnost „trajno mocnih evropskih faktora Nemacke i Vatikana, što ce i odluciti o njenom slomu“.
Iznoseci teze o srpskoj i jugoslovenskoj istoriji u proteklom veku, akademik Cosic je podsetio da je Komunisticka partija Jugoslavije zastupala „jugoslovensku ideju u Kominterninom tumacenju“, u kojem je bila sadržana „srpska krivica“ za stvaranje „versajske Jugoslavije“, kao i za „hegemonizam najvece nacije“, koji je oznacen kao „velikosrpstvo preuzeto od austrougarske državne ideologije“.
Otuda ce i svaka težnja za nacionalnom ravnopravnošcu srpskog naroda u socijalistickoj samoupravnoj Jugoslaviji biti proglašavana i proganjana kao srpski i velikosrpski nacionalizam. Akademik Cosic je naglasio da ne postoji nijedan punovažan politicki dokument koji bi potvrdio da je u medunacionalnom i gradanskom ratu 1991-1995. godine postojao „velikosrpski cilj srpskog naroda“, a o velikoj Srbiji govorili su samo „ekstremni nacionalisti, koji u srpskoj politici nisu imali ozbiljnijeg znacaja“.
Emancipatorska težnja
Drugi deo prepodnevne plenarne sednice medunarodnog naucnog skupa bio je predviden za saopštenja uglavnom inostranih istraživaca koji su se bavili ovom temom. Pa ipak, prema recima predsedavajuceg akademika Vasilija Krestica, mnogi od njih iz opravdanih razloga nisu uspeli da stignu u Beograd i naknadno ce, za buduci zbornik radova, poslati sve tekstove. Rec je o Mareku Valdenbergu iz Poljske, Arduinu Anjeliju iz Italije, Nataliji Narocnjickoj iz Rusije i Imanuelu Gejsu iz Nemacke.
Akademik Mihajlo Markovic je u saopštenju „Velikosrpstvo, nacionalizam i patriotizam“ naglasio da je emancipatorska težnja srpskog i nekih drugih južnoslovenskih naroda za integracijom i ujedinjenjem protumacena kao izraz velikosrpske grandomanije, „a zapravo zbog sopstvenih interesa Velike Britanije i nekih drugih u Evropi“.
„Svi ti imperijalisticki stratezi ocigledno ne prave razliku izmedu patriotizma i nacionalizma, izmedu politike jedne države i pojedinih manjinskih i stranackih struja“, protumacio je Markovic jednostranost zapadnoevropskog razmišljanja o srpskom pitanju i u tom kontekstu pomenuo i stalno prozivanje Memoranduma SANU.
Majkl Stenton, britanski istoricar koji se predstavio kao „istraživac koji je život proveo interesujuci se za Srbiju, a ne za Jugoslaviju“, vrlo zanimljivo i temperamentno je govorio o temi „Upotreba i zloupotreba™velike Srbije u Velikoj Britaniji od Sitona- Votsona do Ešdauna“. On je zakljucio da su britanski pogledi i razmišljanja o pansrpskoj ideji, od 1876. do devedesetih godina 20. veka, bili cesto, u suštini, vrlo naklonjeni Srbiji i Srbima kojima su se Britanci „divili zbog niza vojnih podviga, posebno u Prvom svetskom ratu“, ali je Srbija sve te momente i šanse – propustila jer, jednostavno, nije ništa decidirano zahtevala i tražila!
Akademik Cedomir Popov govorio je „o idejama Ujedinjene omladine srpske o srpskoj državi“. Juce po podne govorili su i Ljubomir Tadic, Konstantin Nikiforov, Mihailo Vojvodic, Nikola Gaceša, Ljubomirka Krkljuš, Zoja Klimenko i Nikola Žutic.
Skup danas nastavlja rad.
