Pre pet godina u francuskom zamku Rambuje održani su neuspešni pregovori Srba i Albanaca
Da li je moglo drugačije?
Medlin Olbrajt je otvoreno pretila bombardovanjem
Prošlo je pet godina od srpsko-albanskih pregovora u Rambujeu. Ostala je dilema da li je moglo da se završi drugačije? Mnogi politički analitičari, pisci feljtona, obični građani različito tumače Rambuje, ali sve ono što se posle događalo neminovno daje zaključak da su pritisci na našu zemlju bili veliki i da je svaki potez trebalo dobro odmeriti. Ono što se događalo na Kosovu i Metohiji svih tih godina, i pre i posle Rambujea, samo je bio neposredan povod da se ostvarivanje ideje i davnašnjeg sna Albanaca o nezavisnom Kosovu intenzivira.
Pošto su mnogi pokušaji da se sedne i razgovara propali, međunarodni faktori, koji su već duboko bili umešani u krizu na Kosovu i Metohiji, predložili su razgovore na neutralnom terenu i pod njihovom palicom. Skupština Srbije je 4. februara 1999. godine dala „vizu“ za početak razgovora u Rambujeu, koji su posle dva dana, tačnije 6. februara, počeli u francuskom zamku.
U Odluci Skupštine se obrazlaže da je poziv prihvaćen „zato što je čvrsto opredeljenje naroda i svih političkih partija da se borimo za mir i što treba da branimo Kosovo i Metohiju na svakom mestu na kome se o Kosmetu raspravlja bilo gde u svetu“, i da “ prihvatanjem razgovora činimo još jedan korak da doprinesemo da se problemi reše mirnim putem“. To je bio još jedan korak ka internacionalizaciji pitanja Kosova i Metohije posle prihvatanja Verifikacione misije Oebsa i kontrole vazdušnog prostora od strane NATO-a.
Uzaludni pokušaji
Na osnovu te odluke Vlada Republike Srbije odredila je delegaciju. Za šefa delegacije postavljen je prof. dr Ratko Marković. Među članovima kao predstavnik Kosovske demokratske inicijative (Albanske političke partije) našao se i Faik Jašari, koji sada živi u Nišu, u iznajmljenom stanu. Napustio je Kosovo u junu 1999. Sve što je imao ostalo je u Gnjilanu, jer je i on kao i mnogi drugi koji su Srbiju smatrali svojom državom morao da napusti rodni kraj.
U njegovom stanu žive neki drugi Albanci. Sećajući se tih ključnih događaja u Rambujeu, gospodin Jašari kaže: „Odlazak u Rambuje, a kasnije u Pariz na pregovore sa albanskom delegacijom uz pomoć međunarodne zajednice pokazao je da se radi o farsi, u nizu svih onih koje su bile i ranije. Ovo kažem jer su i svi prethodni pokušaji u Prištini da se sedne za sto i razgovara bili uzaludni.
Svi pamte 17 puta insistiranje naših predstavnika da se razgovara i uporno odbijanje Albanaca da ukrste argumente i da se dođe do rešenja. A njihov uslov je i tada bio samo razgovor o nezavisnom Kosovu. Jasno je bilo i u Rambujeu i kasnije u Parizu da međunarodna zajednica nije bila voljna da se razgovara o razumnom razrešenju problema, već su uvek usmeravali na uslove koji su sadržali atribute kosovske nezavisnosti.
Na nas je vršen neviđen pritisak da pristanemo i potpišemo takva dokumenta, a naročito je ostrašćena bila gospođa Medlin Olbrajt, ali i Robin Kuk, Iber Vedrin, Joška Fišer. Doduše, na samom početku nije bilo vidnih pritisaka, ali već od sredine našeg boravka u Rambujeu gubili su strpljenje i prosto navaljivali da potpišemo sporazum bez odugovlačenja. Mi smo na sporazum, koji su oni diktirali, dodavali anekse, pošto nije bilo govora da potpišemo takav dokument. Insistirali smo da sednemo za sto i da se pogledamo oči u oči i pokušamo da iznesemo svoje argumente, pa da se na neki način dogovorimo.
To je bilo nemoguće, jer su oni to izbegavali. Jedino na šta su pristali bilo je da se sastanu delegacije 4 + 4. Pošto sam ja bio jedan od predstavnika u državnoj delegaciji, mogu da kažem da gospođa Olbrajt i Džejms Rubin, koji su vodili sastanak, ni jednog trenutka nisu pokušali da ublaže reči ni stavove Hašima Tačija, koji se otvoreno zalagao za nezavisno Kosovo. I sada se razgovori o sprovođenju standarda na Kosovu i Metohiji odugovlače, izbegavaju, usporavaju.
Sve osim nezavisnosti
Inače, u Rambujeu je bio u i u svakom drugom pogledu neravnopravan tretman dveju delegacija. Mi smo bili kao u nekom zatvoru, jer nismo mogli da izlazimo iz zamka, čak smo po odobrenju izlazili svi zajedno u šetnju, kao zatvorenici. Na drugoj strani, predstavnici albanske delegacije su mogli nesmetano svako po podne da odu u grad da se slobodno šetaju, kontaktiraju, koriste telefone, a to je tamo i te kako bilo važno.
I posle pet godina ja sam spreman da tvrdim, iako ima raznih opcija i stavova, da je ceo problem oko Kosova i Metohije mogao da se reši u Rambujeu. Da je bilo volje i spremnosti međunarodne zajednice, a pre svega, američke administracije, rešenje bi se našlo, jer mi smo prihvatali sve uslove, osim nezavisnosti Pokrajine. Sećam se gospode Petriča i Hila koji su išli od jednih do drugih i nama uvek prenosili stav da albanska strana ništa drugo ne priznaje osim nezavisnosti.
Bilo je i povišenih tonova, pa i pretnji Medlin Olbrajt, koja je i tada otvoreno rekla, ako ne potpišemo njihov sporazum, da će nas bombardovati. A i da smo potpisali, oni bi opet bili tu da nadziru implementaciju sporazuma, što znači da su na jedan zaobilazan način želeli da okupiraju zemlju. Mi smo u tim kontaktima uvek insistirali na sporazumu koji će odgovarati svim građanima Kosova i Metohije.
Nismo bežali od svih evropskih standarda o zaštiti ljudskih i svih drugih prava, ali podjednako svih nacionalnih manjina. Pokušavao sam da objasnim da svi Albanci nisu pripadnici Demokratskog saveza, da ima i onih koji misle drugačije, ali uzalud. Kada sam se vratio u Prištinu i Gnjilane, nazivali su me izdajnikom, pretili, napadali samo zato što sam verovao da Kosovo treba da bude deo Srbije, a ne nezavisno. Ja se nisam osvrtao na to i sad verujem da svoja manjinska prava mogu da ostvarim u ovoj zemlji kao i svi drugi ljudi – kaže Faik Jašari.
Zejnelabedin Kurejš, predstavnik nacionalne zajednice Turaka i Turske demokratske partije, za „Glas“ kaže da su opredeljenja nacionalne zajednice Turaka još u martu 1998. godine bila da se razgovara o mirnom rešenju krize. Od tog perioda bilo je dosta pokušaja da se dođe do nekog rešenja, ali su svi napori bili bezuspešni. I onda je došao Rambuje.
Kada smo stigli tamo, iskreno sam očekivao da ćemo sesti za sto i pokušati da se dogovorimo. Međutim, od toga nije bilo ništa, samo su predstavnici međunarodne zajednice, Hil, Vedrin, Kuk, dolazili u salu i davali instrukcije. Bio je tu i ruski predstavnik Majorski, koji se samo šetao i delovao potpuno indiferentno. Možete misliti koliko je to za nas bilo razočaravajuće, jer je bio utisak da on, u stvari, kao predstavnik Rusije, treba da nam da podršku.
Tada se jasno videlo da od toga nema ništa. U toj atmosferi trebalo je da počnu pregovori, a oni zapravo do kraja nisu ni počeli, jar se naše dve delegacije nisu ni jednom sastale. Ja sam od ranije poznavao neke ljude iz albanske delegacije i verovao sam da je i njima stalo da se dođe do mirnog razrešenja.
Smatrao sam da ima mogućnosti da se nacionalne manjine razvijaju, pošto smo od rata naovamo imali i školovanje na svom maternjem jeziku, medije, kulturu. Moj stav je bio da se mogu iznaći rešenja i za albansku nacionalnu zajednicu. Mi smo se samo u prolazu, u hodnicima sretali i otpozdravljali i to je bilo sve.
Papiri
Predstavnici međunarodne zajednice su nam stalno donosili neke papire i sećam se da su jednom doneli predlog o izborima za lokalnu samoupravu, gde je bio predviđen cenzus od 5 odsto, priča Kureši.
Ozbiljan dijalog
Da se pritisci na našu zemlju ponavljaju, potvrđuju i razgovori koji su u oktobru počeli u Beču između predstavnika Albanaca i naše delegacije. O nastavku tih razgovora, koji, slučajno ili ne, padaju u isto vreme, Nebojša čović kaže: „Sumnjam da nam se priprema novi Rambuje, jer su i u Evropi i u svetu svesni da bilo kakva nametnuta rešenja ne vode stabilnosti regiona. Smatram da će preovladati razum i da će Evropa vrlo brzo odustati od nedovoljno definisanih i merljivih standarda. Nova vlast u Srbiji nadam se stvoriće uslove za početak ozbiljnog dijaloga o svim gorućim pitanjima na Kosovu i Metohiji. Mi ovim ne sprečavamo i ne zaustavljamo proces dostizanja evropskih standarda, ali je jasno da se pod tzv. evropskim standardima ne može vršiti prekrajanje granica“.
– Ja sam na to reagovao, jer je jasno da, na primer, turska nacionalna manjina po tom principu ne može nikako da dobije ni jednog svog predstavnika, jer je to nemoguće zbog malog broja u svakoj sredini. Sutradan je donet predlog da se taj cenzus smanji na 2 odsto. No, to je bilo potpuno sporedno u tom trenutku, jer je međunarodna zajednica imala drugi cilj – da nas natera da potpišemo nešto što mi nikako nismo mogli.
Kada je gospođa Olbrajt posle više od dve nedelje boravka u Rambujeu pozvala nas i rekla: „Hoćete li vi ovo da potpišete ili ćemo vas bombardovati“, znali smo da smo pred svršenim činom. Zar je neko bio lud od nas da potpiše „kapitulaciju“, naročito mi koji smo predstavnici nacionalnih manjina. Kad je kasnije za vreme bombardovanja gađana kolona kod mesta Koriša i kada je poginulo više od sedamdeset Albanaca, ja sam odmah otišao na lice mesta i gledao raskomadana tela, unesrećene ljude.
Jedna žena me je pitala samo „Zašto“, a ja, zaista, nisam znao odgovor. To se ponovilo i u Prizrenu kada je gađano romsko naselje gde su stradali Romi.
Sada pet godina posle svega pitam se da li je moglo drugačije. Moj utisak je i tada bio da u Rambujeu nisu bili pravi predstavnici albanskog naroda, već oni militantni, koji su zagovarali, a i danas zagovaraju samo nezavisno Kosovo. Mnogi od nas su dobijali pretnje telefonom još tamo ako potpišeš nemoj da se vraćaš, ali isto tako i ako ne potpišeš nema povratka. Ja sam kao i drugi članovi te delegacije danas daleko od svog Prizrena, gde mi je majka ostala sama da živi, a ja sam se smestio u Pančevu.
Posle pregovora koji su trajali sedamnćst dana i tokom kojih su se predstavnici obe strane susretali samo sa međunarodnim predstavnicima i bez gotovo ikakvih direktnih kontakata ili razgovora, dramatična odluka o rešenju kosovske krize usledila je samo čas posle isteka krajnjeg roka koji je postavila Kontakt grupa. NATO je nastavio pretnje i 23. marta ih obistinio, bombardujući Jugoslaviju.
