Motel „Atina“, na samom izlazu iz Leskovca, uz autoput koji povezuje jug sa severom, poslednji je izbeglički centar na jugu Srbije. Dani su mu odbrojani, jer je odavno planirano da bude – zatvoren.
Tu, u tom krajoliku leskovačke pitomine, živi 83 izbeglica, odnosno raseljenih lica sa Kosova i Metohije, uglavnom iz Uroševca i Kačanika, među kojima je čak dvadesetoro dece. Jad, čemer i tuga deo su svakodnevice ovih nesrećnih ljudi, koju najbolje odslikavaju reči jednog od bolesnih stanara. Na pitanje lekara čega se najviše plaši, odgovorio je glasom koji opominje:
– Doktore, bojim se da ću još da živim!
Svaki od prognanih, a može se to videti iz njihovih priča, sanja zavičajno kosmetsko nebo!
– Da mi je još samo jednom da vidim zavičaj, pa neka se desi ono što će svakoga da stigne, kad tad – kaže Vidoje Savić.
On je ovde sa suprugom Milankom punih osam godina, od početka rada izbegličkog centra, a punih deset godina je prošlo od kada je napustio rodni Uroševac. Bio je deo bolne i suzama opijene kolone nevoljnika koja je morala da napusti ognjišta sa jedinicama ondašnje vojske.
čekaju novu seobu
Kolektivni centar „Atina“ nedavno je dobio novog vlasnika. Niko ne zna njegovo ime. Još se nije pojavio neko da im saopšti tu vest. Saznali su je preko lokalne TV. Ono što očekuju je – iseljenje. Kada će to biti i gde će putovati, neizvesnost je od koje se poboljeva i namah umire.
– Do tog dana će sigurno neko i umreti, jer je ovde dosta bolesnih, starih, nemoćnih osoba. Za neke će to biti spas – kaže Vidoje Savić, stanar poslednjeg izbegličkog naselja u Leskovcu, koju, kao i mnoge druge, ne napušta neka daleka, samo njima znana nada.
– Ja se nekako i snalazim, jer imam penziju dvadesetak hiljada, ali je ovde mnogo pravih, ubogih siromaha – pojašnjava Vidoje, a njegova supruga Milanka dodaje da je od izbegličkih dana imala tri operacije i srećom još živa!
Tu, kraj njihovog nevelikog, ali ukusno opremljenog stana, odnosno sobička, živi samohrana majka Slađana Stanković. Izbegla je iz Kačanika, krajnje odrednice južne srpske pokrajine. Ni sama ne zna kako je uspela sve da preživi i da se, eto, nađe ovde, u Leskovcu, u izbegličkom kampu Atina.
– Besparica je moj svakodnevni život. To je muka koje se ne može opisati. Obraćala sam se i Kinezima, nakratko radila na pijaci, tražila pomoć u opštini, Centru za socijalni rad, ali nije vredelo – kaže ova samohrana majka.
Ona, nažalost, nije jedina koja brine o deci. Ima još majki koje su ostale bez muževa i njima je, pričaju otvoreno, sa gorčinom u glasu, jedina želja da im deca poodraslu, da se iškoluju i budu svoji ljudi.
– Život ovde teče između tuge i smeha. Bilo je isahrana i svadbi i rođenja! Evo, četiri braka su sklopljena, rodilo se i nekoliko dece. Takav je ljudski vek – kaže Milanka Savić, dok se priprema da je fotografišemo za novine.
Dobar kuvar i loša hrana
Svi stanari poslednjeg izbegličkog kampa na jugu Srbije hvale kuvara, ali se žale da je hrana jednolična i nekvalitetna, pogotovo za decu.
– O nama koliko toliko brine samo Komesarijat za izbeglice, a ostali nas posete kada su izbori – kaže Slađana Stanković.
Ovi „kosmetski gorštaci“, kako pomalo u šali govori penzioner Vidoje, shvataju svoj život kao nešto što je moralo da se desi, kao deo sudbine koju su im drugi krojili, kao staro, pohabano odelo koje su primorani da nose, jer drugo nemaju.
– Svi moji su napustili Kosmet. ćerka nam živi i Beogradu, jedva sastavlja kraj s krajem i to je takođe moja velika, neprebolna rana – govori Milanka, a kao da svojim glasom želi da optuži i sebe i svoje najbliže.
U ovom naselju, jedinom od petnaestak nekadašnjih izbegličkih centara na jugu Srbije, ima i radnika, i činovnika, nastavnika… Nekoliko je dece, odnosno mladića iz izbegličkih soba otišlo i na fakultete i, evo, stiglo je vreme diplomiranja, ali i vreme strepnje da je napor bio uzaludan, jer će teško doći do prvog radnog mesta.
Do posla, bilo kakvog, nisu uspeli da dođu prosvetni radnici Divna i njen suprug Radomir. Kažu, bez optuživanja, da su im na svakom koraku, gde su tražili pomoć govorili da – radnog mesta jednostavno nema! Ni za njih, ni za starosedeoce… takvo je vreme, surovo, tugaljivo, ono koje nagoni na jecaj i suze.
Još 4.500 izbeglica
Prema poslednjim podacima povereništva za izbegla i raseljena lica Jablaničkog okruga, u Leskovcu, ali i drugim opštinskim središtima ovog dela Republike, evidentirano je 4.500 osoba sa tim statusom. Sem u izbegličkom naselju „Atina“, ostale izbeglice žive u privatnom smeštaju i većina se uveliko prilagodila novoj sredini.
– Ne optužujem druge, samo govorim: ne sećam se kada sam poslednji put kupila čarape i cipele. To je moj krug sadašnjice i to je verovatno moje trajanje budućih dana – kaže Divna Veljković, nastavnica koja je u naselja takođe od samog otvaranja.
Biti izbeglica, a za ljude koji su napustili kosovski vilajet kažu da su, samo rasejana lica, je deonica životne tuge koja se jednostavno ne može da opiše. Nije tu prisutan samo osećaj nemoći, osećaj da nekome smetate ili da ste drugima na teretu, nego i osećaj duboke poraznosti i samosažaljenja. Tako, baš tako govore ovi ljudi kojima je jedina izvesnost -neizvesnost budućih dana!
