Lične stvari generala Dragoljuba Mihailovića biće, po nedavnoj odluci Radeta Bulatovića, direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), vraćene Dražinoj porodici. Ovim činom, kako očekuje generalov unuk Vojislav Mihailović, trebalo bi konačno da počne istinito istorijsko rasvetljavanje uloge komandanta Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, kao i njegovih saboraca, za vreme Drugog svetskog rata.
– Ovaj potez vraćanja ličnih stvari generala Mihailovića je, u stvari čin, dobre volje da se utvrdi istina, ali i da se, uveren sam, javnosti otkrije mesto na kome je Draža pokopan. Nemam razloga da sumnjam u dobre namere, jer sam ubeđen da inicijativa sada potiče iz samog vrha vlasti – rekao nam je Vojislav Mihailović.
Otkrivanjem mesta gde počivaju Dražini zemni ostaci konačno bi bila rešena enigma stara više od pola veka, s obzirom na to da se u poslednjih desetak godina pojavljivalo više svedoka tih događaja koji su javno prozivali ključnog čoveka, sada pokojnog Miloša Minića, da progovori i otkrije istinu. On je, međutim, tajnu odneo u grob, a ostala je neverica u zvaničnu verziju o smrti Draže Mihailovića, Koste Mušickog, Radoslava Radića, Miloša Glišića, Dragomira Jovanovića, Tanasija Dinića, Velibora Jonića, đure Dokića i Boška Pavlovića.
Brozov zatočenik
Majkl Šaškević, profesor matematike iz čikaga, je svojevremeno posetio „Vesti“ i ispričao svoje viđenje događaja od 16. i 17. jula 1946. godine.
– Istina je surova, jer general Mihailović nije streljan pred strojem, nego mu je u zatvoru bila prebijena kičma, potom je dovučen na Adu Ciganliju, ubijen metkom iz pištolja i bačen u bivšu krečanu, udaljenu tridesetak centimetara i samo zidom odvojenu od zatvorske nužničke jame! Krečana je bila produbljena i jednim kanalom ispod zida povezana sa poljskim klozetom dan pre dovlačenja zatvorenika na Adu Ciganliju. Valjda nije potrebno da objašnjavam i zakone fizike o spojenim sudovima – ispričao je prof. Šaškević, koji je u vreme Dražinog usmrćenja, kako je rekao, bio zatočenik Brozove tamnice na Adi Ciganliji.
Želja porodice
Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića, smatra da da bi generalove lične stvari i arhivsku građu koja postoji o njemu i Ravnogorskom pokretu trebalo izložiti u prikladnom muzejskom prostoru.
– To je želja moje porodice i učinićemo sve da se osnuje Muzej posvećen Draži i četničkom pokretu. Svesni smo da Draža i njegove lične stvari ne mogu pripadati samo nama potomcima, već pre svega celokupnom srpskom narodu.
Sutradan po likvidaciji je čuo „kako zatvorski čuvari, neki mobilisani Leskovčani, međusobno šapuću: „ubiše nam čiču“, a jedan je ostalima, u pola glasa, objašnjavao da je video kako su „đenerala Dražu vukli od obale Save do spoljne strane zatvorskog zida, jer nije mogao da se drži na nogama, i da je bio počupane brade“.
S druge strane, LJubo Lazarevski, bivši podoficir KNOJ-a, penzioner iz Bajine Bašte, svojevremeno je svedočio u beogradskim medijima da je „Draža Mihailović sa drugim osuđenicima streljan u 1.30 sati posle ponoći, 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi Lisičjeg potoka, na oko 200 metara od Belog dvora Karađorđevića, u blizini današnje beogradske Ortopedske bolnice ‘Banjica’, te da su ubijeni sahranjeni na istom mestu u tri rake“. Lazarevski kaže da mu je kao pripadniku KNOJ-a 1946. godine pripala „čast ili nečast“ da bude pratilac na suđenju i za vreme pogubljenja Draže Mihailovića.
Tri rake
– Presuda Vrhovnog vojnog suda je izrečena 15. jula u 13 sati. Posle podne im je naređeno da pišu žalbe, ali ih je sutradan Prezidijum Narodne skupštine FNRJ odbio, pa nam je zapoveđeno da Dražu i ostale prevezemo u đušinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde su 17. jula, pred ponoć, obavljene pripreme za egzekuciju: šišanje do glave, brijanje i presvlačenje u čist veš. Naređenje za pokret dobili smo oko jedan sat posle ponoći, a ispred zgrade bila su parkirana tri vozila, nalik današnjim „maricama“. Zatvorenici su bili podeljeni u tri grupe, sa lisicama na rukama, i dodatno vezani međusobno lancima. U vozilu su bile dve klupe. Sa jedne strane sedeli su osuđenici, a sa druge mi čuvari – svedočio je Lazarevski.
U najtežim mukama
Postoji i priča da je Draža skončao negde na beogradskom Senjaku. čiča je, navodno, usmrćen tako što je mučen u podrumu jedne kuće na Senjaku (za koju se tvrdi da i danas postoji), gde su ga izujedale zmije i gde je preminuo u najtežim mukama. Ostali zatvorenici su pobijeni na Adi Ciganliji. četvrta varijanta kaže da su osuđenici pobijeni na zemunskom Ratnom ostrvu (Lidu) i bačeni u Dunav, a peta da su pogubljeni u Marinkovoj bari.
Vozili su se, pričao je on, „Ulicom kneza Miloša, zatim pored Hajd parka, a potom prošli kroz kapiju Belog dvora. Vozila su prešla još 100-200 metara i stigli smo do prokrčene površine od jednog ara, osvetljene reflektorima“.
– Na sredini terena su bile tri iskopane rake, duboke, ali uske. Na tom proširenju zatekli smo deset do 15 oficira OZNA, prepoznao sam javnog tužioca Miloša Minića. Bili su tu i lekar i fotograf, ali ne i pukovnik Mihajlo đorđević, predsednik suda. Kasnije su neki tvrdili da se te večeri razboleo. Dražu i ostale predali smo oficirima, koji su ih postavili iznad raka. Vladala je grobna tišina, a nama su naredili da se vratimo. Međutim, vojnici koji su upravljali vozilima pravili su se nevešti prilikom okretanja pravdajući se malom prostorom za manipulisanje.
Nišani, pali!
– Kroz prozorčić „marice“ video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. čuo sam škljocanje oružja, a potom komandu „Puni, nišani, pali!“ Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam video ko je pucao, niti bilo kakvu vojnu jedinicu. Verovatno su je sklonili pre nego što smo došli sa zatvorenicima. Draža i ostali streljani sahranjeni su u te tri rake, 200 metara od Belog dvora. Pri povratku svi smo ćutali, niko nije smeo da komentariše ono što smo videli – pričao je LJubo Lazarevski, dodajući da se „po zakonu, za grobove izdajnika, kako je sud utvrdio, nije se smelo znati“.
I jedan od viđenijih medijskih poslenika iz Beograda, koji je sa Lazarevskim, prilikom njegovog svedočenja, kako kaže, „prošao automobilom trasu od đušine ulice do Lisičjeg potoka“, veli da na mestu gde su, po priči Lazarevskog, Draža Mihailović i ostali streljani i pokopani, danas postoje tri ulegnuća, jedno do drugog. Dodaje da „nije teško to mesto istražiti, a ako se pronađu zemni ostaci, metodom DNK može lako da se utvrdi identitet“.
Da li će se veo misterije sa smrti generala Mihailovića ikad skinuti? Ili će se priča samo širiti i umnožavati novim i novim verzijama – pokazaće vreme.
Vratite nam Dražu!
Nakon što je prošle godine u centru Ivanjice, nedaleko od rodne kuće legendarnog ravnogorskog komandanta Dragoljuba Draže Mihailovića, otvoren spomen-kompleks
„đeneral Dragoljub Mihailović“, ivanjičko Udruženje „Ravna gora“ smatra da bi se i Dražini posmrtni ostaci, kao i brojni eksponati koji se trenutno nalaze u arhivama BIA, trebali da vrate u Ivanjicu.
– Draža Mihailović je rođen u Ivanjici, u kući koja, nažalost, nije sačuvana, ali na stotinak metara od njegovog rodnog placa postoji spomen-kompleks u okviru koga se nalazi i „čičin dom“ sa brojnim muzejskim uspomenama na čiču. Zbog svega toga upućujemo apel svim Ravnogorcima u Srbiji u otadžbini i dijaspori da podrže našu inicijativu da se sve Dražine lične stvari, koje se čuvaju u arhivama BIA, što pre nađu u ivanjičkom „čičinom domu“. Istovremeno, apelujemo posebno na Vojislava Mihailovića, unuka Draže Mihailovića, da pomogne kako bi najveći Srbin 20. veka večno počivao u svom rodnom gradu, a ne u gradu gde je zverski mučen i ubijen – rekao je Jordan Mojsilović, predsednik Udruženja „Ravna Gora“..
