PATRIJARH SRPSKI GOSPODIN PAVLE SUTRA ULAZI U DESETU DECENIJU ŽIVOTA
KROZ ISKUŠENJA UVEK SA NARODOM
• Na tron poglavara SPC došao u trenutku duboke podeljenosti srpskog naroda, a strasti smirivao rečima: „Budimo ljudi!“ • Vladati narodom iz ličnih interesa – to je već zlodelo, a ne greh, ukazuje patrijarh Pavle
– U službi narodu može se i grešiti, jer su ljudi odgovornih dužnosti u stalnim iskušenjima, ali služiti se svojim narodom iz ličnih ili pripadničkih interesa, ambicije, iz žeđi za vlašću – to je već zlodelo, a ne greh! Živi ljudi greše, ali zločine čine samo neljudi – ima običaj da ukaže poglavar Srpske pravoslavne crkve patrijarh Pavle i napomene da „u pravoslavnoj crkvi niko ne treba da bude autoritaran, nego samo jevanđeljskim i kanonskim pristupom valja privoleti drugog na opšte dobro naroda i crkve“.
Patrijarhu Pavlu, u narodu poznatom kao hodajući svetac, uoči njegovog 90. rođendana, juče je uručeno najviše državno odličje državne zajednice SCG – Orden Nemanje prvog stepena, kojim ga je odlikovao predsednik Svetozar Marović, na predlog premijera Srbije Vojislava Koštunice.
Prosio bih za stradalnike
– Da li sam imao dovoljno snage i umeća da pravu reč kažem o tragediji prognanog naroda, o opustošenoj zemlji koja mu je bila otadžbina, ne samo domovina? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje? Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo? Da mogu stići, vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu – preispituje se patrijarh Pavle.
Unazad 14 i po godina, koliko je na tronu poglavara Srpske pravoslavne crkve, kako se narod suočavao sa sve težim nedaćama tako je i njegov duhovni otac prolazio kroz iskušenja nužnosti da se narodu i zbog naroda govori, dela i istupa u javnosti, istrajavajući da uvek brani i govori istinu i samo istinu, ali nikada ne namećući svoje mišljenje i svoje opredeljenje. Jer, kako bi ukazivao, „to je strano jevanđelju Hristovom, strano svemu onom najboljem u našem narodu, koji je tvrdio da nikada svoju veru ne nameće, nikada ne tlači tuđu slobodu, nikada ne oduzima tuđe“.
Govoreći o veri, patrijarh Pavle redovno napominje da „hrišćanstvo i pravoslavlje nisu samo znanje, već i život po tom znanju“, preporučuje da, „razvijajući sposobnost uma valja istovremeno razvijati i dobrotu“, naglašavajući da „nema tog interesa zbog kojeg bi trebalo na zločin odgovoriti zločinom, niti interesa koji bi mogli da se ostvare zločinom“.
Na tron poglavara SPC došao je u vreme podeljenog naroda na „za“ i „protiv“ režima Slobodana Miloševića. Događaji koji su usledili nakon demonstracija opozicije u Beogradu 9. marta 1991, patrijarha Pavla su direktno uveli u narod.
Ne gleda TV, ne čita novine
Patrijarh Pavle, kaže da, iz principa, nikad u životu nije glasao i priznaje da „nema televizor, niti radio, kao i da ne čita novine“.
– Prilike su takve da ono što je od važnosti dođe i do mene. To, doduše, nije politika, nego biti ili ne biti – objašnjava patrijarh.
Početni nesporazum sa studentima, na beogradskim Terazijama, pretvorio se ubrzo u popularnost, jer je zajedno sa građanstvom poslednje decenije 20. veka proveravao „puls ulice“. Predvodio je prvu posleratnu crkvenu litiju sredinom juna 1992., koja se spojila sa protestnim skupom „Poslednje zvono“, dve nedelje potom učestvovao je na Vidovdanskom saboru. Pred Svetosavskom litijom, na čijem je bio čelu, pao je policijski kordon u Beogradu, na Savindan, 27. januara 1997. Porukama, molbama i savetima umirivao je partijske strasti pred gotovo svake višestranačke izbore u Srbiji i među prvima pozdravio pobedu predsedničkog kandidata DOS-a. Sve to je činio, kako kaže, da bi „ukazao na eventualne opasnosti i zamolio prisutne da ostanu ljudi“.
Ipak, među nekima mu nije zaboravljeno da je stavio potpis na preddejtonski sporazum bosanskih Srba i Slobodana Miloševića u leto 1995, da je odlazio na Miloševićeve prijeme, čak ga jednom i primio, mada bivši predsednik Srbije i SRJ, prema mnogim, pa i svešteničkim mišljenjima, „nije bio jedina sporna ličnost koja je tražila i dobila prijem kod NJegove svetosti“.
Da prestanu obračuni
– Samožrtveni ljudi svesni su da u vreme najvećih istorijskih iskušenja mora biti i podeljenih uloga za opstanak naroda: od zaslužnih do onih čija žrtva nije shvaćena. Svi stojimo pred neumitnim sudom Božjim, koji će svima platiti po pravdi i pred kojim ćemo mnogi prvi biti poslednji i poslednji prvi – rekao je patrijarh 1995. godine na parastosu Milanu Nediću i dodao da se crkva moli „da jednom već prestanu obračuni ko je bio na pravoj, a ko na pogrešnoj strani u onome, pre pola veka, kao i ovom sadašnjem ratu“.
Patrijarhu je, po nekima, spočitavana i sporna uloga SPC u ratu na prostoru bivše SFRJ. Objašnjavao je da je taj rat „pre svega etnički i ateistički“, a on sam trudio se da molitvama, poukama, apelima i učešćem na mnogobrojnim međureligijskim skupovima zaustavi ili bar ublaži zlo, pogotovo na Kosovu i Metohiji koje je, u nastojanju da okupi vernike i očuva svetinje, prepešačio uzduž i popreko za 34 godine svoje tamošnje episkopske službe.
Krajem prošle godine ponovo je uzburkao duhove pismom u kome se SPC zalaže za obnovu ustavne parlamentarne monarhije u Srbiji, što je podelilo javnost, a mnogi političari su pismo kiselo „progutali“ pred tadašnje parlamentarne izbore.
Podsećanja radi, patrijarh Pavle je rođen na praznik Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja, 11. septembra 1914. godine, u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u zapadnoj Slavoniji, u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao siroče, bez oca i majke.
Crkva ne odbija ni nevernike
-Dolaze do mene negodovanja što primam ili na razgovore odlazim ljudima od kojih mnogi zaziru. Sem službenih obaveza da primam – a i one mi, priznajem, teško padaju – najviše zazirem od onih nezvaničnih poseta koje se najavljuju „samo u četiri oka“ i prosto mi, uz određena posredovanja, bivaju i iznuđene, a ispostavi se da im je stalo samo do novinske vesti o prijemu u Patrijaršiji. Toliki su vođi političkih stranaka dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima, najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji. Biti izvan politike, za mene znači ne praviti razlike među strankama. Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici. Ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odabir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe – poučava patrijarh Pavle.
Othranile su ga tetka i baba. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Tuzli kod strica, višu u Beogradu, šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet je diplomirao 1942. godine u Beogradu.
Zamonašio se 1946, u čin jeromonaha rukopoložen je 1954. godine. Postdiplomske studije je završio na Bogoslovskom fakultetu u Atini. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957. godine, a za patrijarha srpskog decembra 1990. Objavio je do sada više kapitalnih književnih i teoloških dela, a u pravoslavnom svetu važi za jednog od vodećih liturgičara. Svakodnevno – kad crkvena pravila dozvoljavaju – prinosi beskrvnu žrtvu (služi svetu liturgiju) za spas svog srpskog roda i svih ljudi dobre volje.
„Da nas se preci ne postide“
Primajući Orden Nemanje prvog stepena, poglavar SPC se juče zahvalio državnim zvaničnicima na važnom priznanju.
Patrijarh Pavle kazao je da je velika čast da dobije državno priznanje i da je svestan da „predstavlja ceo narod“.
On je poručio da se treba ponašati tako da se „ne postidimo kada izađemo pred naše pretke, niti da se oni nas postide“.
