Strategija umerenepolitike, čak i one s radikalnim ciljevima, ali sa miroljubivim metodama, superiornija je u odnosu na otvoreno ratobornu
Klasici političke misli su ustvrdili: vreme čini čoveka (Karlajl). Dakle, da istorijske okolnosti oblikuju određeni profil političara, a ne da političari stvaraju istoriju. Indikativan je politički profil hrvatskog predsednika Ive Josipovića, prevashodno intelektualca (univerzitetskog profesora i kompozitora), za kojeg su analitičari konstatovali da je čovek na dobrom mestu, u dobro vreme, tumačeći njegov dolazak na vlast kao pobedu civilizacije umerenosti i inteligencije. Josipovićev primer daje povod za optimizam: obrazovanje i kultura su u 21. veku superiornija politička, univerzalna formula od harizme nacionalnog, lokalnog vožda. Uostalom, to je u Srbiji prethodno dokazao izbor intelektualca i demokrate Borisa Tadića za predsednika, koji je dobio veću podršku građana Srbije od njegovog konkurenta, tada radikalnog Tomislava Nikolića. Dakle, u dve ključne zemlje zapadnog Balkana došlo je do pozitivnih promena u profilu političkog liderstva.
Uostalom, u politici je validna jedna brutalna, koliko i banalna istina: u politici samo budala ne menja mišljenje. Otuda je moguće da na vlast dođu ili opstanu politički konvertiti – da se nekadašnji ratoborni jastrebovi pretvore u miroljubive golubove. Ako je to uspelo Hašimu Tačiju, zašto ne bi i Tomislavu Nikoliću? Ipak, mišljenja sam da je tajna uspeha kosovskih Albanaca u formuli gandijevskog otpora koju je početkom devedesetih, nakon strategije masovnih demonstracija i intifade, uspešno nametnuo Ibrahim Rugova, takođe intelektualac, koji je u poređenju sa teroristima OVK-a bio svakako umereni političar. Hoću reći da je strategija umerene, mudre politike, čak i one s radikalnim ciljevima, ali sa miroljubivim metodama, superiornija u odnosu na otvoreno ratobornu. Međunarodna zajednica je imala više simpatija prema kosovskim Albancima, dok je Miloševićev stil menadžmenta kosovskog problema bio za svet isuviše osion, tvrdokoran, nefleksibilan, dakle, nerazuman. Ekstremizam nije politički održiva formula u 21. veku – tom lekcijom trenutno u najekstremnijem obliku Amerikanci podučavaju islamske fundamentaliste širom planete. Balkanski političari su postepeno, uz veliku cenu, takođe naučili lekciju – konvertitstvo od militariste u mirotvorca, od autoritarnog vođe u demokratu na duži rok je – isplativo. Kao što možemo videti na primeru crnogorskog lidera Mila đukanovića koji je egzemplarni političar u veštini održanja na vlasti, ne samo na prostoru Balkana, već i u čitavoj Evropi. Današnji političari sve su manje ortodoksni dogmatičari, a sve više realpolitički pragmatisti i oportunisti. Što je potvrda pobede razuma nad emocijama.
Kada je reč o emocijama, analitički je interesantno posmatrati da li će žene na liderskim pozicijama na Balkanu, poput hrvatske predsednice vlade Jadranke Kosor, uneti jedan novi kvalitet, i senzibilitet u politiku. Žene na Balkanu su spremne da uđu u politiku, ali ostaje otvoreno pitanje da li su birači na Balkanu spremni da prihvate žene za vođe? U Srbiji je simptomatično da su veću ili manju političku ambiciju izražavale supruge političkih lidera(Mira Marković, Danica Drašković, Ružica đinđić), ali da nijedna od njih nije uspela da izađe iz senke svog bračnog partnera. Uostalom, to nije uspelo ni jednoj Jovanki Broz. Ipak, nezaustavljivo raste broj žena na ministarskim položajima, što je još jedan pozitivni pokazatelj menjanja tradicionalnih obrazaca političke kulture na prostoru Balkana.
Imidž aktuelnih balkanskih političara postaje sve jednoličniji – svi oni govore jednim te istim politički korektnim rečnikom, sinhronizovanim sa rečnikom političara-birokrata Evropske unije, MMF-a, diplomatskih predstavnika razvijenih zemalja sveta, pogotovo onih zapadnih, ekonomski i vojno najuticajnijih. Balkanski političari ostaju u dogledno vreme večiti pregovarači, oni nisu kreatori politike i donosioci odluka. Njihova politička ambicija je prevashodno lična – da se što duže održe na vlasti, da budu na liniji geostrateških interesa velikih sila, te da im se politička platforma temelji na konstataciji da će u dvadeset prvom veku biti bolje nego što je bilo u dvadesetom. No, možda su političari koji se ne mešaju u svoj posao bolja varijanta od političara koji se mešaju u tuđe poslove, tuđe države i tuđe teritorije, pogotovo na Balkanu.
*Naučni saradnik, Institut za političke studije, Beograd
