Ne vraćam se u politiku ali nikad se ne zna

Zoran Živković, bivši predsednik Vlade Srbije, ex potpredsednik a danas „običan član“ DS i privrednik

Zoran Živković. Još uvek, po ubeđenju, demokrata i „običan“ član Demokratske stranke.
Samo, čini se, i danas kad govori, njegova reč se pažljivo analizira i osluškuje, a utisak je, da se njega, nekada najbližeg saradnika Zorana đinđića, pribojavaju.
Pre svega oni iz „njegove stranke“. Da nije tako, ne bi ga često komentarisali i napadali, sa ili bez razloga.
Nekako te, sad već, davne 1996. godine, gotovo istovremeno, pojavili su se i Zoran Živković i nedeljnik „Svedok“… I, evo, u proteklih 700 nedelja bitisanja, njemu, Zoranu Živkoviću, i tad i sad, najteži trenutak bio je rastanak sa Zoranom, a najviše gneva kod njega izazvala je činjenica da su odmah počeli da napadaju „duh đinđića“ i da, gde god mogu, povlače „ručnu“, a onda se iščuđavaju kako na to „Evropa neće“.
Govoreći o „Svedoku“ i sebi, za 500 jubilarni broj, Živković je rekao:
– Pojave nedeljnika „SVEDOK“ kao novine, i Zorana Živkovića, kao šire poznatog momka u Srbiji, koincidiraju. Nisam ja u politici tek od 1996, ali je tada Srbija prvi put čula više o meni. Bilo je to posle prvog mitinga koalicije „Zajedno“, marta, a posebno u zimskim protestima. Narednih nedelja smo, do danas, i „Svedok“ i ja prisutni u javnosti, a zajedničko nam je još i to što smo vlasnik „Svedoka“ i ja – Nišljije!
Tada je, „Svedokov“ doajen, jedan od najboljih novinara koje je NIŠ izrodio, Zoran Zoza Marjanović, priupitao Živkovića:
Svedok: Ko je u tim prohujalim nedeljama bolje iskoristio šansu?
Zoran Živković: Različiti su nam bili ciljevi, putevi i sudbine. „Svedok“ je i danas aktuelan, jer i dalje redovno izlazi i donosi profit. Ja sam van politike, pa iz tog ugla, možemo reći da je „Svedok“ bio uspešniji. To je racionalan pogled. Ali, moj cilj je bio drugačiji. Nisam želeo da dugo budem u politici, nego da dam svoj doprinos promenama u Srbiji. Da zajedno s prijateljima iz DS i povremenim koalicionim partnerima pokrenemo procese koji bi doveli do toga da Srbija postane normalna zemlja…
Dakle, tako je govorio Zoran Živković pre 200 nedelja, ali da čujemo šta ima da kaže danas – za sedamstoti broj.
Svedok: Da li ćete se vratiti na političku scenu?
Zoran Živković: Nemam neku preteranu želju da se ponovo aktiviram i vratim u politiku. Ipak, nikad ne reci nikad. To posebno važi u politici. Jer, ako neko iz Demokratske stranke misli da sam potreban stranci, ako smatra da je moje iskustvo potrebno, a i poželi da se DS vrati izvornim principima koje smo sprovodili u vreme Zorana đinđića – zašto da ne? Ali, i u tom slučaju debelo ću razmisliti. Sam da se nudim neću, ali nezavisno od mog učešća u radu stranke, mislim da je Demokratskoj stranci potreban povratak na njene temeljne vrednosti, na ono što je ona bila u vreme kada je menjala Srbiju.
S: Što bi se DS vraćao temeljnim vrednostima, ili na doba Zorana đinđića, kada je u poslednje vreme neprikosnovena na političkoj sceni Srbije? Ili, posle Voždovca, Kostolca, ipak počinje da se leluja?!
Z.Ž: DS još pobeđuje na izborima, što je dobro. Ali je problem to je što ona malo toga uradi od onoga što obećava u toku izborne kampanje.
S: čime se, po Vama, DS bavi ako ne ispunjava obećanja?
Z.Ž: Više se bavi kompromisima, kohabitacijama, koalicijama i mnogim drugim vidovima delovanja koji počinju na k…
S: Svojevremeno ste se zalagali da DS pokrene inicijatoivu za ukidanje deklaracije o „istorijskom pomirenju“ sa SPS.
Z.Ž: Da sam se ja pitao tog „istorijskog pomirenja“ ne bi ni bilo. Mislim da je to, čak, u direktnoj suprotnosti da Statutom DS. Ali, nije samo to u suprotnosti…
S: Dosta se polemiše oko toga ko stoji iza koncipiranja politike i odluka DS. Pominju se marketinški stručnjaci i timovi, savetnici…
S: U vreme Zorana đinđića sve odluke je donosilo predsedništvo stranke, ali se i Glavni odbor DS pitao. Sad, nemam pojma ko stvarno vodi glavnu reč.
S: Kao najveći moćnici u DS pominju se Miodrag Rakić, šef Kabineta predsednika Tadića, pa predsednikov savetnik za medije Nebojša Krstić, a mnogi pak tvrde da su glavni đilas, Šaper. A neki od ljudi bliskih predsedniku Tadiću vas pominju ne baš u najboljem svetlu…
Z.Ž: čuo sam za tog Rakića, kao i za Krstića, ali verujte mi, sem što znam da je jedan bio muzičar, ili tako nešto, a drugi nemam pojma ni ko je ni šta je bio, nisu u mom domenu interesovanja. Ali sam zato čuo da me spominju.
S: Nedavno Vas je i direktor RTS Aleksandar Tijanić veoma oštro napao…
Z.Ž: Stvarno ne znam zašto me pominju, ali je oičito da im je neko naredio da to rade. Nemam namere da im bilo šta odgovaram, ali ako ikad saznam ko su i šta, u stvari, rade, možda i hoću… Moguće je da nekom iz vrha DS smetam, ali ne znam, verujte mi – zašto. Osim, možda, što tvrdim da je današnja politika DS drugačija od one koju je sprovodio Zoran đinđić. Ali, to je možda i normalno, jer đinđić je bio političar velikog kalibra, a ovi, uz sva uvažavanja, to nisu…
S: Po Statutu DS, da biste se vratili na neku od važnijih funkcija, koliko se sećamo, potrebno je da vas predloži više odbora, valjda najmanje devet?
Z.Ž: Ne očekujem da je u DS-u ostalo dovoljno odbora koji imaju hrabrosti da mene predlože za bilo koju funkciju.
S: Kad je Boris Tadić izabran za predsednika stranke, bilo je priča oko Vaše eliminacije iz vrha stranke i iz politike, što se, na neki način, ostvarilo.
Z.Ž: Ne bih opet o tome, jer to se dobro zna. Mogu da dodam da Borisu tada nije bilo potrebno da uradi to što je uradio, jer bi me, i bez tih „priprema“, pobedio.
S: Vi ste jedan od malobrojnih političara koji je, kad su počeli da ga pritiskaju, rekao „dosta je bilo“, raspustio vladu i raspisao izbore. Govorilo se da su izuzetno veliki pritisak na Vas vršili ambasadori u ime velikih stranih kompanija.
Z.Ž: Ne, stvarno, niko od ambasadora me nije, kako kažete, pritiskao, još manje ucenjivao… Pre bi se reklo da su tu bili neki miševi iz DOS-a, koji su, dok je Zoran bio živ, bili manji od makova zrna, a posle su poželeli da se okoriste činjenicom da Zorana više nema.
S: Ipak. nesporno je da je sve lidere DOS-a Zoran đinđić držao zajedno i pod kontrolom.
Z.Ž: Zoran đinđić je imao puno strpljenja za sve. Znao je da ih sasluša, da klima glavom… Da ih ostavlja u uverenju da je moguće da će sprovesti ono što žele, ali nisu… Kada sam video šta se dešava, kada sam ja bio predsednik Vlade, rešio sam da raspustim sve.
Kad vidite da neko danima oko nečega zateže, a onda za „dobrobit Srbije“ popusti, odmah se zna da je u pitanju trgovina, nagodba i novac u pitanju.
S: Dakle, pritisaka nije bilo?
Z.Ž: Dobro, kad insistirate, malo je i finasiran taj pritisak na mene. Jedan od „finasijera“ tog pritiska, tajkun, pre neku godinu mi je priznao da je malo „podmazao“ neke ljude.
S: Koji je to tajkun?
Z.Ž: Zna on, znam ja, dovoljno je, a znate i Vi… Uostalom, ja sam se sam spustio sa te glavne političke piste Srbije, sam sam se pomerio s mesta premijera i tada prvog čoveka Demokratske stranke (nakon ubistva Zorana đinđića). (Pro)cenio sam da ideja za koju se zalažem, pa i strategija i taktika te ideje, nemaju dovoljnu podršku – niti generalno u Srbiji, niti u političkom establišmentu.
S: Da li to znači da je problem u narodu?
Z.Ž: Nikad nisam optuživao narod. On ima svoju logiku koja je proizvod situacije u kojoj se narod i država nalaze. Nikad građani bilo koje države ne mogu najbolje da vide šta je dobro za njihovu budućnost. To deluje paradoksalno, ali tako je. To, naravno ne znači da narod nije pametan, nego, prosto, nema dnevnu obavezu i dnevni zadatak da projektuje budućnost. Uz to, nijedan narod ne vodi svoju državu, ali narod na svojim leđima nosi teret grešaka svoje države. Ono što je karakteristično za narode koje žive u državama koje u svojoj istoriji nemaju ozbiljnu demokratsku tradiciju je to što deluju instinktivno. Srpski narod je instinktivno smenio Miloševića.
S: Ipak, čini se da je sve veći broj onih koji kažu da nije mnogo bolje nego u vreme Miloševića.
Z.Ž: Ma, kakvi! Doba takve države je u Srbiji zauvek prošlo. Sećate se kako se tada živelo?! Sada je teško, mnogima, ali još uvek ima nade da će biti bolje. Jeste, greši se, grešilo se, ali narod nije više zastrašen…
S: Ovog vikenda je pao „šengenski zid“. Međutim, još dok ste bili premijer, ljuljajući se na brodu sa Miroljubom Labusom, rekli ste da će Srbija biti u EU do 7. jula 2007. Priznaćete, prošlo je dosta vremena od tada, a Srbija je još daleko od punopravnog članstva.
Z.Ž: Tako je! Zista sam svojevremeno rekao da će Srbija ući u EU 2007. godine! Ali, vi novinari ste tada preneli samo prvi deo onoga što sam rekao – da ćemo ići 2007, ali ne i uslove šta bi trebalo sve da se do te 2007. uradi da bismo ušli u EU.
S: Pa, dobro, evo sad, da popravimo novinarski previd – šta ste u drugom delu rekli?
Z.Ž: To je bila složena rečenica, iz dva dela, prvo deo je bio o datumu ulaska, a drugi, mnogo važniji, šta Srbija mora da uradi u međuvremenu. Rekao sam: Srbija će ući u EU do 2007. godine ako svako počne da radi svoj posao, ako stvari počnu da se menjaju. Ali, ništa od toga. Svako je počeo da vuče na svoju stranu, neki su mislili da EU treba da bude onakva kakvi mi mislimo da mora, počelo je zatezanje ručne i gde treba i gde ne, i stigli smo dokle smo stigli…
S: Kako gledate na ukidanje viza?
Z.Ž: To je sjajna stvar, ali šta sad?! Šta je bitno špromenjeno? Putovaće isti ljudi koji su i ranije putovali. S čim će ostali putovati? S pasošem, a bez para? Teško! Mnoge stvari trebalo bi da se promene. Nameću se neralne ambicije, neki ljudi misle da će im se svi problemi rešiti sami od sebe, samo ako Srbija uđe u EU. Da bi država pristupila EU ona mora da ispuni neke uslove, da ima određene standarde. Moramo sami da radimo na poboljšanju svega, na standardu, na zakonskoj regulativi. Ne da donosimo zakone, smao radi zakona. Ako je zabranjeno pušenje, mora taj zakon da se provodi. Ako se donese bilo koji zakon, mora da se provodi… Naravno, ima država koje u EU imaju svojih beneficija, ali ima zato i NO-NO… Primera radi, Bugarska jeste ušla u EU, i dobila određeni budžet od te zajednice, ali kada je napravila neke greške, kada se videlo da tamo i dalje ima korupcije, taj novac joj je jednostavno oduzet. Moramo da poradimo na mnogim stvarima.
S: I sami kažete da mnogo toga škripi, da li je to, možda, objašnjenje za nagli skok SNS, stranke Tomislava Nikolića?
Z.Ž: Polovina Srbije traži alternativu Borisu Tadiću i ljudima koji ga okružuju. Ta alternativa je bila SRS, opterećena Šešeljom, njegovim odsustvom, i ranijem njegovom radu, tako da je Tomica kao večiti drugi, postao prvi… Sada se uspešno predstavlja tom delu građana. Kao švedski sto… Sad je on i za Evropu, i za toleranciju. Ne smeta mu ni boja kože, ni seksualno opredelenje, ni ulica u kojoj stanuje, ni kako se ona zove. To je politika bez politike. To je politika koja samo ima za cilja da pobedi na izborima, a nažalost građani su uvek u potrazi za nekim spasiteljem…. Nikolić je uspeo da dobije Voždovac što Šešelju nikad nije pošlo za rukom. To je veoma interesantno. U vreme uspeha DS-a na državnom planu, ona gubi opštinu koja je jako važna. Voždovac ima dva fakulteta, ima prilaz Autokomandi, pa samim tim ne može biti nevažna opština… Iz ovog političkog spektra ja ne vidim nikoga, jer sam siguran da svako sa svakim može da se dogovori, odnosno da svi imaju širok koalicioni kapacitet, što govori da tu svako može sa svakim, tako da će ta politička vlastela naći način kako da se dogovore.
S: Svedoci smo brojnih afera, mafijaških grupa, serije hapšenja, borbe protiv kriminala. Da li nam je potrebna nova „Sablja“?
Z.Ž: Ima mnogo elemenata koji podsećaju na vreme za koje smo mislili da je iza nas. Tačno je da je sad hapšeno mnogo ljudi, ali iza tih spektakularnih hapšenja, mali su efekti. Za energičnu akciju protiv mafije, verujem, nećemo opet čekati neki tragičan događaj. Uostalom, borba protiv organizovanog krimiala, korupcije, velika je obaveza Srbije ako zaista želi u EU

Srećan rođendan!
Igrom slučaja, objavljivanje ovog intervjua poklopa se sa rođendanom (22. decembar 1960) Zirana Živkovića.
Redakcija nedeljnika „Svedok“ koristi priliku da mu čestita rođendan, poželi dobro zdravlje, dug život i puno sreće.

VINO
Danas se Zoran Živković bavi proizvodnjom vina!
Z.Ž: Marta 2010. godine ljubitelji vina imaće prilike da se diljem zemlje uvere u kvalitet vina koje proizvodim. Verujem da će drugi proizvođači vina u Srbiji u meni dobiti opasnog, ali fer konkurenta.